Gospodin Prust: Zaustavljeno vreme
Marsel Prust

Photo: Wikipedia

Umro je nad svojim radom, neka mu ruke budu opružene

Znao je da će uskoro umreti, a ja sam bila ubeđena da će doživeti duboku starost. Već je toliko godina bio teško bolestan da niko, pa ni njegovi bliski prijatelji, nisu mogli da veruju da će se za njega vreme tako rano zaustaviti. Pogotovo ne ja; živeći kraj njega, iz dana u dan, toliko sam ga puta videla kako se poigrava životom i smrću i kako sve prebrođuje. Sem toga, možda smo imali nešto zajedničko: i ja moram da udarim glavom o zid da bih shvatila da u nekom trenutku trud postaje uzaludan.

Otkako se bolest u njegovom jadnom izmučenom telu pogoršala, oka više nisam sklopila. Kad su mi posle rekli kako sedam nedelja uopšte nisam legala, rekla sam da toga nisam ni bila svesna, i tako je stvarno i bilo: nisam to ni primetila. Za mene je to bilo potpuno normalno: patio je, a meni je samo jedno bilo na umu: da učinim sve što traži i što, koliko-toliko, može da mu olakša muke.

Više nije spavao. Kad nije imao jake napade kašlja ili kad se nije gušio, onda je radio, gonjen strahom da neće stići da Nuvel revi fransez na vreme dostavi ispravljenu verziju Zatočenice. Sve vreme je zvonio, čas zbog termofora, čas zbog džempera, čas zbog ovog, čas zbog onog, zbog neke knjige, sveske, papira koji treba zalepiti. Stalno sam išla tamo-amo. Kasnije sam zvala i doktora Biza i profesora Robera Prusta (kao brata, ne kao lekara); silazila sam i pela se. Grejala sam mleko, pripremala kafu. Kad bi poželeo kompot, istog trena sam ga spremala! Kad bi zatražio hladno pivo, odmah sam slala Odilona. Ali šta je sve to? Šta je bio moj umor spram njegove patnje? Pre bih sebi ruku odsekla nego njemu da ne udovoljim.

Poslednje nedelje predstavljale su kao nekakav dugačak tunel – bez dana i bez noći, kao nikad dotad – dug mrak jedva osvetljen zelenom svetlošću male lampe, u kojoj se poslednji trenuci tako jasno ističu da ih do kraja života ne mogu zaboraviti.

O tome se opet mnogo nagađalo, opet su se pričale i pisale svakojake priče i gluposti, a moje su se reči izvrtale ili mi se pak podmetale reči koje uopšte nisam izgovorila. Dosad na to nisam obraćala pažnju jer mi je bilo dovoljno da u sebi pomislim kako me g. Prust i dalje vidi i zna tačno šta mislim – kao što je inače za života uvek imao moć da pronikne u moje misli – i zna, dakle, da ga ne mogu izdati.

Ali danas, pre nego što i ja napustim ovaj svet, moram reći da mi je dozlogrdila i sama pomisao na to da može opstati nekakva sumnja ili laž oko svega što sam videla i što je istina, te sam poželela da se jednom zasvagda zna da su ove stranice u potpunosti verodostojan prikaz mojih sećanja, kao i da sam dovoljno preispitala i proverila sve činjenice iz sećanja da mogu biti sigurna da potpuno odgovaraju stvarnosti. Ovo nije moje svedočanstvo, ovo je moj testament.

Kao što sam rekla, sve je počelo malim gripom, pa se uz to dodatno prehladio kad se vraćao sa soarea kod grofa i grofice Bomon. Ali je već i pre toga njegov neverovatno otporan organizam pokazao znake slabosti: da bi otišao na rođendan svoje bratanice Sizi, morala sam da ga ubeđujem i da mu govorim koliko će samo, ako ne ode, ražalostiti svog brata, a još više svoju bratanicu, koja je zahtevala da on dođe.

Brinula se o Prustu do kraja: Selesta AlbareKad se bolest potom javila, pozvala sam profesora Robera Prusta da dođe i on mi je rekao kako mu je brat te večeri delovao „pomalo naduto“, te da verovatno ima edem.

U stvari, danas shvatam da je već godinu pre toga počeo da klone, kao da je sve počelo kad mu se 1921. na izložbi holandskog slikarstva u Že de Pomu ispred Vermerovih slika slošilo – a ne, kako se tvrdilo, dok se peo stepenicama muzeja.

Kad je dobio grip, rekao mi je:

– Mislim da bi bilo dobro da me pregleda doktor Biz. Šta kažete, Selesta?

Pošto je grip, izgleda, uzimao maha i nije nameravao da se povuče, rekla sam mu da je u pravu, da mora po svaku cenu da se leči i da malo manje radi. Moje reči o radu je prečuo, ali smo doktora Biza pozvali.

Doktor Biz je više puta dolazio. Najpre je prepisao lekove koje g. Prust nije uzeo. Pošto je, zbog gripa udruženog s astmom, teško disao i imao jake napade kašlja i kijanja, doktor Biz mu je prepisao uljane injekcije kamfora da bi se pluća i bronhije pročistili. G. Prust je odbio da primi injekcije.

Kad sad o tome razmišljam, najgore je bilo to što je poslednjih nedelja uporno odbijao da se leči. Doktor Biz mi je lepo objasnio: na početku je zaista bio samo običan grip, da je pristao da primi injekcije kamfora, pluća i bronhije bi se oslobodili navale krvi. Da je u isti mah pristao da neko vreme ne radi i da se odmara i utopli, nema sumnje da bi se oporavio. Ali g. Prust je bio samovoljan. Niko nije mogao da mu nametne ono što nije želeo. Mislim da mu je, od onog dana kad mi je saopštio kako njegovo delo može da se objavi, poklekla i volja kojom je upravljao svojom telesnom nemoći ne bi li delo priveo kraju. Sigurna sam da se nadao kako će još živeti, ali snaga je počela da popušta onog dana kad je na delo stavio tačku.

Sećam se šta mu je doktor Biz rekao kad mu je prepisao kamforovo ulje:

– Gospodine, uveravam vas da ovaj grip nije ništa. Ako pristanete da se lečite kako vam kažem, proći će za osam dana.

A g. Prust mu je svojim blagim glasom, teško dišući, odgovorio:

– Dragi doktore, moram i hoću da završim sa ispravkama, Galimar ih čeka.

– Prvo se izlečite, gospodine, pa ćete posle ispravljati.

Braća: Rober i Marsel PrustDoktor Biz je po odlasku ostavio recepte. Kao i obično, g. Prust je tražio da uzmem sve lekove; to je bilo pravilo: kupovali su se svi lekovi iz recepta iako nijedan ne bi pio, a na kraju bi se sve bacilo. Ali ampule kamforovog ulja nisam uzela, jer je g. Prust iz principa odbijao injekcije.

Pošto mu je pacijent bio tvrdoglav i nije popuštao, a bronhitis, kašalj i gušenje su se pogoršali, doktor Biz je jedne večeri, izlazeći od g. Prusta, odlučio da ode kod svog kolege sa studija i svog prijatelja, profesora Robera Prusta. Rekao mu je:

– Vaš brat odbija da se leči. I dalje uporno radi u ledenoj sobi koja se zbog njegove astme ne može grejati. Jedino vi možete na njega uticati i ubediti ga da se leči. Ali se nešto pošto-poto mora uraditi, jer se bojim da bolest ne dođe do stadijuma kad više ništa neće moći da mu pomogne. Ja na njega ne mogu da utičem.

Profesor Rober Prust je iste večeri došao. Među braćom je došlo do mučnog sukoba. I mene je poseta iznenadila: doktor Biz mi ništa nije nagovestio. Kasnije mi je rekao: „To mi je bila dužnost. Plašio sam se da ne dobije upalu pluća.“

Profesor je brata najpre pokušao da urazumi. G. Prust mi je posle ispričao. Evo, ukratko, kako je izgledao njihov susret. Brat mu je rekao:

– Dragi moj Marsele, moraš pošto-poto da pristaneš na lečenje. Ja sam i lekar i tvoj brat. Govorim ti za tvoje dobro i zbog tvog posla.

Kako ništa nije postizao, na kraju je rekao:

– Onda ćemo morati na silu da te lečimo.

Rečenica se nimalo nije dopala g. Prustu i uzvratio je:

– Molim? Hteo bi nešto da mi nametneš?

– Dobro znaš da ne želim ništa da ti namećem, mali moj Marsele. Samo bih da te izvučem iz ove ledare. Nedaleko odavde, u Ulici Pisini nalazi se odlična klinika s dobrim lekarima, čista i topla. Tamo bi imao i bolničarku koja bi ti pružila neophodnu negu. I očas posla bi ozdravio.

G. Prust je odgovorio:

– Ne trebaju mi tvoje bolničarke. Jedino me Selesta razume, hoću samo Selestu.

– Ali, bato, i Selesta će krenuti. Biće u sobi do tvoje. Neće te ostaviti.

Na to se g. Prust naljutio, a ne, kako se pričalo, „zaurlao“. Rekao je bratu:

– Odlazi, ne želim više da te vidim. Zabranjujem ti da ponovo dođeš ukoliko želiš ponovo nešto da mi nametneš.

Profesor Rober Prust je otišao. Ništa nije hteo da pokaže, ali mislim da je bio potresen. Pre nego što je izašao, tražio mi je da ga obavestim ukoliko se stanje njegovog brata pogorša.

Čim je otišao, g. Prust me je pozvao. Pre nego što mi je ispričao šta se dogodilo, rekao mi je:

– Draga Selesta, nećete više nikoga ovde puštati, ni mog brata, ni doktora Biza, nikoga. Samo vi možete biti ovde.

Onda mi je sve ispričao. Prekorila sam ga:

– Ali, gospodine, vaš brat ne želi ništa da vam nametne. Sve je to rekao za vaše dobro.

– A ja vam, Selesta, kažem da do kraja hoću da radim ono što mi se radi.

– Pa ipak, gospodine, mislite li doista to što kažete? Ako vam brat dođe, ja ga ne mogu izbaciti.

– Uradite, Selesta, kako sam vam rekao.

Pa je ponovio:

– Ovde možete biti jedino vi. I zabranjujem vam da zovete doktora Biza.

Videlo se da je i on bio potresen. Kad sam ušla, bio se pridigao u krevetu.

Nešto kasnije tog istog dana – a ne, kako se tvrdilo, poslednjih dana pred smrt – pošto se smirio, ponovio mi je ono što mi je već davno bio ispričao dok smo noću tako sedeli i razgovarali, koliko se gnuša injekcija:

– Selesta, strašno je kako lekari mogu da muče bolesnika injekcijama ili kad mu ubrizgavaju serume... A zašto? Da bi mu produžili život? Da bi dobio još deset minuta, možda pola dana bednog života?

Kao i onda, i tad mi je rekao:

– Selesta, obećajte mi da nikad nećete dozvoliti da mi daju injekciju.

Sećam se da sam mu odgovorila:

– Ali, ko sam ja, gospodine, da o tome odlučujem? Dobro znate da lekar dolazi kad ga vi pozovete. Vi odlučujete šta će biti; ako lekar želi da vam dâ injekciju, a vi ne želite, ko bi vas mogao naterati? Ali dobro, gospodine, obećavam.

Stalno mi govore kako sebi nemam šta da zamerim i kako sam za njega u svakom trenutku učinila sve što sam mogla. Pa ipak me na neki način grize savest što sam poslednjeg dana prekršila dva obećanja: pozvala sam doktora Biza bez znanja g. Prusta i pustila sam da mu dâ injekciju suprotno onome što sam obećala.

Sav taj kraj za mene je bio pravi košmar. Znam da je Pol Moran gospođi De Šambren, ćerki Pjera Lavala, za mene napisao: „Pitamo se kako se uopšte držala na nogama.“ Ali šta reći o jadnom telu u postelji, mučenom kašljem i gušenjem i željom da svoj posao završi?

Bolest ga je više od mesec dana pritiskala. Mnogo je kašljao, a ništa nije iskašljavao. Govorio mi je:

– Ne mogu, Selesta. Nemam snage za to... Guši me.

Sve je više kašljao i sve ga je više gušilo. Ponekad bi na trenutak prestajao s radom i k meni okretao svoj lep, dubok pogled:

– Kad biste samo znali, Selesta, koliko mi je teško...

Nije se žalio – izneo je to pomirljivo i blago kao kakvo zapažanje.

Preklinjala sam ga:

– Odmorite se, gospodine!

– Ne mogu, nisam završio.

A onda mi je sa ozarenim osmehom rekao:

– Videćete, Selesta, videćete... ja sam veći lekar od lekara.

Ne samo što već odavno više ništa nije jeo nego ponekad ni kafu nije pio. Pokušavala sam da ga ubedim da popije makar malo toplog mleka kako bi se okrepio i malo ugrejao u hladnoj sobi. Uglavnom ga nije pio. Više mu nije bilo ni do čega osim do njegovog dela i više mu ništa nije imalo ukus. Ako bi mi tražio čaj, samo bi ga dotakao usnama i spuštao bi šolju ili mi je vraćao. Isto je bilo i s kompotima koje je ponekad tražio da mu spremim; jedva da bi i srknuo. Verovatno mu se zbog groznice pilo samo hladno pivo, što je s obzirom na njegovo zdravstveno stanje i na temperaturu u sobi bila prava ludost. Ali i to je bilo bolje nego da mu se protivreči. Uostalom, ne bi to ni dozvolio, na jedan njegov prekoran pogled i kroz iglene uši bih se provukla. Ko zna koliko je puta Odilon otišao u „Ric“ po pivo.

Kako je bivao sve iscrpljeniji, sve je manje govorio. Bila sam kraj njega, vrebala svaki znak ili pogled kako bih naslutila šta želi. Ili bi sa mnom komunicirao preko poruka. Nije ni morao da mi pruža papir, toliko sam se na njega bila navikla da sam čitala dok je pisao. Iako mu rukopis nije baš uvek bio čitak, toliko mi je bio poznat da sam mogla da ga čitam i naopačke, dok je pisao.

Gotovo sam sve te papiriće bacila – samo od njih bih posle toliko godina mogla da napravim knjigu! Ponekad je na papirićima izražavao nestrpljenje zato što se nešto nije odvijalo brzinom kojom je on želeo. Nekad bi, na primer, na kraju poruke napisao: „Inače ću se mnogo razljutiti.“ Ali, dok bi pisao „razljutiti“ podizao bi pogled ka meni i smešio se da bi mi stavio do znanja da je to isto kao kad bi naglas i u šali govorio: „ražljutiti“ – to je bila jedna od reči koje su, iz šale, Rejnaldo Han i on kao
mladići smislili.

Naime, zastrašujuće je kako je do poslednjeg trenutka bio svestan. Ne samo da je video da umire, već je sebe i gledao kako umire. Ali je i pri svemu tome još nalazio snage da se osmehne.

Neko je, izgleda, bio maštovit, pa je smislio kako se g. Prust na samom kraju poslužio ličnim zapažanjima o smrti i napravio beleške ne bi li u romanu dopunio opis Bergotove agonije. To nije istina, mada bi on za tako nešto bio sposoban.

Nemoćan da išta uradi, doktor Biz je dolazio da ga vidi. Borba se još samo vodila između bolesnikove volje i bolesti.

Profesor Rober Prust je i dalje dolazio. Sukob je brzo bio zaboravljen. Nekoliko dana posle njihovog sukoba, g. Prust me je zamolio da telefoniram njegovom bratu. Profesor je shvatio da ništa neće moći da učini. Pošto više ništa nije nastojao da mu nametne, mogao je da dolazi koliko mu je volja. Najzad, dolazio je gotovo u istom svojstvu kao i drugi bliski ljudi, kao Rejnaldo Han. Dolazio je u posetu kao brižan brat, a lekar je morao da ćuti i da posmatra kako se bolest pogoršava.

Oktobar je ustupio mesto novembru. Ne znam odakle ljudima ideja da mi je g. Prust tobož rekao, ističući podudarnost i predosećanje, kako je novembar fatalan mesec koji mu je i oca odneo. Tako nešto on ne bi rekao. Tih dana nijednom preda mnom nije pomenuo smrt profesora Adrijena. Kao što ni o majci tada nije nešto posebno govorio, osim što mi je jednom rekao, koliko se sećam, kako je uvek bila izvrsna bolničarka kraj postelje bolesnog dečaka.

Dan uoči njegove smrti, 17. novembra, profesor Rober Prust je navratio negde oko osam ili devet sati uveče. Malo pre njegovog dolaska, g. Prust mi je rekao:

– Selesta, večeras se ne osećam tako loše. Svi želite da nešto pojedem i da se okrepim... E pa, spremite mi list i ješću.

Spremila sam ribu, a utom mu je i brat stigao.

– Mogu li kod njega?

– Možete, gospodine, budan je.

– Kako je danas?

– Malo bolje, reklo bi se. Tražio je da mu spremim list, baš sam krenula da ga poslužim.

– Nemojte odmah. Hoću prvo da ga vidim.

Zadržali su se neko vreme zajedno, a g. Prust me je u jednom trenutku pozvao i rekao mi:

– Selesta, mislim da ipak neću jesti ribu.

Onda je profesor izašao iz sobe i pre nego što je otišao rekao mi je:

– Morao sam da ga odgovorim od ribe zato što sam posle pregleda ustanovio da mu se srce pomalo umara. Ali rekao mi je, Selesta, da će od vas tražiti da cele noći budete kraj njega i zbog toga mi je baš drago.

Onda je otišao ne dajući mi nijedan drugi savet.

Bio je petak.

Tog istog dana, 17. novembra, dogodilo se nešto potresno. Da li je to bilo pre ili posle dolaska njegovog brata? Ne bih znala tačno da kažem. U svakom slučaju, g. Prust je tokom večeri u jednom trenutku pozvonio da bi me nešto pitao. Dok sam bila u sobi, tražio je da mu okrenem leđa i da se odmaknem kako ga ne bih gledala.

– Hteo bih da ustanem i da sednem na kraj kreveta.

Nekoliko trenutaka kasnije rekao mi je:

– Možete se okrenuti, Selesta. Gotovo je.

Okrenula sam se. Ponovo je ležao u krevetu, na jastucima i pod pokrivačem. Pogledao me je i umornim glasom punim velike tuge rekao mi:

– E, moja Selesta, šta mi se to dešava, ne mogu više sam ni sopstvene potrebe da podmirim!

Odgovorila sam mu:

– Nije to ništa, gospodine. Samo ste malo malaksali.

Ništa nije odgovorio. Samo je zatvorio oči.

Možda me je pozvao da budem tu dok nešto ne obavi, u slučaju da mu se zavrti u glavi. Znajući koliko je u svemu bio sramežljiv, dostojanstven i otmen, koja grehota kad samo pomislim koliko teško mu je to moralo pasti.

Kao što su se doktor Biz i profesor Rober Prust pribojavali, u tom trenutku mu je sigurno upala pluća sa apscesom već razarala organizam, iako se upala pluća javila kasnije nego što se tvrdilo – poslednjih dana života, a ne prve nedelje novembra.

Verovatno sam još samo ja gajila iluziju da će se oporaviti. Nije da nisam mogla da prihvatim pomisao da će umreti, već mi jednostavno ta pomisao kroz glavu nije ni prolazila. Bilo mi je teško da ga gledam kako malaksava i kako odbija lečenje i hranu, ali sam i dalje bila ubeđena da će se izvući.

Pa ipak, bilo je znakova i gestova koji su morali da me trgnu. Sedmice koja je prethodila sedmici u kojoj je umro, zadužio me je da doktoru Bizu pošaljem buket cveća. Pričalo se da je to učinio „iz griže savesti“. Pitam se zašto bi ga grizla savest. Zato što nije ispoštovao doktorove savete? Koješta, sigurna sam da je to učinio u znak zahvalnosti za svu nesebičnu brigu i ljubaznost koju mu je doktor toliko godina pružao. Isto tako, tražio je da jedan buket odnesem Lisjenu Dodeu, koji je o njemu tada objavio još jedan veliki članak. Sećam se da je bila nedelja. Kad sam se vratila, čekao je na moj izveštaj. Rekla sam mu da sam videla Lisjena Dodea i da je dugo sa mnom razgovarao ispraćajući me do vrata, te da mi je rekao: „Toliko volim g. Prusta da bih za njega sve dao. Ne poznajem čoveka niti prijatelja s kojim bih ga mogao uporediti po inteligenciji, osećajnosti i dobroti. Gospođo, znam koliko mu značite. Molim vas, ako vam išta zatreba, nemojte se ustručavati: doći ću u bilo koje vreme.“ Sećam se da je plakao dok je to govorio. G. Prust me je saslušao. Ništa nije prokomentarisao. Izgledao je dirnuto i zadovoljno. Samo je rekao:

– E, i to sam prebrinuo.

Nisam na to obraćala pažnju, uprkos suzama Lisjena Dodea. Naime, navikla sam se da čujem iskaze naklonosti prema g. Prustu kad bih nekome odnela njegovu poruku, a uostalom, koliko sam samo prelepog cveća u njegovo ime poslala ili odnela...

Te noći, 17. na 18. novembar, pozvao me je u ponoć da kraj njega ostanem, kao što je bratu rekao. Dočekao me je gotovo razdragano:

– E pa, draga Selesta, smestićete se tu, u fotelju, pa ćemo nas dvoje lepo da radimo.

Dodao je:

– Ako preguram ovu noć, dokazaću lekarima da sam jači od njih. Ali treba je pregurati. Verujete li da ću uspeti?

Naravno, iskreno sam mu uzvratila kako sam sigurna da hoće. Jedino sam se zabrinula što će se još više zamarati, ali ništa više od toga.

Sela sam i tek sam ga nekoliko sati kasnije ostavila samog, i to nakratko. Najpre smo malo razgovarali, a onda je počeo da radi na ispravkama i dodacima. Na početku mi je diktirao, negde do dva sata ujutru. Verovatno nisam baš brzo pisala, jer sam i sama počela da gubim snagu, pogotovo zato što je u sobi bilo neverovatno hladno i bila sam se sledila.

U nekom trenutku mi je rekao:

– Mislim da se zbog disanja više umaram kad diktiram nego kad pišem.

Uzeo je pero i više od sat vremena je sam radio.

Urezala mi se u glavi slika kazaljki na njegovom satu u trenutku kad je pero prestalo da ide po papiru i kad ga je ostavio. Bilo je tačno pola četiri ujutru.

Rekao mi je:

– Previše sam umoran. Staćemo, Selesta. Ne mogu više. Ali ostanite ovde.

Kasnije mi je profesor Rober Prust objasnio da mu je verovatno u tom trenutku pukao apsces na plućima i prouzrokovao trovanje krvi.

G. Prust mi je još rekao:

– Selesta, jel’ nećete zaboraviti da papiriće zalepite gde treba? Nemojte nipošto zaboraviti... važno je.

Rekao mi je gde tačno treba da zalepim. Zatim je ponovio:

– Zalepićete ih, zar ne, Selesta? Nećete zaboraviti?

Odgovorila sam:

– Neću zaboraviti, gospodine, možete biti mirni. Odmorite se sad. Da li biste popili nešto toplo?

Odbio je i rekao mi sa onim pogledom punim ljubavi kakav ni kod koga drugog nikad nisam videla.

– Hvala, draga moja Selesta... Znao sam da ste fini, ali ne ovoliko...

Tu mi je rečenicu do kraja noći možda dvadeset puta ponovio.

Zamolio me je da mu sve sveske i papire lepo složim, a onda mi je pričao o stvarima koje je za mene želeo da uradi. Kasnije sam saznala kako je, iako ga je grip uhvatio, našao snage i vremena da ode do svog prijatelja bankara Orasa Finalija i da se posavetuje u vezi sa mnom – bankar mi je to ispričao. Još kad sam u nedelju uveče odnela cveće Lisjenu Dodeu, g. Prust mi je u toku noći rekao:

– Selesta, kad bih za vas napisao pismo i ostavio ga u maloj kineskoj komodi, možete li mi obećati da ga ne biste otvorili pre nego što umrem? Voleo bih da napišem pismo i da ga tu ostavim.

Iako nikad ništa nisam otvorila ukoliko on to nije tražio, htela sam malo da ga zadirkujem pa sam mu odgovorila:

– Pa, gospodine, žene su znatiželjne. Kako da odolim? Naravno da bih ga otvorila!

– Pročitali biste ga? Neka onda, neću ga ni pisati!

A ja sam mu ponovo u šali rekla:

– Nego šta, gospodine. Postoji bolji način od pisanja. Sve mi to možete i reći.

U ranim jutarnjim časovima tog 18. novembra pomenuo mi je da je prodao neke vrednosne papire – akcije šećerane „Se“, čini mi se – te kako želi da mi ostavi ček.

– Ali šta ako neko bude osporavao ček? – rekao mi je. – Mada, trebalo bi da umeju da prepoznaju potpis osobe na samrti, zar ne?

Rekla sam mu:

– Nemojte, gospodine, o tome, molim vas, ljutite me.

I dalje me je gledao. Nastavio je:

– Bože, Selesta, kakva tuga!... Kakva tuga!

– Molim vas, gospodine – rekla sam – nemojte pričati, nemojte se zamarati. Mislite samo na svoj oporavak!

Osećala sam da je uznemiren. Ali, pre svega, sedeći u fotelji pored njega, videla sam da se menja i da mu je, izgleda, gore: na trenutke je brzo treptao i otežano disao.

U jednom trenutku, kako ništa nije govorio, a oči je otvorio i činilo se da se malo odmorio, upitala sam ga:

– Jel’ vam bolje, gospodine?

Spustio je pogled na mene i odgovorio:

– Još bolje ako tako mislite, draga Selesta.

Oko sedam sati ujutru izrazio je želju da popije kafu:

– ...Da ugodim vama i bratu, piću je toplu, Selesta, ako je gotova i ako mi je odmah donesete.

Sećam se da sam s fotelje ustala kao mesečar i otišla u kuhinju. Nisam mogla da hodam. Rekla sam svojoj sestri Mariji:

– Dosad sam se nekako i držala, ali mislim da sam sad gotova; ne mogu više da stojim.

U stvari, ne verujem da bih još dugo mogla da izdržim.

Vratila sam se s kafom i mlekom na poslužavniku. Bio je toliko slab da sam mu predložila:

– Gospodine, želite li da vam pomognem, da vam držim šolju?

– Ne, Selesta, hvala.

Podigao je šolju i prineo je ustima podižući pogled k meni i ponavljajući:

– Da ugodim vama i bratu...

Malo je popio, pa mi je vratio šolju. Spustila sam je na poslužavnik. Rekao mi je da je tu ostavim, a onda:

– Mislim da ću malo da se odmorim.

Onda mi je dao znak da želi da bude sam.

Izašla sam iz sobe. Ali zaprepastilo me je koliko se promenio i počela sam strašno da se brinem.

Umesto da se vratim u kuhinju ili u svoju sobu, učinila sam isto što i na Bulevaru Osman onda kad dva dana nije davao znake života. Pazeći da ne pravim buku, vratila sam se u hodnik između njegove sobe i kupatila i stala, zadržavajući dah, ne kako se pričalo, iza zavese na vratima – nikad to sebi ne bih dopustila – već iza vrata koja su se nalazila blizu njegovog kreveta.

Mora da je bilo oko osam sati ujutru. Neverovatno, ali ponovila se gotovo identična situacija. Sva promrzla, stajala sam tu neko vreme nepomično kad je g. Prust pozvonio. Kao i onda, tiho sam napravila krug da ne bi nešto posumnjao i ušla u sobu iz budoara. Tek što sam kročila, videla sam njegov ispitivački pogled:

– Šta ste radili iza vrata, Selesta?

– Ali, gospodine, nisam bila iza vrata.

– Selesta, Selesta, nemojte lagati.

– Jeste, gospodine, istina je, bila sam iza vrata. Bojala sam se da će vam nešto možda zatrebati. Samo sam htela da vam budem bliže kako bih bila sigurna da mogu odmah da vam se nađem.

Ništa na to nije odgovorio, ali je rekao:

– Niste mi gasili lampu, zar ne?

– Gospodine, dobro znate da vam nikad na svoju ruku lampu ne bih ni ugasila ni upalila. O tome vi odlučujete.

– Nemojte je gasiti, Selesta... U sobi je jedna debela žena... strašna, debela žena u crnom... Hoću jasno da vidim...

– Sačekajte malo, gospodine, ne brinite se; brzo ću oterati tu odvratnu ženu! Jel’ se bojite?

Rekao je:

– Da, malo. Ali ne treba je dirati...

I ranije mi je često pričao o smrti, ali nikada u vidu grozne žene u crnom za koju se pričalo kako ga je tobož posećivala i proganjala, posebno za godišnjicu smrti njegove majke – to su sve izmišljotine! Dotad mi je samo govorio kako se ne plaši
umiranja.

Dakle, kad je pomenuo strašnu debelu ženu, pomislila sam da ima neku noćnu moru i da od groznice bunca. Ali, malo posle toga, čim sam videla da se smirio i pošto mi je delovalo da se opet odmara, izašla sam iz sobe. Baš tada sam se oglušila o reči g. Prusta, koji mi je zabranio da bilo koga zovem, i rekla Odilonu da smesta pozove doktora Biza. U isto vreme, spustila sam se do pekare i telefonirala profesoru Roberu Prustu.

U sećanju mi je ostala još jedna zabrinjavajuća slika g. Prusta: dok mi je pričao o ženi u crnom, podigao je ćebe, pa je rukama stao da skuplja novine koje je inače bilo zabranjeno izvlačiti ispod kreveta dok je on tu da se ne bi dizala prašina. Nikada pre nisam prisustvovala agoniji, ali se u mom selu govorilo kako „samrtnici skupljaju“. Pa me je taj pokret prstiju g. Prusta uplašio.

Neverovatno je da je, mnogo godina kasnije, moj dragi Odilon, pre nego što je umro, govorio isto što i g. Prust. Primetila sam jednoga dana kako u bolničkoj sobi netremice gleda u jedan ćošak, pa sam ga upitala zašto. Odgovorio mi je: – Gledam smrt. – Nećeš umreti. – Hoću, umreću. – Gledaš smrt, i je l’ se bojiš? – A Odilon mi je, isto kao i g. Prust, odgovorio: – Da, malo.

Bilo je negde oko deset sati ujutru kad je te subote, 18. novembra, doktor Biz došao. G. Prust je u međuvremenu još jednom tražio hladno pivo i Odilon je otišao po njega.

I dalje sam, uprkos svemu, bila ubeđena da je g. Prust, pre svega, krajnje iscrpljen, pa sam muža posavetovala da zamoli doktora Biza da ponese nešto što bi mu povratilo snagu. Ali s druge strane, bila sam i prilično sluđena i pomalo očajna zato što sam osećala da treba da dođe neko od porodice i zato što mi je snaja g. Prusta, kad sam joj iz pekare telefonirala, rekla:

– E, došlo je ono čega smo se bojali.

Onda mi je objasnila kako joj muž nije tu: tog dana je držao predavanje u bolnici Tenon. Ali uveravala me je da će mu odmah javiti.

Kad sam otvorila vrata doktoru Bizu, po drugi put sam prekršila obećanje dato g. Prustu i rekla mu:

– Doktore, molim vas, spasite ga. Još više je malaksao. Dajte mu injekciju.

– Dobro znate da on to ne želi.

– Doktore... on se više ne opire. Po svaku cenu mu morate pomoći i dići ga na noge.

Otišli smo u sobu i onda sam g. Prusta slagala. Rekla sam mu da je doktor Biz bio u kraju, pa je prolazio Ulicom Amlen i svratio da vidi šta ima novo.

– Pomislila sam da će vam biti drago da ga vidite, pa sam ga dovela.

G. Prust nije ništa odgovorio. Samo me je netremice gledao kako bi mi naprosto još jednom stavio do znanja da je njega nemoguće slagati.

Onda je i Odilon došao. Samo nekoliko trenutaka pre toga, g. Prust me je pitao da li se vratio iz „Rica“ s pivom. Odgovorila sam: – Nije još, gospodine. – Onda će, Selesta – rekao mi je – i s pivom biti kao i s drugim stvarima: stići će prekasno...

Doktor Biz se približio i rekao mu:

– Dobar dan, gospodine.

G. Prust je pogledom prešao iznad doktora, pa ga zaustavio na mom mužu, koji je doneo pivo. I njegov glas, kao da je prošao mimo doktora Biza ne otpozdravivši mu, i zaustavio se na Odilonu:

– E, dobar dan, dragi Odilone. Baš mi je drago što vas vidim.

Ali pivo nije uzeo.

Doktor Biz je pripremio injekciju. Videla sam da mu nije bilo baš svejedno. Mrmljao je: „Kako sad?...“ Pitala sam ga gde će mu dati injekciju.

– U butinu.

Rekla sam:

– Ja ću, doktore, podići ćebe.

Oboje smo prišli krevetu. Polako sam podigla ćebe vodeći računa da ne narušim privatnost g. Prusta.

Ležao je na samoj ivici kreveta. Ruka mu je visila i bila je pomalo naduta, verovatno zato što mu je cirkulacija gotovo bila stala. Vratila sam mu ruku u krevet. Držala sam ćebe. Doktor se nagnuo.

Ono što se potom dogodilo ostaće mi zanavek u sećanju. G. Prust je izvadio drugu ruku i prstima mi uhvatio kožu na ručnom zglobu i uštinuo je. I da hoću, iz ušiju ne bih mogla da izbacim njegov krik:

– E, Selesta... e, Selesta!

Bilo je gore nego da me je izričito optužio da sam prekršila dato obećanje da neću dozvoliti da mu daju injekciju kad on ne bude više mogao sam da se brani.

Još više me grize savest zato što je u tom stadijumu injekcija bila beskorisna: tečnost nije ni prošla kroz vene.

Doktor Biz je otišao. Gotovo odmah posle toga došao je brat g. Prusta. Pre nego što sam ga odvela u sobu, toliko sam bila uznemirena da sam mu odmah ispričala o svojoj griži savesti. Utešio me je:

– Nemojte se kajati, Selesta. Dobro ste postupili.

Dodao je:

– Dotrčao sam čim su mi javili. Stigao sam pre doktora Biza, ali sam hteo da prvo on ode gore. Sačekao sam u kolima da završi. Bojao sam se da brat ne pomisli kako sam došao da mu nametnem nešto što ne želi.

Bio je kratko kod g. Prusta, pa je mene s njim ostavio. Tad je verovatno bilo jedanaest sati ili ponoć. Brzo se vratio, ni sat vremena kasnije. Iako mi ništa nije rekao, sigurno je znao da je kraj i da mu više ništa ne može pomoći. Mog je muža zamolio da kupi vantuze, a mene da donesem jorgan. Iz plakara sam izvadila čuveni jorgan kupljen u „Libertiju“ kojim g. Prust, zbog astme i zbog perja, nikad nije hteo da se pokriva. Odilon se vratio s vantuzama. Na profesorov zahtev, otišla sam po još jastuka. Podigao je što je nežnije mogao g. Prusta dok sam ja nameštala jastuke i rekao mu je:

– Mučim te, moj dragi mali Marsele...

– O da, moj dragi Robere...

Bilo je oko jedan sat po podne.

Vantuze nisu imale nikakvo dejstvo: nisu htele da se prilepe za kožu. Profesor je onda od Odilona tražio da ode po boce s kiseonikom, zato što je g. Prust sve teže disao.

Profesor Prust mu je dao malo kiseonika. Onda se nagnuo i pitao brata:

– Jel’ ti prija, mali moj Marsele?

– Da, Robere.

Nešto kasnije, profesor je tražio da opet pozovemo doktora Biza. Doktor je došao oko pola tri. Posavetovali su se i odlučili da pozovu profesora Babinskog, koji je u ono vreme uživao izuzetan ugled. G. Prust mi je i sam, kad se razboleo, jednom prilikom rekao: „Molio bih vas da pozovete doktora Babinskog. Ali nisam ga video otkako je mama umrla. Na šta bi ličilo da ga sad zovem?“

Doktor Babinski je došao. Bilo je negde oko četiri sata. Tri lekara su porazgovarala u njegovoj sobi. G. Prust je sve čuo – bila sam tamo i videla sam to po njegovom pogledu. Njegov brat je predložio da mu dâ intravenoznu injekciju kamfora. Profesor Babinski ga je zaustavio i rekao mu:

– Nemoj, dragi Robere, nemoj ga uzalud mučiti.

Doktor Biz je otišao. Malo posle toga, profesor Babinski se rukovao s profesorom Roberom Prustom i otišao. Ispratila sam ga do ulaznih vrata. Pre nego što sam ih otvorila, okrenula sam se k njemu i u očaju rekla:

– Gospodine profesore, jel’ tako da ćete ga spasiti?

Bio je vrlo uzbuđen. Uzeo me je za ruke i rekao:

– Gospođo, znam šta ste sve za njega učinili. Budite jaki. Gotovo je.

Vratila sam se u sobu i stala pored profesora Robera Prusta. Ostali smo samo nas dvoje.

G. Prust nas je netremice gledao. Bilo je nepodnošljivo.

Stajali smo tako oko pet minuta. Onda mu se profesor odjednom približio, polako nagnuo nad njega i spustio mu kapke iako su mu oči i dalje bile okrenute k nama.

Rekla sam:

– Umro je?

– Da, Selesta. Gotovo je.

Bilo je pola pet.

Posrtala sam od iscrpljenosti i bola, ali nisam mogla da verujem, otišao je tako dostojanstveno, bez ijednog drhtaja, bez ijednog daha, čak mu se u očima nije ni videlo da su ga duša i životni plamen napustili. Poslednje reči bile su mu, dakle, ona dva dijaloga s bratom. Nijednom nije rekao: „Mama!“, kako se pričalo (verovatno opet zbog većeg književnog ugođaja).

S profesorom sam nečujno složila sve što je bilo na krevetu, kao da smo se bojali da ga ne probudimo. Bilo mi je neobično: prvi put sam predmete pomerala i slagala u njegovom prisustvu. Bilo je novina, papira, jedan broj Nuvel revi fransez na kom je nešto na brzinu bilo zapisano.

Onda mi je profesor Rober Prust rekao:

– Selesta, učinićete mu poslednju uslugu. Zajedno ćemo ga urediti.

Vratila sam se s rubljem. Profesor mu je obukao čistu noćnu košulju i promenili smo posteljinu i jastuke. Htela sam da g. Prustu spojim ruke kao što sam videla da u mom selu rade pokojnicima na odru. Toliko sam bila potresena da sam u tom trenutku zaboravila na njegovu želju da mu oko prstiju obmotam brojanicu koju mu je Lisi For donela iz Jerusalima. Da na to nisam zaboravila, profesor bi me verovatno pustio da mu sklopim ruke i ne bi mi rekao:

– Neka, Selesta. Umro je nad svojim radom. Neka mu ruke budu opružene.

Onda mu je tako namestio ruke.

Ugasili smo malu lampu i upalili lampu koja se nalazila na sredini sobe. Profesor me je pitao da li je g. Prust izrazio želju kako želi da bude sahranjen. Odgovorila sam mu da mi nikad o tome nije pričao. Rekao mi je:

– Dobro. Učiniću onda onako kako smo nas dvojica za naše roditelje.

Samo sam mu rekla za želju g. Prusta da obavestimo opata Minjijea da dođe da mu nad odrom očita molitvu. Profesor se za to pobrinuo. Već sam ispričala kako je opat Minjije tad bio prikovan za krevet, te nije mogao da dođe.

Profesor je tražio da isečem pramen kose za njega i za sebe. Što sam i učinila.

Kasnije je Rejnaldo Han došao. Telefonirao je bliskim prijateljima i saopštio im vest. Ostao je cele noći. Najpre je sa mnom bio u sobi, a onda se povukao u drugu prostoriju gde je radio i na papiru pisao note. S vremena na vreme, dolazio bi i neko vreme u tišini stajao ispred tela pokojnika na krevetu.

Na dan kad je umro, posle Rejnalda Hana prvi je došao Leon Dode i mnogo je plakao. Profesor Rober Prust mu je rekao:

– Hvala vam, Leone, na vašoj pažnji za Marsela.

– Nemojte mi zahvaljivati – uzvratio je Leon Dode. – Sve nas je pretekao za više od jednog veka. Posle njega više ništa ne možemo da uradimo.

G. Prust je umro u subotu. Profesor Rober je smatrao da izgleda „vrlo dobro“ – tako je rekao – te je rešio da sahranu pomeri kako bi prijatelji mogli da mu odaju poslednju počast. U utorak su ga stavili u sanduk. Sahranjen je u sredu 22. novembra. Tri dana pre sahrane došlo je bilo mnogo sveta. Neću nabrajati imena. Sećam se pesnikinje grofice De Noaj, poljubila me je jecajući:

– Draga Selesta... Jao, koliko ste mu samo značili... sve znam!

U nedelju 19. novembra došao je Pol Moran. Pošto je izašao iz pokojnikove sobe, u hodniku mi je rekao:

– Kad sam dolazio kod njega, ponekad bi mi govorio: „Oprostite mi, dragi Pole, ako malo zatvorim oči, umoran sam. Ali slobodno pričajte, molim vas, ja ću vam odgovoriti. Samo se odmaram.“ I zatvarao bi oči – nastavljao je Pol Moran – ali jedno bi uvek malo otvorio i posmatrao me. E pa, Selesta, ne znam da li ste primetili da mu je i sada tako. Samo mu je malo podignut kapak s jedne strane.

U nedelju oko dva sata po podne, na zahtev profesora Robera Prusta, došao je slikar Ele, kog je g. Prust mnogo voleo, da napravi graviru tehnikom suve igle; inače, slikar Ele je zbog vida morao da prestane da slika. Rekao mi je da će sve od sebe dati da što bolje uradi pokojnikov portret, ali da mu smeta odraz svetla na bakarnoj ploči. Predložila sam mu da otvorimo kapke onoliko vremena koliko je potrebno. Odbio je iz straha da bi vazduh koji bi ušao u sobu, kad bih na trenutak otvorila prozor, uticao na stanje tela koje je, kako je profesor Prust rekao, bilo neverovatno dobro očuvano.

Napravio je zatim tehnikom suve igle dve gravire i poklonio ih profesoru izražavajući žaljenje što nije mogao bolje jer bi onda uništio bakar. Profesor Prust je rekao da su veoma lepe i dao mi je jednu. Znam da su kasnije Eleovi naslednici pronašli oštećenu bakarnu ploču i dali da se napravi više reprodukcija koje su svakako bile manje jasne i lošije od prve dve gravire.

Baš kad je slikar Ele krenuo, došao je veliki crtač Dinoaje de Segonzak da napravi crtež. Zatim je dolazio fotograf Men Rej.

Pored Rejnalda Hana i profesora Robera Prusta, jedino sam ja svih tih dana bdela nad telom g. Prusta u društvu dveju kaluđerica. Ne želim da budem zlobna, ali istina je da sam morala s te dve aždaje da se borim ne bih li ostala u sobi; mislim da im je moje prisustvo smetalo zato što se nisu usuđivale da zaspu dok sam ja bila tu.

Bila sam mrtva umorna, ali nisam htela da ostavim g. Prusta. Sećam se da sam gledala njegovo telo na krevetu, lice mu je bilo nešto malo ispijenije, ali spokojno, kao ranije, te sam
u sebi preklinjala: „Bože, učinite da mi nešto kaže...“

U utorak po podne, pre nego što su ga stavili u sanduk, profesor Rober Prust je s njim dugo ostao nasamo u sobi, zatim me je uveo da se poslednji put pozdravim, pa je radnicima iz pogrebnog zavoda rekao da budu što pažljiviji.

Sahranili su ga, ali cele te posmrtne noći, u osvetljenim izlozima, njegove knjige, poređane tri po tri, bdele su kao anđeli raširenih krila, kao da su, za onoga koga više nije bilo, simbol vaskrsnuća

U sredu, na dan sahrane, profesor me je povezao svojim kolima.

– Stajaćete s porodicom, Selesta. Jer niko mu nije bio bliži od vas.

Isto tako, na sredinu pokrova stavio je krst s cvećem koji sam ja poručila.

G. Prusta sam ostavila tek na groblju, pa opet, nisam u to mogla da verujem.

A onda se jednoga dana dogodilo nešto neverovatno... Kad sam sišla iz stana, u kom smo još Odilon, sestra i ja ostali da sve pospremimo, iznenada sam ugledala izlog knjižare koja se nalazila u blizini kuće, u Ulici Amlen. Izlog je bio okupan svetlošću, a iza stakla stajala su dela g. Prusta, tri po tri knjige.

Kao da su me njegovo predviđanje i njegova duboka uverenost još jednom zapljusnuli kad sam se setila stranice iz romana u kojoj opisuje smrt pisca Bergota: „Sahranili su ga, ali cele te posmrtne noći, u osvetljenim izlozima, njegove knjige, poređane tri po tri, bdele su kao anđeli raširenih krila, kao da su, za onoga koga više nije bilo, simbol vaskrsnuća.“1

(1) Marsel  Prust, Zatočenica, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd, 2007, str. 177.

Oceni 5