Umesto superheroja tetke i strine u crnini

Prethodni deo čitajte ovde

XV

Kolja je stajao pokraj prozora i zurio u svoj odraz. U daljini su jaukale sirene, svetla su treperila negde iza njegovog lica. Duboka noć je vodila ka neizbežnom jutru. Činilo mu se da je ko zna gde, nakraj sveta. Bilo mu je teško da bude precizniji – daleko je bilo nešto neodređeno, bez imena. Vratio se do televizora, Žikin stan je i dalje bio prazan.

Pažnju mu je privuklo svetlucanje telefona. Nekoliko poruka i tri propuštena poziva. Bojan. Ovo je poslednji put, napisao je kada se umorio od uzaludnog dozivanja.

Od majke ništa. Iako mu nije bilo do njenih promena raspoloženja, umirivalo bi ga kad bi se oglasila. Javiće se čim svane, pomislio je. Njihov odnos nikada nije bio sasvim običan – nisu imali nikoga do jedno drugo, a i to im je bilo previše. Kao dečak je često maštao o tome da majka uđe u sobu i pita ga: Kako se osećaš? U to vreme je mislio da ta želja dolazi od njegove zločeste prirode, pa je nikada nije izgovorio naglas. Posle je bilo kasno.

Kad je otac umro još se nije bio rodio. Kad je Vesna poginula bio je dečak. Majka nije dopustila da prisustvuje sahrani. Rekla je da je to morbidno iskustvo za jedno dete. Kasnije mu je sve prepričavala do detalja, pa je kao mali umesto superheroja zamišljao tetke i strine u crnini. Kako je rastao, priče su se menjale. Jara je, kao što obično biva u takvim situacijama, na kraju i sama zaboravila šta se zaista dogodilo.

Od razmišljanja o majci je ogladneo. Jednom je, i nikad više posle toga, napravila pitu s mesom. On je tu đakoniju zauvek vezao za njen lik. Zbog toga bi se često s mislima o njoj pojavila i uspomena na slatkasti miris mesa pomešanog s crnim lukom. Ponekad ju je sanjao s pitom u krilu. Bila je drugačija, lice joj je sijalo dok je otkidala komad testa iz kojeg je ispadao nadev. Potom bi mu pružila parče. On se mučio, protezao, ali nikada nije uspeo da ga dohvati. Teodora mu je jednom rekla da je to dobro, jer u snu možeš da se zadaviš hranom i da umreš.

Saše još nije bilo. Koliko je Kolja znao, mogao je da se vrati za pet minuta, ili za pet dana. Otpio je poslednji gutljaj piva i zgužvao konzervu. Otišao je do frižidera. Na srednjoj polici ležalo je pečeno pile, besramno raščupanog mesa. Palo mu je na pamet da sad može slobodno da jede. Otkinuo je batak i uzeo još jednu konzervu. Kad je sve pojeo i popio krenuo je ka spavaćoj sobi.

Bacio se na krevet kao pijanac kad padne u kanal pored puta. Onda se setio cipela koje je prošli put zaboravio. Bojao se da pogleda ispod kreveta, kao da se obuća pretvorila u čudovište koje vreba iz gomile prljavih čarapa. Ako ih potraži, i nisu na istom mestu, to znači da Saša sve zna i da se uhvatio u zamku, poput muve koja se sa svakim pokretom sve više zapetljava u mrežu. Udahnuo je i skočio s kreveta. Kao kad vadiš mlečni zub. Cipele su bile na istom mestu. Laknulo mu je. Zamotao ih je u novine koje je našao pored kreveta i otišao do predsoblja.

Pošto je ostavio cipele, odmah se vratio u sobu. Na starom ćebetu šepurio se paun. Nedostajalo mu je jedno pero u repu. Kolji se zbog toga više dopadao. Ugasio je svetlo, kroz prozor je dopirala rumena svetlost s neonske reklame koja se nalazila na zgradi preko puta. Velikim, crvenim slovima bilo je ispisano: Napred. Stropoštao se na pticu, savladan svime što se dogodilo u prethodna dva dana.

Iza kapaka se ukazala reka. Voda se mreškala kao kad duva vetar. Zvukovi su postajali jasniji – šum lišća, iako drveće nije video, i bućkanje. Grupica crnokosih mladića stajala je nasred vode, kao da hodaju po površini. Njih petorica. Ne! Šestorica. Svi u istom stavu – leva ruka savijena u laktu, desna opružena pored tela. Povijeni, kao izvajane atlete. Bele gaće, natopljene vodom, potpuno su se providele. Odjednom je u autu sa sestrom, majka vozi. Vesna plače. Drži je za ruku, znojava je, klizi i ne uspeva mu da je zadrži. U retrovizoru vidi majčino lice. Uplakano. Svaki čas gleda k njima. Oko očiju ima tamne kolutove – prvo su puzavice koje se uvijaju oko glave, onda tanke, crne zmije. Na zadnjem sedištu je skučeno, kao u utrobi podmornice. Čini mu se da teško diše. Onda Jara vikne nešto što ne uspeva da razume i automobil pojuri u vodu. Neko vreme pluta na površini, izgleda mu kao da su u čamcu. Posle počne da tone. Sestra vrisne i potom ućuti, izgubi se u zelenim talasima. U dubini vidi obrise krupnih riba.

Iz sna ga je prenulo bockanje, kao da mu se bezbroj kandžica spustilo na levu sisu. Kad je otvorio oči, na grudima se nešto belelo. Ležao je nepomično. Pošto su se oči navikle na novonastale okolnosti, prepoznao je zeca. Nešto malo veći od teniske loptice, umivao se kao da mu ne smeta Koljino srce koje je besomučno tuklo baš ispod njegovih nogu.

„Otkud ti ovde?“, pitao je životinju.

Zec je ćutao. Kolja je pokušao da ga pomiluje. Zverčica se brzo ustremila k njegovom dlanu. Bol od ujeda je osetio tek pošto je sve bilo gotovo.

„Sviđa ti se?“, začulo se iza Koljine glave.

Sad je gotovo, pomislio je Kolja, a da ni sam nije znao na šta tačno misli. Srce je udaralo još snažnije.

„Ko je to?“, izgovorio je pošto se pribrao.

Prilika je prišla krevetu. Saša. Na crvenoj svetlosti izgledao je krupnije, a plave lokne su se žarile i gasnule kako se menjala reklama. Kolji se činilo da još uvek sanja – uzjahao je pauna i leti iznad samog pakla.

„Koliko imaš godina?“, pitao je odjednom.

Saša se zbunio.

„Oko trideset“, odgovorio je tako da je Kolja pomislio da ne zna koliko mu je tačno godina.

„OKO trideset?“, izgovorio je Kolja tako da je naglasio ono oko.

Saša je poprimio neki čudnovat izraz, isti onakav kakav može da se vidi kod ljudi koji se prisećaju detinjstva, ili nečeg isto tako neprijatnog.

„Baš te zanima?“, upitao je na kraju.

Kolja je ćutke gledao u njega. Razmišljao je o svim muškarcima s kojima je proveo mesec ili dva, ponekad više, a da o njima ništa nije znao. Ponekad ni ime. Sad je hteo da zna sve.

„Baš me zanima“.

„Dobro, ako te zanima… Nevenka, keva, propila se još k’o klinka. Težak život, ćale je lemao k’o vola, pa pobegla od kuće. A živeli u nekoj selendri, ne znam gde, i ona zaboravila. Pričala mi neka rođaka kad sam porastao da je majka posle našla neku kolibu u šumi i tu noćila, na slami. U početku je nalazila sitne poslove, nadničila, a onda su počeli da je posećuju iz sela. Muškarci. Za litru rakije, tako se govorkalo, puštala je da joj rade šta im padne na pamet. Posle tri godine našla je neka tetka, a s njom u kolibi i mene. Nevenka nije mogla da se seti ni kad me rodila. Ova se čudila što sam živ“.

Kolja se uspravio u krevetu. Lice mu se zgrčilo. Na čelu mu je iskočila debela žila. Saša je prasnuo u smeh.

„Ložim te, idiote. Dvadesetdevet“.

Potom je otišao do vrata, zatvorio ih i vratio se do kreveta. Kolja je izgledao izbezumljeno. Rukom mu je dao znak da se pomakne i legao pored njega. Zec je skočio s kreveta i izgubio se u mraku koji se rastvarao pod prvim dnevnim svetlom.

Paun je stenjao pod njima. Čim je Kolja sklopio oči, s druge strane kapaka su opet počele da igraju slike. Pomislio je kako nema snage da opet premotava stare scene. Golicalo ga je u nosu. Saša je mirisao na nešto otužno, slano. Miris mu se uvlačio u grlo, a na jeziku je osećao ukus metala.

„Ispričaj mi još jednu priču“, rekao je kad je otvorio oči.

(Nastaviće se)