Umetnikovo čulo za istinu

Umetnik ima slabiju moralnost u pogledu saznanja istina od mislioca; on uopšte ne može da se uzdrži od blistavih, dubokoumnih tumačenja života, i okreće se protiv trezvenih, prostih metoda i rezultata. On se prividno bori za više dostojanstvo i značaj čoveka; u stvari, on ne želi da napusti najdelotvornije pretpostavke za svoju umetnost, dakle ono fantastično, mitsko, nesigurno, ekstremno, čulo za simboličko, precenjivanje ličnosti, verovanje u nešto čudesno u geniju: on, dakle, smatra da je nastavljanje njegove vrste stvaranja važnije nego naučna predanost istinskom u svakom liku – ova mu izgleda još tako prosta.