Razgovor doktora Lutera sa đavolom u Vartburgu 1521.
Dvll 01 S

Photo: thosecatholicmen.com

Umem ja da grešim i bez tebe

I šta ti hoćeš, svinjo šugava? Zašto si došao? Da plašiš? Ne bojim te se, mnogo me briga za tebe, kao za kravlju balegu na kneževskom gumnu. A možda hoćeš da me kušaš, a? Na greh da me navedeš, u uho da mi našapćeš, požudnu prirodu da mi razdražiš, a? Hteo bi me tako udesiti da šamaram momka, da se opijem kao svinja, da silujem salašarsku devojku, i šta još? Dobro, a ako učinim sve to? Sigurno misliš da me već imaš u dlakavim šapama, samo još lanac o vrat, pa na dno! Ehej, da ne bude malo prebrzo, nisi ti jastreb, a ja pile. Umem ja da grešim i bez tebe, sve što mi se prohte uradiću i bez tvog kuša­nja, životinjo odvratna, i jeste! Grešiću bez tebe, i šta mi možeš? Naš Gospod na takve grehe neće čak ni prstom mrdnuti. Oh, kad bi ti mene u očaj naterao, kad bi mi naredio da posumnjam u Boga, strahom me ispunio, postideo me — tada, priznajem, ti bi bio na konju, imao bi me kao kotlet na tanjiru. Ali pokušaj, pokušaj samo, krtico, mene, doktora Lutera, dok­tora Martina Lutera, pokušaj tako da me obradiš da me ponese očajanje, ili strah, ili stid. Bog je moćna tvrđava. Ja sam se zaklonio u tu tvrđavu i sedim mir­no, radi šta hoćeš, a koliko sam grešio! Nasmejaćeš mene, nasmejaćeš Boga, obojica ćemo se nasmejati, i gotovo. Ja sam u Bogu, nogama sam se upro, razumeš, ne možeš me ni pomeriti. Hajd, beži, šta hoćeš, šta tražiš? Nisi ovde potreban, ništa ovde nemaš, možeš da dreždiš i do kraja sveta, de, šta čekaš? Ne gubi vreme, kažem ti, idi slabima, doktor Luter nije za tebe, pogreški si put, beži kad ti kažem!

Tu si? Gledaš i ništa ne govoriš, a? Onemeo si? Ćutiš, možda ćutanjem hoćeš da me pobediš, ali ne vredi, umem i ja da ćutim, bolje od tebe, samo kad hoću, naravno, a sad neću. A ti gledaš i ćutiš, gledaš i ćutiš.

Šta je, u ribu si se pretvorio? U kip? Nosi se dok se nisam naljutio. A, znam šta bi hteo, čekaš da se naljutim, misliš da će se moj gnev kod Boga upisati u greh? Dođe mi da se nasmejem na tu glupost, zar ti ne znaš da se plemeniti gnev na đavola na sudu pretvara u zlato?

Uostalom, ako ti je baš toliko stalo, možemo čak i da porazgovaramo, šta ima, meni to ionako ne može da smeta, govorim s kim hoću, mogu s Bogom, mogu sa đavolom, samo ne znam o čemu s tobom da govo­rim. Vidiš ove listove na stolu? Da li bar znaš, slepče, šta je to? Pismo, Sveto pismo, naša odbrana od tvoga šapata, od cele tvoje gluposti, evo, pogledaj, aha, znam šta bi hteo! Ti znaš da će sad ceo narod čitati Bibliju, i toga se bojiš, a? Mržnja te obuzela, bes, de, reci, krivonosi, šta će sad biti? Jeste, svako će proči­tati, svako će upoznati istinu, čak i nadničar koji ume da sriče sve će znati, a ti? Gde ćeš se denuti sa svojim lažima, s jeresi, a? To ti smeta, razumem te, tu te boli, huljo, tu bi hteo nešto da učiniš, da zasme­taš, da sprečiš ljude u primanju slova božjeg? Ali mene nećeš uplašiti, biće Sveto pismo za narod, za sve, možeš da pucaš od besa, a Sveto pismo će bi­ti. ..

„Oče naš koji si na nebu, neka se proslavlja ime Tvoje..."

A šta? Ne bežiš? A na znak krsta? Apage! Još uvek ništa? Dobro, ali u želucu te je zapeklo, ne reci da nije, već jedva duraš, njušku držiš nepomično, priznajem, ali ovaj krst pali ti utrobu, a? No, ali od doktora Lutera ne nadaj se milosti, on je nema za ljude, a kamoli za tebe, oče veštica. Dosađuješ mi, čuješ li? Zuriš, i zuriš kao da bi hteo u dušu da mi pronikneš i bogzna šta tamo da pronađeš. Ti nešto da pronađeš?! Bog — svakako, on seže pogledom do dna, i najtajniju misao vidi kao grad usred dana, najskrivenije grešne požude, svaku gadost, svaki prljavi prohtev istraži, ništa mu nije tajno. A šta ti? Baciš pogled jedva po površini duše, najgrublje grehe opaziš i misliš da si mudar? Misliš tako, hajde reci! Pa lepo, gledaj, ja i Bogu dopuštam da gleda, nek vidi, molim lepo, sve je na površini. Gresi? Pa šta, gresi, zar sam ja svetac? Nisam svetac, grešnik sam, ali hoćeš! Grešnik i grešnik — to je razlika, već sam ti rekao, Bog ne mari za te grehe, nego za ono što je važno, u duši, a to je u meni čisto kao opran stolnjak na stolu.

Šta bi hteo, šta tamo, u stvari, vidiš, šta buljiš tim očima? Proždrljivost, veliš, pijanstvo? Pa jeste! Zašto imamo telo, a šta je telo ako ne krpa sa gresima? Grešim telom, služim prejedanju, šta da radim? Duh ti je voljan, ali telo slabo. Požuda puti? Ali samo u mislima, u duhu, ali ne na delu; svakako, i to je greh — ko god pogleda na ženu itd. — Matej, glava peta, stih dvadeset osam — znači greh je, ali šta da se radi, trbuh duha ne posluša, a šta tek da se kaže o onom što je ispod trbuha?

Nadmenost! O, ne! Sad je već dosta, sad već preteruješ, zlato, to nećeš naći u meni ni ti, ni moj Go­spod. Oholosti u meni nema, ni traga, ni za groš; po­kornost, pokornost i samo pokornost. Sve što radim ne radim po svojoj volji, nego po volji Božjoj, sve što umem, Bog mi je dao da umem. Ja sam nisam ništa, ja sam prah, ali u Bogu sam sve, Bogu služim, istinu Božju proglašavam ne po svojoj snazi, ne po svojoj mudrosti, nego po Božjoj Pokornost! Dok ne posta­nete kao mala deca itd. — Marko, glava deseta — to je tajna carstva Božjeg! Znam ja istinu, ali to nije moja istina, nego Božja, nisam je iz sebe uzeo, ništa po sebi ne sudim, Božja sila je u meni mudra, iz nje je moje poznavanje, iz nje mudrost, i gde je tu nadmenost? Nadmenosti nema u meni, ni mrve!

Lenost! O tome više i ne govoriš, a? Stideo bi se čak i ti, lažovčino bestidna, o lenosti preda mnom da govoriš. Ali ne vredi ni pričati. Zavist? Mora da ti se u glavi prevrnulo, stari lažljivče, kome ja da zavi­dim i na čemu? Imam sve što hoću, razumeš, Boga imam i šta mi više treba? Možda tebi treba da zavi­dim, ali na čemu? Na čarobnjačkim majstorijama, na sili volšebnoj, na sili plašenja, zavođenja, kusanja? To je kao kada bi, živeći na nebu, zavideo paklu. Glup si ti, uzalud priče, dosta!

Evo, glava me zabole od te tvoje priče, od tvojih gluposti. Bolje da pođem na spavanje, dosta je rada za danas, ceo dan za stolom, i zašto sve to? Jasno, sve protiv tebe, nego šta? Da bih ti one ostatke odu­zeo što ih kod ljudi u šapama držiš, sve je protiv tebe upereno, vrti se, pljuj, bacaj lukavstva, stoko, a Bog će ti, pedalj po pedalj, mojom vlastitom rukom tle oduzimati, i treba ti tako! Ne na zemlji, o ne, tu vladaj, dobićeš svet da bude tvoj, možeš u hermelinsko krzno da se obučeš i krunu da staviš, možeš na svim prestolima da sediš, zajedno s papskim, a pred vratima carstva Božjeg skičaćeš kao pas na mrazu, i neće ti se otvoriti! Kažeš da nećeš? Nećeš, jer ne možeš, eto ti! A zašto ne možeš? Jer nećeš, dabogme. Nećeš jer ne možeš, a ne možeš jer nećeš. Tako sam rekad? I to je istina. Kad bi jednom ushteo, već bi ušao, ali ti ne možeš da hoćeš, ti moraš hteti da se u svojoj bari kupaš, nesreće da skupljaš, da se mučiš i zubima da škrgućeš od besa, a uz to iz te i iz tog škrguta zuba ne možeš želeti da izađeš, jer bi to zna­čilo da je u tebi ostao deo dobra, da možeš još da misliš o spasenju, ali šipak! Znači, u mukama živiš i muku svoju želiš, ali ona ostaje muka, a ti znaš da u mučenju trajnom ostaješ, i, uprkos prirodi, muku svo­ju hoćeš da umnožavaš. Čudo je to nad čudima, ali Tvorac ume da čini i veća čuda!

I dobro, šta kolutaš tim svojim očima? Što sam ti sudbu tvoju spomenuo? Eh, pamtiš ti dobro svoju sudbu, pamtiš, ni na tren ne možeš da je zaboraviš, pa se baš zato i uvijaš, dvojiš se i trojiš privlačeći duše k sebi samo da bi više muka bilo na svetu, samo da ne bi sam ostao sa svojom grozotom, sa svo­jim crnim mrtvačkim kovčegom u kome ćeš na veke vekova trunuti. Jadan si ti, ali to je po pravdi!

„Hleb naš svagdanji..."

Sve što imaš to je da za strah ne znaš. Svakako, u smrti živiš, pa kad nade nemaš, onda ni straha ne­maš. Ko u nadi živi, mora i u strahu da živi, a ti, proklet bez spasa, ničeg se ne bojiš.

Znači, time hoćeš da me zadiviš? Što za strah ne znaš? Što u sigurnosti živiš? A ja? Eh, živim i ja u sigurnosti, i ti to znaš, zar ne? Jednom zanavek svoje sam se volje odrekao, u večni najam predao sam se Bogu, za strah ne znam, jer moja pravda nije moja, nego Hristova, sve mogu i ništa mi nije strašno, ne živim u sebi, jer u sebi živeti to je tvojoj se vlasti pokoriti, a u Bogu živeti znači sebe se odreći. Rekoh — imaš me, Bože - rekoh, imaš me sa svime što imam, čini šta hoćeš i to će uvek biti mudro i dobro. Više mi ne treba, baš ništa, a ostatak je tvoj, kušatelju, uzimaj što hoćeš, vrline ili zlodela, mudrost ili glu­post, pravdu ili nepravdu, sve ti dajem.

Pogledaj samo čime ti vladaš! Što god ushteš mo­žeš da imaš, sem jednoga. Poželiš li ceo svet da imaš, bogatstvo, vlast, gradove, države, kraljeve? Imaš u tren oka. Hoćeš grehom da vladaš? Imaš ga. Hoćeš vrlinom da vladaš? I to imaš, imaš svoje vrline, svoju učenost, pravednost, svoju čestitost, i svoje mi­losti — nju — sve je tvoje. I šta još? A ti bi hteo još tu jednu, jedinu stvar — i baš nju nikad ne možeš imati. Jedna čak i najmanja duša kad s verom pred Gospodom zaplače, već ti u ruševine celu tvoju palatu pretvara, ništa ne vrede tvoji gradovi i bogatstva, uzalud tvoja dobra i zla dela, uzalud Vavilon i Rim. Za tu jednu dušu koja se u veri istopila kao vosak pred licem Gospoda, za nju jednu ti bi dao celu zemlju i sunce i zvezde. A to nemaš, to nećeš dobiti.

Ali što ja ovo pričam kad ionako znaš? Valjda da vreme utrošim koga ionako nemam, da ga utrošim na prazno pričanje.

Ovaj jedan put, jedan jedini put, ako hoćeš, mogu s tobom da stupim u dogovor. Jedan ugovor, na dan, na čas, hoćeš? Za danas ću odložiti rad na Bibliji — već imaš dobit, jer kad Sveto pismo jedan dan kasni­je izađe iz štampe, bez sumnje, bar jedna jedina du­ša neće uspeti da se spase, i ti si u dobitku. Imaćeš platu. A za uzvrat ja samo jedno od tebe hoću. Za jedan čas pokazaćeš mi tvoj stan, ali sa svim što imaš u njemu. Da tamo papu ugledam zaronjenog do vrata u uzavrelom sumporu, prelate rimske da vidim na ražnjevima kao divljač, tvoje dvolične pesnike, tvoje pleme u večnom ledu zahvaćeno; to da mi je samo da pogledam, oko da zasitim. Pokazaćeš mi? Za tebe to nije ništa, ništa te ne staje, a dobit imaš obezbeđenu, jedna duša zbog zakašnjenja Svetog pisma propašće nasigurno. Ali na toliko duša koje ću sada Bo­gu privući to nije ništa — a za tebe je to mnogo. Šta veliš? Važi pogodba?

Nećeš? Ništa ne govoriš, krpo, ćutiš i gotovo? No, dobro, ako nećeš — nećeš, neću te moliti. A sad čisti se, smesta, dosta je bilo, pričam u prazno, a vreme leti.

Jeste, ovoga puta si pobedio. Za trenutak, koliko da munja preleti, ali si pobedio. Hteo sam sopstvenom snagom da te isteram, voljom ljudskom kušatelja da odagnam, i već bih poverovao da ljudska moć može da se bori sa sotonom. Ali pokaza mi Gospod nemoć moju, maledictus qui confidit in homine, poni­zi me Gospod, gratias aetemas, greh moj. Sedi tu, demone, na pokaranje moje...

Daaa... U nama ti je koren pakla, et est xadix infemi in nobis. I odista, lak je posao tvoj, nakazo, oj lak, samo svetlošću prazan, put da obasjaš i prstom da mrdneš. A ti, čoveče, samo nogu digni, samo koračić stupi napred po svojoj volji, i već si na stazi sotone, već letiš pravo naniže kao lopta, i već, potpu­no nesvestan, u vrata Luciferova kucaš.

Da, lepo je tebi, duše loviti, nevelik trud. Tako je Gospod svet uredio. A zašto? Oh, glupog li pitanja, upitati — to ti je popustiti pred ljudskom radoznalošću, podžeći pokvareni razum, đavola moliti za po­moć. Mudro je Bog učinio i kraj, ne pitajmo zašto. Sveto pismo govori: Cuncta valde bona, valde bona.

Kao što i mi opraštamo... Peccavi, peccavi. Grešio sam...

I šta, sada već ništa ne mogu, moram tu da te podnosim sve dok Gospod ne ushte da te odagna sa tog mesta.

Bože, smiluj mi se. Neka ne bude volja moja, nego Tvoja. Odvedi odavde ovu ogavnu beštiju, crnog lešinara, odnesi ovog žderača strvina, ali neka ne bu­de volja moja, nego Tvoja.

Prah i strah, prah i strah. Moja šaka je bespomoć­na kao usahla grana, a kad je Ti digneš, prikupiće snage i postaće kao praćka Davidova. Ti ćeš je podi­ći, Gospode, osećam da hoćeš to, prognaćeš mojom nemoćnom šakom najvećeg vladaoca sveta, evo je, stiska se u pesnicu, mastionica s mastilom, jeste, ne­ka crnilo umrlja mudru kušačevu njušku, nek mu po­kaže mržnju tvoju. Mojom rukom, mojom rukom...

Evo ti, svinjo prljava, nosi se!

***

Hej, sluge, ima li koga?! Sluge, ovamo! Ogledalo, ogledalo razbijeno!

*Iz knjige "Razgovori sa đavolom", preveo s poljskog Petar Vujičić

Oceni 5