Retro: Crnogorska komedija "Rođeni sjutra"
Rsju 01 S

Photo: Creative & Unscripted

Umreti juče

Rođeni sjutra

SRJ, 1996.

Producent: TEOL i TV Crne Gore

Režija: Draško Đurović

Uloge: Rastko Janković, Andrijana Videnović, Đorđe David, Marko Vlahović, Milica Milša...

Ovo nije običan film. Reč je o filmu koji nije video mrak bioskopskih dvorana, već je otišao pravo na police video-klubova. On pripada žanru koji se zove "domaći tinejdžerski". On traje 58 minuta. On govori o finalnoj generaciji, ma šta to bilo. On gledaoca dovodi u poziciju iz bajke Tamni vilajet: ko gleda kajaće se, ko ne gleda kajaće se. Ja bih se više kajao da ga nisam video. Ali plačem što jesam.

Ekološka država, 1996. Posle džinovskog natpisa "Coca-Cola", koji će se u manjem izdanju pojavljivati svakih minut i po, počinje telefonski razgovor dvojice dilera, uz pesmu My Way u izvođenju trojice tenora tezgaroša sa stadiona. Diler Filip, dizajniran kao narodni pevač Luis u kožnom mantilu, na suvozačevom sedištu, leđima okrenut pučini pokraj koje promiče u kabrioletu dvesta na sat, naručuje još droge od dilera Limuna. Diler Limun, go u kućnom bazenu, dizajniran kao pevač grupe Generacija 5 (što inače i jeste), kaže da nema problema i prekida vezu, jer je s njim u bazenu gola Lidija, dizajnirana kao Milica Milša (što jedino i može biti). Njih dvoje se spoje uz reči:

Limun: Volim miris heroina u zoru.

Lidija: Voliš ti još nešto, maco.

Špica. Preda mnom su "guarana", "žuta osa" i "southern comfort", na ekranu imena mladih glumaca i filmske ekipe, a u meni bol što moram da se pravično odnosim prema načinu na koji je ekranizovan scenario Ratka Radunovića, strasnog filmofila i nezadovoljnog studenta dramaturgije, koji mi je na rastanku poklonio jedan vredan paperback: James Headley Chase: Do me a favour - drop dead. Arsenal na stolu daće mi možda energije, bockavost i utehu, a možda ću i da padnem mrtav. Možda ću Ratku i bez toga učiniti uslugu. Možda bi trebalo da nastavim.

Potom se glavni junak Baki, dizajniran kao Kijanu Rivs, u tumačenju Rastka Jankovića (autor CD-a To su geni, poznatog po baladi Biću tata iz nehata), gliserom doveze do srednje škole, i zato što neće da mu da jedinicu, posvađa se s nastavnicom (dizajniranom kao Leposava Milićević), ode s časa i dogovori se, pijući koka-kolu, s drugaricom Barbarom da mu namesti svoju najbolju prijateljicu Milenu, u tumačenju Andrijane Videnović. Milena je okorela umetnica i narkoman. Kad se nađu u diskoteci, on, pijući koka-kolu, odbije da kopuliše s njom dok je drogirana, potom stigne pređe pomenuti Filip s drogom, odvuče Milenu sa sobom, da joj da žvaće drogu i prebije Bakija. Milena kao da pokuša da se udavi, Baki je spase, odvede u bolnicu gde joj očiste stomak i pošalju na detoksikaciju, ali doktor Bakiju kaže da je u drogi bilo i štetnih sastojaka koji mogu da ubiju čoveka.

Sjutra Limun izgrdi Filipa jer je njegova "divča droga" mogla da ubije kćer državnog tužioca. Svi piju koka-kolu kao da je džabe. Teško je precizno reći šta se desilo kad je Filip uspeo svoju devojku Sanju da dovede na plažu, gde su neki još gori dileri umalo ubili njegovog posilnog pucajući iz kola dok je ovaj s društvom pio koka-kolu, pošto se jedino pucnjava razgovetno čula. Tako znam da su pucali, a šta se pričalo - to sam morao da rekonstruišem stalnim premotavanjem unazad dok moj stari video nije počeo da plače i da traži da mu sipam bilo šta sa stola. Dao sam mu pauzu i malko gledao prenos Pjesme Mediterana iz Budve, a nastup Tap 011 vratio me je brzinom munje u svijet reditelja Draška Đurovića i finalne generacije. Bližilo se finale. Limun i Lidija su se posvađali, ona hoće da ide, ali umesto nje ode on da odveze onog ranjenika u bolnicu, i to crvenim kabrioletom koji se svako malo pojavljuje u filmu, doduše - maskiran čas u BG, čas u TG tablice. S Lidijom ostane Filip, i u neobaveznom ćakulanju preko crte kokaina i flaše koka-kole, opomene Lidiju da ne luduje jer je njen đed krstio njegovog oca. Ona se naljuti, nazove ga narkomanom, on potegne livor: "Ja drogaš!!??" i, pucajući joj među noge, prekori je što fine devojke daju sve za dva grama heroina i majicu Majkla Džordana.

I ja imam dušu. Suze moga videa me vraćaju na kratko u Budvu, gde Al Bano pokušava da nagovori dobrovoljce iz publike da izađu na scenu i pevaju s njim. Ono što pali u svetu, ne uspeva u ponositoj Crnoj Gori. Al Bano na jedvite jade uspeva da nagovori jedno dijete, pet Crnogorki, tri Crnogorca i svog Crnca solo gitaristu da sednu na binu gde će im on sipati vino i pjevati što požele. Bilo mi ga je strašno žao dok je stajao ispred Mr. Vučelića, prvi put uplašenog zbog prominentnog mesta u prvom redu, i vikao: "Ma cazzo! Alora! Una volta nella vita!" Vraćam se u svet filma.

Kijanu Rastko otvara vrata pred kojima je detoksikovana Milena, koja mu se zahvaljuje i uzima ponuđeni sok (koka-kolu). Kaže mu da će sad, u znak zahvalnosti, biti tata iz nehata, ali prvo mora do toaleta. On je čeka, mahnuvši Dejovom posteru, prebirući po higijenskim gumicama i navlačeći nigersku kapuljaču, a onda shvata: ona se drogira. Razbija vrata, otima joj špric, odvlači je u sobu, ona plače, on pokušava da zove 94, ona plače, on je teši, i počinje sekvenca sna: oni se, kao od majke rođeni (sjutra) grle, a negde, u noći, u belim bade-mantilima, pod reflektorima bazena na otvorenom, u vodi do kolena, dileri u usporenim kretnjama piju koka-kolu i vesele se - i Limun, i Filip, i svi drugi, živi i mrtvi. Video mi se kune da će raditi i bez struje ako mu dam na mestu voljno. Permission granted.

Na sceni u Budvi Al Bano ide od zvanice do zvanice i preklinje ih, skoro kao moj video, da kažu muzičku želju i popiju nešto. Konačno, jedan se Crnogorac osmeli i zapeva "Oj ti svijetla majska zoro, majko naša Crna Goro...". Publika prihvata, a Al Bano ne veruje vlastitim ušima i pokušava da od popularne melodije napravi bel kanto. Moja komanda je izvršna: Video - miiiir-no!

U snu, Mali Buda Tata lz Nehata daje Mileni školjku, i taman da se poljube, san prestaje, ona pada, na vratima se pojavljuju dva ljubazna medicinska brata i kažu: "Nas je neko zvao?". I Milena izdahne pre nego što je stigla do kola, ispustivši ne samo dušu, nego i školjku iz sna. U suton, sedeći u automobilu na peščanoj plaži, glavni junak izgovori monolog u kojem pledira da bude rođen sjutra.

Te sam noći usnio čudan san. Kao, sedimo Al Bano i ja u kafeu "Genije" hotela "Mudrac" na budvanskoj rivijeri i razgovaramo. Pitam ga da li mu je koncert teško pao, on kaže - nije, strašno je bilo kada se vratio u sobu. Pitam: "Zašto?". Odgovara Al Bano: "Ma, na hotelskoj „IQ“ televiziji pustili su mu film Rođeni sjutra, i poželeo je da je umro juče".

Sjutra je bila nedelja, te sam imao pravo da kasetu pogledam još jednom pre vraćanja u video-klub. Pozajmio sam video od komšinice, poseo svoju ženu - koja je pravnik, ali je ljubitelj zakona, i puštio im film. Po završetku sam ih upitao šta da radim? Oni su uzeli papir i olovku i rekli sledeće: tuži. 1. Braću Limijer. 2. Koka-kolu. 3. Ministarstvo kulture Crne Gore, koje je pokrovitelj filma. 4. Teslu, jer je izmislio struju. 5. Kodak, jer proizvodi traku. 6. Inž. R. Pljakića, jer ne toči "žutu osu" u kanistere od 25 litara. 7. Southern comfort, jer ne teši. 8. Goldstar, jer valja plačljive video-rikordere. 9. Bijelo dugme, jer što da ne? 10. Svog urednika, jer te izlaže prevelikim naporima.

Kažu, nema suda kod kojeg neka od tužbi ne bi prošla. Ali, kažem ja, a Vrhovni sud SAD? Sloboda izražavanja? Videli ste kako se izvuče Lari Flint. Jeste, ali ono je Flint, a ovo je Flintstone!

*Tekst je objavljen u julu 1997. godine u XZ magazinu broj 8

Oceni 5