Umetnost je ono najstvarnije što postoji, najstroža škola života, istinski Strašni sud

Još jednom sam sišao s kola pre no što ću stići kod princa de Germanta i opet sam počeo misliti na onaj umor i dosadu s kojima sam prethodnog dana pokušao da zapišem onu liniju što je, u jednom od predela koji su bili na glasu kao najlepši u Francuskoj, razdvajala na drveću senku od svetlosti. Istina, misaoni zaključci koje sam iz toga bio izvukao danas nisu više tako svirepo pogađali moja osećanja. Ostajali su isti; ali, kao i uvek kad bi se desilo da budem otrgnut od svojih navika, da iziđem iz kuće u neko drugo doba dana, da se nađem na nekom novom mestu, osećao sam silno uživanje. To uživanje činilo mi se danas jedno čisto površno uživanje, uživanje što idem na jedan matine kod gđe de Germant. Ali pošto sam sad znao da više neću moći postići drukčija do samo površna uživanja, zašto da ih sebi uskraćujem? Ponavljao sam sebi da pokušavajući onaj opis nisam osetio ništa od onog oduševljenja koje nije jedini, ali koje je prvi kriterij nadarenosti. Pokušavao sam sada da iz pamćenja izvučem i neke druge „snimke“, naročito one koje je ono snimilo u Veneciji, ali već sama ta reč činila mi ju je dosadnom kao što bi bila neka izložba fotografija, i nisam ni sad osećao više volje, više dara da opišem što sam nekada video nego juče ono što sam u tome času posmatrao pažljivim ali turobnim okom. Kroz koji časak, toliki prijatelji koje tako odavno nisam video bez sumnje će me moliti da se više ne osamljujem tako, da im posvetim svoje dane. Nisam imao nikakva razloga da to odbijem, pošto sam sad imao dokaz da nisam više ni za šta, da mi književnost ne može više pričiniti nikakve radosti, bilo mojom krivicom, pošto sam premalo obdaren, bilo njenom, ako ona zaista nije tako puna stvarnosti kao što sam ranije verovao.

Pomišljao sam na to kako mi je ono Bergot rekao: „Vi ste bolesni, ali imate duhovnih radosti“, — a kako se varao u mom pogledu! Kako je malo radosti u toj jalovoj lucidnosti! Dodajem čak, ako sam nekad i imao uživanja (ne intelektualna), trošio sam ih uvek na neku drugu ženu; te tako, sve i da mi Usud dodeli još sto godina života, i bez bolesti, samo bi dodao naknadnih produžetaka jednom životu koji je sav u trajanju, pa se čak ne bi videlo kakvog bi smisla bilo da se on još više produži, a naročito ne još za dugo. A i što se tiče tih „intelektualnih radosti“, da li sam mogao tako nazvati ono što su moj jasan pogled ili moje tačno rasuđivanje ustanovljavali bez ikakva zadovoljstva i što je ostajalo besplodno?

Ali ponekad se baš u času kad nam se sve čini propalo javi upozorenje koje može da nas spase; zakucali smo na sva vrata koja nisu vodila nikuda, a jedina na koja možemo ući i koja bismo sto godina uzalud tražili, na njih kucnemo slučajno, i ona se otvore.

Ali zašto su mi slike Kombrea i Venecije, i u onome i u ovom trenutku, pružile jednu radost sličnu nekakvoj izvesnosti i dovoljnu da mi, bez drugih dokaza, smrt postane ravnodušna?

Premišljajući te tužne misli što sam ih maločas iskazao, bejah ušao u dvorište dvorca Germantovih, i u svojoj rasejanosti nisam video jedna kola što su nailazila; na kočijašev uzvik, jedva sam stigao da brzo skočim u stranu i tako sam ustuknuo da sam se i nehotice spotakao o neravno kamenje pločnika, iza kojeg je bila nekakva šupa. Ali u času kad sam se uspravio i stao nogom na jednu ploču koja je bila malo manje uzdignuta nego susedna, sve moje obeshrabrenje iščezlo je pred istim onim blaženstvom koje su mi u razna doba moga života pružili onaj prizor drveta za koja mi se činilo da ih prepoznajem u onoj šetnji kolima po okolini Balbeka, prizor martenvilskih zvonika, ukus magdalenice zamočene u čaj, i toliki drugi osećaji o kojima sam već govorio a koje kao da su objedinjavala poslednja Ventejova dela. Kao i u onom času kad sam okusio magdalenicu, razvejalo se svako nespokojstvo u pogledu budućnosti, svaka intelektualna sumnja. One što su me malopre spopadale u pogledu stvarnog postojanja moga književnog dara, pa čak i u pogledu toga koliko je i sama književnost nešto stvarno, nestale su kao nekom čarolijom.

Mada nisam izveo nikakvo novo rasuđivanje, našao ikakav odlučan argument, maločas još nerešive teškoće izgubile su svaki značaj. Ali, ovoga puta, bio sam čvrsto rešen da se ne pomirim s tim da mi ostane nepoznato zašto je to tako, kao onoga dana kad sam okusio magdalenicu zamočenu u čaj. Blaženstvo koje sam toga časa osetio bilo je odista isto ono koje bejah osetio jedući magdalenicu, a kome sam tada bio odložio da potražim dublje uzroke. Razlika, čisto materijalna, bila je u probuđenim slikama; neko duboko nebesko plavetnilo opijalo mi je oči, utisci svežine, zasenjujuće svetlosti, vrteli su se preda mnom, a ja sam, u želji da ih uhvatim, ne usuđujući se da se pomaknem baš kao i onda kad sam kušao ukus magdalenice upinjući se da postignem da do mene dopre ono na šta me je on podsećao, stajao tako, ma i po cenu da mi se smeje bezbrojna gomila kočijaša, i klatio se onako kao kad sam maločas posrnuo, s jednom nogom na ispupčenijoj ploči, a drugom na onoj nižoj. I dokle god sam čisto mehanički ponavljao taj pokret, on mi je ostajao beskoristan; ali kad sam uspevao, zaboravljajući prijem kod Germantovih, da opet osetim ono što sam osetio stupivši tako nogom, ona zasenjujuća, nerazgovetna vizija doticala me je ponovo, kao da mi kaže: „Uhvati me u letu i potrudi se da rešiš tu zagonetku sreće koju ti postavljam.“ I ja je skoro smesta prepoznah, bila je to Venecija, o kojoj mi moji napori da je opišem i oni tobožnji snimci što ih je o njoj snimilo moje pamćenje nisu nikada dotad ništa govorili, a koju mi je vratio jedan osećaj koji sam nekada davno osetio na dvema neravnim pločama u krstionici Svetog Marka, vratio mi je zajedno sa svim drugim osećajima povezanim toga dana s tim osećajem, a koji behu ostali, čekajući, na svome mestu, odakle ih je jedan nagli slučaj neodoljivo izvukao iz niza zaboravljenih dana. Tako me je isto ukus magdalenice setio Kombrea. Ali zašto su mi slike Kombrea i Venecije, i u onome i u ovom trenutku, pružile jednu radost sličnu nekakvoj izvesnosti i dovoljnu da mi, bez drugih dokaza, smrt postane ravnodušna?

Mada sam se to jednako pitao i bio rešen da još istog dana dokučim odgovor, uđoh u dvorac Germantovih, jer mi uvek stavljamo pre nekog unutrašnjeg zadatka onu prividnu ulogu koju igramo, a koja je toga dana, za mene, bila uloga zvanice. Ali kad sam stigao na prvi sprat, jedan majordom zamoli me da za časak uđem u jedan mali salon-biblioteku, koji je bio do bifea, dok se ne završi komad koji se svirao, pošto je princeza zabranila da se vrata otvaraju za vreme izvođenja muzike. No u istome trenutku još jedno upozorenje naišlo je da pojača ono koje su mi uputila ona dva neravna kamena u pločniku i podstaklo me da istrajem u zadatku koji sam sebi postavio. Jedan sluga, naime, u bezuspešnom trudu da bude tih, kucnuo je kašikom o tanjir. A mene obuze isto onakvo blaženstvo kakvo su mi pružile i one neravne ploče; bili su to opet osećaji velike vrućine, ali sasvim drukčije: pomešane s mirisom dima, ublažene svežim mirisom šumovite okoline; i ja prepoznah da je to što mi se činilo tako prijatno isti onaj red drveta za koji sam nalazio da je tako dosadno posmatrati ga i opisati, a pred kojim sam bio otvorio bocu piva koju sam imao u vagonu, pa mi se i sad, kao u nekakvoj ošamućenosti, u magnovenju učinilo da se nalazim pred njim, toliko mi je istovetni zvuk kašike kad je kucnula o tanjir stvorio iluziju, pre no što sam stigao da se priberem, da je to zvuk čekića železničara koji je onde udešavao nešto na jednom točku voza dok smo stajali kraj onog šumarka. I sve se tad zbilo baš kao da je tim znacima koji će me toga dana izbaviti od obeshrabrenja i vratiti mi veru u književnost ležalo na srcu da se umnogostruče, jer kad mi je jedan majordom, već odavno u službi kod princa de Germanta, prepoznavši me, doneo u biblioteku gde sam bio, da ne bih morao ići do bifea, činijicu kolačića i oranžade, ja uzeh salvet koji mi je doneo i obrisah njime usta; ali, smesta, kao kad neka ličnost u Hiljadu i jednoj noći i ne znajući, izvrši tačno onu čarobnu radnju koja je potrebna da bi se, samo njoj vidljiv, pojavio poslušni duh spreman da je prenese nekuda daleko, tako i meni prolete ispred očiju još jedna plavetna vizija; ali to plavetnilo bilo je bistro i slano, nabralo se u plavičaste brežuljčiće; utisak je bio tako snažan da mi se trenutak koji sam preživljavao činio sadašnji trenutak; još više ošamućen nego onog dana kad sam se pitao hoću li zaista biti primljen kod princeze de Germant ili neće li se sve stropoštati, pomislio sam da je sluga otvorio prozor prema plaži i da me sve zove da siđem i prošetam se duž nasipa dok plima nadolazi; salvet koji sam uzeo da obrišem usta bio je sasvim onako krut i uštirkan kao onaj peškir s kojim sam imao toliko muke da se obrišem, pred prozorom, prvog dana po dolasku u Balbek, i on je, sada, pred bibliotekom u dvorcu Germantovih, rasprostirao, razbarušeno u naborima i prelomima, perje jednog okeana zelenog i plavog kao paunov rep. A ja sam uživao ne samo u tim bojama nego i u celome jednom trenutku svoga života koji ih je pokrenuo, koji je, onda davno, bez sumnje bio jedna težnja ka njima, ali me je onda možda neko osećanje umora ili tuge sprečilo da u njima uživam u Balbeku, a taj me je trenutak, sada, oslobođen onoga što je nesavršeno u spoljnom opažaju, čist i bestelesan, ispunjavao ushićenjem.

Biće koje je sada u meni osećalo taj utisak osećalo ga je po onome što mu je bilo zajedničko u jednome davnom danu i sada, u onome što je u njemu bilo vanvremensko, bilo je to jedno biće koje se javljalo samo kad je, po takvoj jednoj istovetnosti sadašnjosti i prošlosti, moglo da se nađe u jedinoj sredini u kojoj je ono moglo da živi, da uživa u suštini stvari, to jest izvan vremena

Komad koji su svirali mogao se svakog časa završiti i moglo se desiti da moradnem ući u salon. Stoga sam se upinjao trudeći se da jasno sagledam, što je brže mogućno, prirodu tih istovetnih uživanja koja sam osetio maločas, u tri maha za nekoliko minuta, i da potom izvučem iz njih pouku koju je trebalo izvući. Na krajnje velikoj razlici koja je postojala između stvarnog utiska koji nam je pružila neka stvar i veštačkog utiska koji sami sebi stvaramo kad hotimično pokušavamo da je sebi predstavimo, na tome se nisam zaustavljao. I suviše se dobro sećajući kako je ravnodušno mogao Svan nekada da govori o onim danima kad je bio voljen, jer je pod tim rečima video drugo nešto a ne te dane, a i iznenadnog bola koji mu je pričinila Ventejova mala fraza time što mu je vratila baš same te dane, onakve kako ih je nekada doživeo, i odviše sam dobro razumeo da ono što su osećaj neravnog pločnika, krutost salveta, ukus magdalenice bili probudili u meni nije imalo nikakve veze s onim čega sam često nastojao da se setim o Veneciji, o Balbeku, o Kombreu, pomoću jednog jednoobraznog pamćenja; i razumeo sam što o životu može da se sudi da nije bogzna kakav, premda se u izvesnim trenucima čini tako lep, zato što se u prvom slučaju o njemu sudi i on se obezvređuje po nečem sasvim drugom a ne po njemu samom, po slikama koje nisu sačuvale ništa od njega. Jedino što sam možda uzgredno uočavao da razlika koja postoji između svakoga stvarnog utiska — razlike koje objašnjavaju zašto jednoobrazno slikanje života ne može biti verno — potiču verovatno otuda što su i najsitnija reč koju smo rekli u neko doba našeg života, i najbeznačajnija kretnja koju smo načinili, bile okružene stvarima — nosile u sebi njihov odblesak — stvarima koje logički nisu bile s njima povezane, koje je od njih odvojila inteligencija jer joj nisu bile ni od kakve koristi za svrhu rasuđivanja, ali usred kojih — a sad je to bio ružičasti odblesak večeri na zidu nekakvog restorana u prirodi, zidu svem u cveću, osećaj gladi, žudnja za ženama, uživanje u raskoši; sad opet plave spirale jutarnjeg mora što obavijaju muzičke fraze koje iz njih izranjaju kao ramena morskih vila — ta kretnja, kakva najobičnija radnja, ostaju obuhvaćene kao hiljadama zatvorenih posuda, od kojih bi svaka bila ispunjena stvarima sasvim drukčije boje, mirisa, temperature; a da i ne govorimo o tome da se te posude, raspoređene po svoj visini naših godina, za vreme kojih se nismo prestajali menjati, ma i samo u snovima, u mislima, nalaze na veoma različitim visinama i pružaju nam osećaj različitih atmosfera. Istina da smo te promene preživljavali neosetno; ali između uspomene koja nam se odjednom ponovo vrati i našega sadašnjeg stanja, kaogod i između dveju uspomena različitih po godinama, po mestu i dobu dana, rastojanje je toliko da bi to, čak i da nije njihove izvorne osobenosti, bilo dovoljno da ih učini međusobno neuporedljivima. Da, iako uspomena, usled zaborava, nije mogla da uspostavi nikakvu vezu, da veže nekakav beočug između sebe i sadašnjeg trenutka, iako je ostala na svome mestu, u svom danu, iako je sačuvala svoje odstojanje, svoju izdvojenost u dnu neke doline ili na šiljku kakvog vrha, ona nam odjednom daje da udahnemo jedan nov vazduh, baš zato što je to vazduh koji smo nekada udisali, onaj čistiji vazduh kakvim su pesnici uzalud pokušavali da ispune raj, a koji ne bi mogao stvoriti taj duboki osećaj obnavljanja da ga nismo jednom već udisali, jer istinski rajevi jesu oni koje smo izgubili.

A uzgred sam primećivao da bi u tome, u umetničkom delu koje sam se već osećao spreman da započnem, mada se još nisam bio svesno odlučio, bilo velikih poteškoća. Jer trebalo bi da mu svaki pojedini deo redom izradim od svojevrsne građe: od sasvim drukčije nego što je ona koja bi odgovarala sećanjima na jutra na moru ili na popodneva u Veneciji ako bih hteo da naslikam one večeri u Rivbelu kad se, u trpezariji otvorenoj prema bašti, vrućina počinjala raspadati, opadati, taložiti se, kad je još poslednji sjaj svetlosti obasjavao ruže po zidovima restorana, dok su poslednji akvareli dana bili još vidljivi na nebu, — od građe drukčije, nove, s naročitom prozirnošću i zvučnošću, jedre, sve svežije i ružičaste.

To je objašnjavalo zašto je moje nespokojstvo u pogledu smrti prestalo u času kad sam nesvesno prepoznao ukus magdalenice, pošto je u tome trenutku ono biće koje sam tada bio bilo jedno vanvremensko biće, pa prema tome i ravnodušno za mene u budućnosti. To biće uvek mi se javljalo, ispoljavalo, samo izvan akcije, izvan neposrednog uživanja, kad god sam po kakvoj čudesnoj sličnosti izmakao sadašnjici. Samo je ono imalo moć da mi vrati davnašnje dane, iščezlo vreme

Preko svega toga brzo sam prelazio budući da me je nešto neodoljivo vuklo da potražim uzrok toga blaženstva, onoga svojstva izvesnosti s kojim se ono nametalo, a što sam nekada odlagao da odgonetnem. A taj sam uzrok naslućivao poredeći te razne utiske pune sreće, koji su međusobno imali zajedničko to što sam ih osećao u isti mah i u sadašnjem i u jednome dalekom trenutku, toliko da se prošlost prelivala i na sadašnjost, tako da me je to dovodilo u nedoumicu u kojem se od ta dva trenutka nalazim; uistinu, biće koje je sada u meni osećalo taj utisak osećalo ga je po onome što mu je bilo zajedničko u jednome davnom danu i sada, u onome što je u njemu bilo vanvremensko, bilo je to jedno biće koje se javljalo samo kad je, po takvoj jednoj istovetnosti sadašnjosti i prošlosti, moglo da se nađe u jedinoj sredini u kojoj je ono moglo da živi, da uživa u suštini stvari, to jest izvan vremena. To je objašnjavalo zašto je moje nespokojstvo u pogledu smrti prestalo u času kad sam nesvesno prepoznao ukus magdalenice, pošto je u tome trenutku ono biće koje sam tada bio bilo jedno vanvremensko biće, pa prema tome i ravnodušno za mene u budućnosti. To biće uvek mi se javljalo, ispoljavalo, samo izvan akcije, izvan neposrednog uživanja, kad god sam po kakvoj čudesnoj sličnosti izmakao sadašnjici. Samo je ono imalo moć da mi vrati davnašnje dane, iščezlo vreme, pred čime su napori mog pamćenja i mog uma uvek bili bezuspešni.

A što sam malopre nalazio da je Bergot grešio kad je govorio o radostima duhovnog života, možda sam tako smatrao zato što sam „duhovnim životom“ u onom trenutku zvao logička rasuđivanja koja su bez veze s njim, s onim što je u tome trenutku postojalo u meni — sasvim onako kao što sam mogao nalaziti da su svet i život dosadni, zato što sam o njima sudio po sećanjima bez istinitosti, dok sam sad osetio takvu žeđ za životom kad je u meni maločas, u tri maha, vaskrsnuo jedan istinski trenutak prošlosti.

Ali neki zvuk, neki miris, koji smo već čuli ili udisali nekad, opet začujemo ili udahnemo, u isti mah i u sadašnjosti i u prošlosti, stvarne ali ne i aktualne, idealne ali ne i apstraktne, i smesta bude oslobođena stalna, no obično skrivena suština stvari, i naše istinsko ja, koje nam se katkad činilo već odavno mrtvo, ali nije to bilo sasvim, budi se, oživljava, primivši tu nebesku hranu što mu se pruža. Jedan trenutak oslobođen vremenskog poretka ponovo je u nama stvorio, da bismo ga osetili, čoveka oslobođenog vremenskog poretka

Samo trenutak prošlosti? Mnogo više, možda; nešto što je, zajedničko u isti mah i prošlosti i sadašnjosti, mnogo bitnije od obojega. Toliko puta tokom života stvarnost me je razočarala, zato što, u času kad sam je opažao, moja uobrazilja, koja je bila jedini moj organ za uživanje u lepoti, nije mogla na nju da se primeni, usled neizbežnog zakona po kome zamisliti možemo samo ono što je odsutno. A evo gde se sad odjednom desilo da je dejstvo toga surovog zakona bilo neutralisano, privremeno prekinuto jednom divnom majstorijom prirode kojom je jedan osećaj — zvuk viljuške i čekića, isti naslov knjige, itd. — zasvetlucao u isti mah i u prošlosti, što je dopuštalo mojoj uobrazilji da u njemu uživa, a i u sadašnjosti, u kojoj je stvarna ustalasanost mojih čula zvukom, dodirom tkanine itd. dodavala sanjarijama uobrazilje ono čega su one obično lišene, ideju postojanja, i zahvaljujući tom lukavstvu omogućila mom biću da uhvati, da izdvoji, da zaustavi — u magnovenju — ono što ono nikada ne ulovi: malo vremena u čistom stanju. Ono biće što je vaskrslo u meni kad sam, s tako ustreptalim osećajem sreće, začuo zvuk zajednički u isti mah i kašici kad kucne o tanjir i čekiću kad udara o točak, kad sam osetio pod nogama neravninu pločnika u dvorištu Germantovih kao i u krstionici Svetog Marka, itd., to biće hrani se samo suštinom stvari, u njoj samo nalazi sebi hrane, naslade. Ono vene pri posmatranju sadašnjosti, u kojoj čula ne mogu tu suštinu da mu pribave, a i pri posmatranju prošlosti, kad mu je inteligencija sasušuje, kao i u očekivanju budućnosti, koju volja gradi od odlomaka sadašnjosti i prošlosti kojima oduzima još ponešto od njihove stvarnosti time što od njih zadržava samo ono što odgovara korisnoj svrsi, usko ljudskoj, koju im pripisuje. Ali neki zvuk, neki miris, koji smo već čuli ili udisali nekad, opet začujemo ili udahnemo, u isti mah i u sadašnjosti i u prošlosti, stvarne ali ne i aktualne, idealne ali ne i apstraktne, i smesta bude oslobođena stalna, no obično skrivena suština stvari, i naše istinsko ja, koje nam se katkad činilo već odavno mrtvo, ali nije to bilo sasvim, budi se, oživljava, primivši tu nebesku hranu što mu se pruža. Jedan trenutak oslobođen vremenskog poretka ponovo je u nama stvorio, da bismo ga osetili, čoveka oslobođenog vremenskog poretka. A za njega shvatamo što se pouzdaje u svoju radost, čak iako se ne čini da prosti ukus magdalenice logički sadrži te radosti, shvatamo što reč „smrt“ za njega nema smisla; pošto se nalazi izvan vremena, čega bi se u budućnosti mogao bojati?

Ali ta varka perspektive, koja mi je tako primakla jedan trenutak prošlosti nespojiv sa sadašnjošću, nije potrajala. Mogu se, dakako, produžavati prizori voljnog sećanja, koje naše sopstvene snage ne angažuje više nego prelistavanje kakve knjige sa slikama. Tako sam nekada, na primer onoga dana kad je trebalo da prvi put odem princezi de Germant, iz osunčanog dvorišta naše kuće u Parizu leno gledao, po svom izboru, čas crkveni trg u Kombreu, čas plažu u Balbeku, kao što sam taj dan kakav je bio mogao ilustrovati i listajući kakvu svesku akvarela naslikanih na raznim mestima u kojima sam nekada bio; pa sam tada, sa sebičnim zadovoljstvom kolekcionara, pomislio u sebi, sabirajući tako ilustracije iz svog pamćenja: „Ipak sam video lepih stvari u životu.“ I tada je moje pamćenje potvrđivalo, doduše, različnost pojedinih osećaja; ali ono je samo kombinovalo međusobno homogene sastojke. A nije više tako bilo u onim trima sećanjima koja su mi se maločas bila javila, kad sam, umesto da sebi stvaram laskaviju predstavu o svome ja, naprotiv skoro sumnjao u sadašnju stvarnost toga ja. Kaogod i onog dana kad sam zamočio magdalenicu u topal čaj, na samom onome mestu gde sam se tada nalazio, bilo da je to mesto, kao onoga dana, bila moja soba u Parizu, ili, kao u tome času, biblioteka princa de Germanta, ili malo pre toga dvorište njegovog dvorca, u meni je postojao, ozarujući jednu malu zonu oko mene, jedan osećaj (ukus zamočene magdalenice, metalni zvuk, osećaj koraka) koji je bio zajednički tome mestu gde sam se nalazio a i jednome drugom mestu (tetkinoj sobi, železničkom vagonu, krstionici Svetog Marka). A baš i u času dok sam tako rasuđivao, piskavo ječanje u nekoj vodovodnoj cevi, sasvim slično onim dugim jekama sirena što su se ponekad leti čule uveče sa izletničkih brodova na pučini pred Balbekom, probudilo je u meni (kao već jednom, u Parizu, u jednom velikom restoranu, prizor jedne raskošne trpezarije, poluprazne, letnje, tople) mnogo više nego samo osećaj prosto sličan onome koji sam imao u predvečerje, u Balbeku, kad sam, pošto su svi stolovi već bili postavljeni, s belim stolnjacima i srebrnim priborom, a velika okna širom otvorena prema nasipu duž plaže, bez ikakvog prekida, bez ijedne zatvorene površine stakla ili kamena, dok je sunce polako zalazilo nad morem, po kome su se počinjali oglašavati brodovi, kad sam, da bih se pridružio Albertini i njenim prijateljicama, koje su šetale po nasipu, imao samo da prekoračim drveni okvir, jedva malo viši od mojih članaka, po čijim su šinama odgurali u stranu, da bi provetrili hotel, sva zajedno okna koja su se inače nastavljala jedno na drugo. Ali bolno sećanje kako sam voleo Albertinu nije se mešalo s tim osećajem. Bolna su samo sećanja na pokojnike. Ali ovi se brzo raspadaju, pa i oko samih njihovih grobova ostaje još samo lepota prirode, tišina, bistrina vazduha. Uostalom, nisam samo odjek, kopiju jednoga prošlog osećaja osetio usled ječanja vodovodne cevi, nego baš sam taj osećaj. I u tome slučaju kao i u svima prethodnima, taj zajednički osećaj nastojao je da ponovo stvori oko sebe ono nekadašnje mesto, dok se stvarno sadašnje mesto, koje je postojalo umesto njega, suprotstavljalo svim otporom svoje mase tom upadu jedne normandijske plaže ili jednog železničkog nasipa u jednu parisku palatu. Ona primorska trpezarija u Balbeku, sa svojim damastanim stolnjacima pripremljenim kao prekrivač na časnoj trpezi da prime zrake sunčevog smiraja, nastojala je da uzdrma čvrstinu dvorca Germantovih, da provali kroz njegova vrata, i od nje su se za časak uskolebali divani oko mene kao i jednom već stolovi jednog pariskog restorana. Uvek se, u tim vaskrsnućima, ono daleko mesto što se rađalo oko toga zajedničkog osećaja za časak hvatalo u koštac, kao rvač, sa sadašnjim mestom. I uvek je sadašnje mesto bivalo pobednik; a uvek mi se ono pobeđeno činilo lepše; tako lepo da sam na neravnom pločniku stajao u zanosu kao i pred onom šoljom čaja, nastojeći da zadržim u trenucima kad su se javljali, da postignem da se ponovo jave čim bi mi izmakli, onaj Kombre, onu Veneciju, onaj Balbek, koji su preplavljivali sve pa bivali potisnuti, uzdizali se pa me zatim napuštali usred ovih novih mesta, ali propustljivih za prošlost. A da to novo mesto nije smesta pobeđivalo, verujem da bih se obeznanio; jer ta vaskrsavanja prošlosti, za onaj trenut koliko traju, tako su potpuna da primoravaju ne samo naše oči da prestanu videti osobu koja je pred njima, da bi gledale put oivičen drvećem ili plimu što nadolazi; ona nam prisiljavaju i nozdrve da udišu vazduh onih međutim dalekih mesta, našu volju da bira među raznim naumima koje nam ta mesta predlažu, celu našu ličnost da veruje da je okružena njima, ili da se bar zatetura između njih i sadašnjih mesta, u ošamućenosti sličnoj onoj koju katkad osetimo pred nekom neizrecivom vizijom u času kad tonemo u san.

A za njega shvatamo što se pouzdaje u svoju radost, čak iako se ne čini da prosti ukus magdalenice logički sadrži te radosti, shvatamo što reč „smrt“ za njega nema smisla; pošto se nalazi izvan vremena, čega bi se u budućnosti mogao bojati?

Tako da to što je ono biće koje je tri i četiri puta vaskrslo u meni maločas bilo okusilo, to su možda odista bili odlomci života izuzeti iz vremena, ali je to posmatranje, mada posmatranje večnoga, bilo magnoveno. Pa ipak, osećao sam da je uživanje koje mi je taj život izuzet iz vremena u retkim razmacima pružio u životu bilo jedino plodno i istinsko uživanje. Zar se znak nestvarnosti onih ostalih ne pokazuje dovoljno bilo u njihovoj nemoći da nas zadovolje, kao što je, na primer, sa mondenim zadovoljstvima, koja u najboljem slučaju pričinjavaju muku od odvratnih jela, sa prijateljstvom, koje je samo simulacija, pošto umetnik, kad iz bilo kakvih moralnih razloga odustane od jednog sata rada radi jednog sata razgovora s nekim prijateljem, zna da žrtvuje jednu stvarnost radi nečega što ne postoji (budući da su prijatelji prijatelji samo u onome slatkom ludilu koje nas uhvati tokom života, kome se prepustimo, ali za koje u dnu duše znamo da je zabluda, kao kad ludak veruje da je nameštaj živ pa s njim razgovara), bilo u tuzi koja prati njihovo zadovoljenje, kao što je bila tuga koju sam osetio onoga dana kad sam bio predstavljen Albertini, tuga što sam se pomučio, doduše tako malo, da bih postigao nešto — da se upoznam s tom devojkom — što mi se činilo sitno već samim tim što sam to postigao?

Čak i neko dublje uživanje, kakvo bih mogao osetiti dok sam voleo Albertinu, doživljavao sam u stvari samo obrnuto, kroz strepnju koju sam osećao kad nje nije bilo kraj mene, jer kad sam bivao siguran da će doći, kao onoga dana kad se vratila iz Trokadera, činilo mi se da ne osećam nešto više od neke neodređene dosade, dok sam se međutim sve više i više ushićavao što sam više produbljivao, sa sve većom radošću za mene, zvuk noža ili ukus čaja koji su mi u sobu uneli sobu tetke Leoni, a sa njom i sav Kombre i obe one strane njegove okoline. Stoga sam sad bio rešen da se predam toj kontemplaciji suštine stvari, da je fiksiram, ali kako? Na koji način? Dakako, u onom trenu kad mi je krutost salveta vratila Balbek, za jedan časak zagolicala mi uobrazilju ne samo prizorom mora onakvog kakvo je bilo onoga jutra nego i mirisom sobe, brzinom vetra, Željom za doručkom, kolebanjem između raznih mogućnih šetnji, a sve to vezano za osećaj tkanine kao hiljade anđeoskih krila, — dakako, u času kad je neravnina pločnika proširila sasušene i istanjene slike što su mi ostale o Veneciji i o Svetom Marku, u svim pravcima i svim dimenzijama, proširila ih svim osećajima koje tamo bejah osetio, spajajući trg sa crkvom, pristanište s trgom, kanal sa pristaništem, a sa svim onim što vide oči svet žudnji koji samo duša vidi — tada sam, doduše, došao u iskušenje, ako baš ne da odem — zato što nije bilo godišnje doba za to — da se opet vozim po vodama Venecije, jer one su za mene bile prevashodno proletnje, a ono bar da opet odem u Balbek. Ali nisam se ni za časak zadržao na toj pomisli. Ne samo da sam znao da mesta nisu onakva kakvima mi ih slika njihovo ime, i gotovo bi se još samo u snovima, dok bih spavao, neko mesto prostrlo preda mnom sazdano od onakve čiste materije, potpuno drukčije od običnih stvari koje se vide, koje se pipaju, kakva je i nekada bila njihova materija dok sam ih samo zamišljao; nego, čak i u pogledu tih slika, još jedne druge vrste, slika sećanja, znao sam da lepotu Balbeka nisam našao kad sam tamo bio i da čak ni onu koju sam isprva zapamtio nisam više ponovo našao pri svome drugom boravku onde. Odviše sam već bio iskusio nemogućnost da u stvarnosti domašim ono što je duboko u meni; znao sam da ni na trgu Svetog Marka ne bih ponovo našao ono Iščezlo Vreme, kao što ga nisam našao ni na mome drugom putovanju u Balbek, niti pri ponovnom odlasku u Tansonvil u posetu Žilberti, i da putovanje, koje mi samo još jednom pruža iluziju da ti današnji utisci postoje i izvan mene, na uglu nekog trga, ne može biti sredstvo koje tražim. I nisam se hteo dati ponovo obmanuti, jer je za mene u pitanju bilo to da saznam najzad je li uistinu mogućno dosegnuti ono što sam, onako uvek razočaran u prisustvu mesta i bića (premda Ventejov koncertni komad kao da mi je govorio suprotno), verovao da je neostvarljivo. Nisam dakle hteo da učinim još jedan pokušaj više tim putem za koji sam odavno znao da ne vodi ničemu. Takvi utisci kakve sam nastojao da fiksiram mogli su se samo raspršiti u dodiru s neposrednim uživanjem, koje je nemoćno da ih probudi. Jedini način da ih jače okusim bilo je da ih nastojim potpunije upoznati, tamo gde se oni nalaze, to jest u meni samom, da ih rasvetlim do njihovih dubina.

Tako da to što je ono biće koje je tri i četiri puta vaskrslo u meni maločas bilo okusilo, to su možda odista bili odlomci života izuzeti iz vremena, ali je to posmatranje, mada posmatranje večnoga, bilo magnoveno. Pa ipak, osećao sam da je uživanje koje mi je taj život izuzet iz vremena u retkim razmacima pružio u životu bilo jedino plodno i istinsko uživanje

Nisam mogao da spoznam uživanje u Balbeku, kaogod ni uživanje što živim s Albertinom, nego se ono tek naknadno dalo opaziti. A taj pregled svih pojedinih mojih razočaranja u životu, onakvom kako sam ga stvarno proživeo, razočaranja po kojima sam verovao da stvarnost mog života mora počivati negde drugde a ne u akciji, nije samo slučajno i u vezi sa okolnostima mog života prispodobljavao ta razna razočaranja. Dobro sam osećao da razočaranje u putovanje, razočaranje u ljubav, nisu različita razočaranja, nego raznoliki vidovi koje, već prema stvari na koju se primenjuje, dobija naša nemoć da se ostvarimo u materijalnom uživanju, u stvarnoj akciji. Pa pomislivši opet na onu vanvremensku radost izazvanu bilo zvukom kašike, bilo ukusom magdalenice, pitao sam se: „Je li to ona sreća koju je mala fraza iz sonate predočila Svanu, a on se prevario izjednačujući je s uživanjem u ljubavi, jer nije umeo da je nađe u umetničkom stvaranju, ona sreća koju sam predosetio kao još više nadzemaljsku nego po maloj frazi iz sonate, po crvenome i tajanstvenom zovu onoga septeta koji Svan nije mogao da upozna pošto je, kao i toliki drugi, umro pre nego što je istina stvorena za njih bila otkrivena? Uostalom, ona mu ne bi mogla koristiti, jer ta je fraza mogla, doduše, simbolizovati poziv, ali ne i stvoriti snage i od Svana načiniti pisca, što on nije bio.“ Međutim, pošto sam tako razmislio o tim vaskrsavanjima pamćenja, časak kasnije setio sam se kako su se, na jedan drukčiji način, neki nejasni utisci pokatkad, još u Kombreu, na onoj strani prema Germantu, nametali mojim mislima kaogod i ova sećanja, ali nisu krili u sebi neki raniji osećaj, nego nekakvu novu istinu, neku dragocenu sliku koju sam se trudio da otkrijem istim takvim naporima kakvima se upinjemo da se nečega setimo, kao da su naše najlepše ideje kao nekakve muzičke arije koje nam se vraćaju u sećanje premda ih nikada ranije nismo čuli, pa se upinjemo da ih čujemo, da ih zabeležimo. Setio sam se, sa zadovoljstvom, zato što mi je to pokazivalo da sam i tada već bio ovaj isti i da se to poklapa s jednom osnovnom crtom moje prirode, a i sa tugom, misleći kako otada nikako nisam napredovao, setio sam se kako sam još u Kombreu s pažnjom zaustavljao pred svojim umom poneku sliku koja me je prisilila da je gledam, poneki oblak, kakav trougao, neki zvonik, cvet, kamičak, osećajući da pod tim znamenjem možda postoji nešto sasvim drugo što treba da se potrudim da otkrijem, neka misao koju te stvari izražavaju kao hijeroglifski znaci za koje bi čovek pomislio da predstavljaju samo materijalne predmete.

To raščitavanje bilo je, doduše, teško, ali je samo ono pružalo mogućnost da se pročita neka istina. Jer one istine koje inteligencija neposredno uočava provirujući u svet pune dnevne svetlosti imaju nešto manje duboko, manje nužno, nego one koje nam je i bez naše volje život saopštio u nekom utisku, materijalnom pošto je u nas ušao putem čula, ali čiji duh možemo da izlučimo. Sve u svemu, i u jednome i u drugom slučaju, i u pogledu utisaka kao što su bili oni što su mi ih pružili martenvilski zvonici, i u pogledu prisećanja, kao u slučaju neravnog pločnika ili ukusa magdalenice. valjalo je nastojati da se osećaji protumače kao da su u stvari znaci nekih zakona i ideja, pokušati da se mišlju pronikne, to jest da se izvuče iz polumraka ono što sam osetio, da se to pretvori u neki duhovni ekvivalent. A sredstvo za to, koje mi se činilo jedino, šta je ono drugo do stvoriti umetničko delo?

A što se tiče te naše unutrašnje knjige nepoznatih znakova, znakova u čijem mi raščitavanju niko nije mogao pomoći nikakvim pravilom, to raščitavanje sastojalo se u jednom stvaralačkom činu, u kome nas niko ne može zameniti niti čak s nama sarađivati

A posledice toga već su mi se tiskale u glavi; jer bilo da su u pitanju nejasna sećanja kao što je to bilo pri zvuku viljuške ili ukusu magdalenice, ili one istine ispisane pomoću oblika čiji sam smisao pokušavao da dokučim u pameti, gde su oni, zvonici, divlje trave, sačinjavali nekakve komplikovane i kitnjaste hijeroglife, njihovo prvo svojstvo bilo je to što nisam bio slobodan da ih biram, što su mi bili dati kao takvi. I osećao sam da to mora biti žig njihove autentičnosti. Nisam ja tražio one dve neravne ploče u dvorištu na kojima sam se spotakao. Ali baš je to kako sam slučajno, neizbežno naišao na taj osećaj bilo provera istinitosti prošlosti koju je on vaskrsavao, slika koje je budio, pošto osećamo njegov napor da izroni na videlo, što osećamo radost zbog ponovo pronađene stvarnosti. To je i provera istinitosti sveukupne slike, sazdane od ondašnjeg utiska koji nam taj osećaj vraća sa sobom, s onom nepogrešivom srazmerom svetlosti i senke, reljefa i praznina, sećanja i zaborava, koja će uvek biti nepoznata svesnom pamćenju ili opažanju.