Kratka angažovana priča
Stalli 05 S

Photo: Pinterest

Ukus putera od kikirikija

Sećam se kada sam prvi put jela puter od kikirikija, bilo je to u ratu i ja sam bila izbeglica u Gostivaru. Bio je slankast i sladak u isto vreme, ali više slan, veoma neobična kombinacija, toliko neobična kao i činjenica da nisam bila u svojoj kući niti sa celom svojom porodicom, ne znajući ništa šta se dešavalo. U ratu sam imala osam godina i rat je za mene bila neka daleka, nepoznata reč. Sećam se kako smo ja i moja sestra Hana plakale u Gostivaru zbog rata, zbog tate, zbog braće, zbog ovoga i zbog onoga. Plakala sam jer sam bila izbeglica i zato je trebalo da plačem, a zatim bih izlazila napolje da se igram.

Rodila sam se i odrasla bez glasa, jedini način na koji sam komunicirala bio je preko mame. Mama je bila moj glas. Njoj bih sve govorila na uho i ona bi odgovarala za mene, ali kao da je posle nekog vremena naučila odgovore napamet i nije ih više menjala. Kada bih ja htela čaj, ona bi rekla: „Ne, Vesa ne pije čaj“, ili „Dodala sam još pite Vesi, jer joj se u zadnje vreme otvorio apetit“.

Kao peto dete u dvosobnom stanu, nikada nisam imala svoj prostor. Najčešća igra koju sam igrala bila je u kupatilu, gde sam sedela kraj mašine za veš, otvarala njena vrata i pravila se da prodajem karte na blagajni, dok ne bi došao neko kome je očajno trebalo da koristi kupatilo i isterao me napolje.

Ali jednom sam morala da prodam sve karte.

 

U Gostivaru smo bili sklonjeni u tetkinu kuću, i ceo taj prostor smo imali za sebe. Bila je to velika kuća, imala je dvorište, a u dvorištu je imala i letnjikovac. Igrala sam se sa tetkinom decom, sve je izgledalo mnogo bolje. Samo je nedostajao tata i moja tri brata.

Tamo sam našla nekoliko drugarica, i sećam se kada smo se igrale izbora za mis, kada je došao red da kandidatkinje kažu jednu želju, ja sam s pogledom žrtve rekla: „Ono što želim najviše na svetu jeste Kosovo Republika.“ Onda su i moje drugarice rekle kako žele da Makedonija bude republika i tako smo se zaneseno igrale. Tu reč „republika“ smo čule od odraslih i povezivale smo je sa svačim.

Dva dana pre nego što će početi bombardovanje, mama, Hana i ja smo krenule u Gostivar, bez tate i dvojice braće, koji do tada nisu hteli da napuste Kosovo. Dok je treći brat živeo u Švajcarskoj.

Vesa neće pasulja jer je već jela. A meni su krčala creva.

Drugi put kada sam jela puter od kikirikija bilo je nakon što smo dobili neku pomoć. Nije mi više bilo toliko neobično, možeš da izabereš da se fokusiraš na jedan ukus, i ovog puta sam osećala samo slatkoću. Brat je došao iz Švajcarske i meni i Hani doneo odeću, barbike i rolere. Ali nije izgledao srećan, ni on, ni mama, a ni tetkina porodica. Mama je otišla na granicu da traži svoje sinove, jer joj je tata rekao da više nisu kod kuće, on je ostao sam u dvosobnom stanu. Dok smo ja i Hana mislima bile u Kanadi. Neko je rekao da možemo da otputujemo tamo i mi smo samo o tome maštale.

Gospodine, izvolite kartu. Ubacujem ruku u okrugli bubanj i izvlačim odatle malenog tatu, kome kažem: „Tata, šta radiš tu?“ A on kaže: „Vrati me, vrati me u mašinu, jer će me videti, zatvori vrata, uključi mašinu, neka me odnese voda.“

Ja mu kažem: „Ali mogu da te povedem sa sobom, imam mnogo novca.“ Tata mi kaže: „Ne, ne, neću nigde da idem, samo mi pusti vodu!“

Sutradan, pre nego što ću otići u školu, u tetkinoj kući je bila loša atmosfera – mama je plakala, Hana je sedela pored nje, tetka je obavljala neke pozive. Moj brat je ostavio pismo u kome je napisao da je obukao odelo i krenuo u rat.

Hm, mislila sam kakvo odelo, sigurno je to neko mnogo važno odelo čim su svi plakali. Da li je obukao prljavo odelo, jer je mašina bila prazna? U svakom slučaju, i ja sam počela da plačem, jer sam sve njih videla neraspoložene.

Šapnula sam mami na uho: „Hoćeš li mi kupiti puter od kikirikija?“, ali ona je samo rekla: „Kreni u školu.“

Imali smo matematiku i trebalo je da ponavljamo tablicu množenja, koju nisam mogla da naučim napamet. Ali, bila sam jedina izbeglica u razredu i učiteljica me je mnogo volela. Kad god bi došao red na mene, pitala bih da idem u toalet i tako sam se spasavala.

U tetkinoj kući je bilo sumorno, niko nije hteo da se igra, a mama me je, tobože da odagna neraspoloženje, pitala jedno lagano: Koliko je 5 x 5?

5 X 5 su hm, brojeći prstima po stolu 1, 5, 2, 10, 3, 15, 4, 20, 5, 25. 25 su, 5 x 5 je 25.

 

Poslednji put kada sam jela puter od kikirikija bilo je dan pre nego što ćemo se vratiti na Kosovo. Znala sam da mogu da mu kontrolišem ukus i izgledao mi je nekako slatko. Bio je sladak, ali ostavio mi je slani ukus, što je osećanje koje će me još dugo pratiti. Nisam znala da ću baš kada se budem vraćala kući sa mamom i Hanom, i ni sa kim više, prelomiti svoje ćutanje i da više neće biti potrebe za maminim uhom.

Mama je mislila da je dobra ideja da moje rolere, pošto ih nisam koristila, pokloni tetkinom sinu, više kao simboličan gest što smo boravili u njihovoj kući. A za mene je to bila propast. Neka što se vraćamo u dvosoban stan, ali da se vratim bez rolera, to nisam mogla da izdržim.

„Ne, rolere neću da mu dam, moji su i nosim ih sa sobom.“

Uzela sam rolere i počela da trčim, rekoh, znam gde je autobuska stanica, otići ću tamo da ih sačekam. Ja sam trčala, a mama je jurila za mnom. Znala sam da će me uhvatiti, ali nisam htela da se predam. Uhvatila me je za ruku i uzela mi rolere. U pogledu sam joj videla da sam je obrukala.

Nisam znala zbog čega je srušen mamin i Hanin svet, ali moj je bio srušen zbog jednog para rolera!

*Prevod: Đorđe Božović

*Prenosimo s dozvolom urednica iz zbirke priča Biber 04

Oceni 5