Uokviriti se

Zvono se začulo baš dok sam razmišljao o tome kako dolazećeg Slobicu nisam obavestio da nećemo biti sami. Sav je zbunjen, a takve je bolje pripremiti. Reći ću mu čim uđe. I Aleks samo što nije.

Nosi zeleni duks. Hoću da ga pitam zašto se opet nije spremio za grad, ali je ovo možda stajling za izlazak, ko će ga znati s njim. Otkad ga je Bojan ostavio, nikako da se povrati i uljudi. Čovek se samo zaroza od ljubavi.

„Kupio sam mak da pravimo štrudlu“, kaže, pružajući mi kesu.

„E, vala, večeras ne ulaziš u kuhinju“, odsečno izgovaram. „Pijemo, izlazimo, đuskamo. To se radi subotom. Imaš ceo život za kisela testa.“

„Stvarno izlazimo?“

„Nego šta! Evo ga džin, imam i led. Nismo se, bre, zezali sto godina. Sipaj to do vrha!“, kažem, pružajući mu čašu.

Slobicu sam upoznao pre četiri godine. Retko dobro biće, ali malo sjeban. Znao sam da on i Bojan nisu dobra kombinacija, ali ne i da će ovaj toliko patiti nakon raskida.

„E, sećaš se Aleksa, mog druga iz srednje, onog što se vratio iz Amerike?“

„Onaj drag?“

„Aha. Sad će i on.“

„Mi, znači, stvarno izlazimo?“

„Au, jebote, jel’ toliko čudno? Pa, ja se nadam da da. Pleše mi se, malo bih da sam među ljudima. Ne mogu više ove priče na Grajnderu, stvarno. E, nego samo da znaš. Aleks je baš direktan. Ono, nek nam je bog u pomoći s njegovim idejama.“

„Pa dobro, nisam retardiran. Šta mi objašnjavaš ko da sam neki pajser?“

„Ma, neeee. Nego, samo da ti ne bude neprijatno. E, čekaj, to moj telefon vibrira. Možda je on. A, Grajnder…“, izgovaram i čitam poruku.

***

Neko za zez: Pozdrav.
                            Ćao.
Neko za zez: Kako je?
                            Nije loše.
S društvom, cirkam.
                            Ti?
Neko za zez: Bleja.
Neko za zez: Šta se traži?
Zavisi šta se nudi :)
Neko za zez: Neko zezanje.
To sam shvatio iz naziva profila :)
Neko za zez: Fino.
Neko za zez: A/P?                        
Uni.
Ti?
Neko za zez: Fino.
Neko za zez: Akt.
Neko za zez: Kita 20.                

Slobici ne da nije bilo neprijatno s Aleksom, nego ne pamtim da sam ga ikad video tako opuštenog. Možda ja, u stvari, ne znam da se družim i prepoznam šta ljudima treba.

Aleks me je već ranije smarao o ženskoj strani. Sve to ima smisla, ali jednostavno ne vidim tu ženu kod sebe kao neku vamp damu. Izbezumljeno me je gledao kad sam mu rekao da bih, ako baš moram da zamislim i kažem kakva sam ja to idealna verzija žene, bio neko poput Hajdi. S kosom svuda po ramenima, trčkaram po nekom polju, idealno lavandi, u šarenoj, laganoj haljinici, bosih nogu. Kad je ovo čuo, rekao je: „Skandalizovan sam idejom, bosonoga! Pored toliko preeeeeeeeelepih štikli ti trčkaraš bosa? Devojko, koji je tvoj problem?“

„Pa, otkud znam, kad maštam, uvek osećam polet, lakoću, razigranost. A ne bol ili žuljeve“, rekao sam. Njegovo ćutanje značilo je da ovu temu sa mnom više neće načinjati.

Večeras je, mlatarajući kesama, s vrata povikao: „Dečaaaaaciiiii! Doneo sam perike da se malo igramo.“

Zagrlili smo se, kao i uvek. On je „such a nice person to hug“. „Znam, to mi svi stalno govore“, nastavljao bi. Čim se pozdravio sa mnom, okrenuo se ka Slobi i gotovo povikao: „Ma, koliko si ti jedno preeeeeelepo stvorenjce! Vidi okice, nosić. Ćao, ćao, Aleks, drago mi je.“

„Slobodan, drago mi je.“

„Ili Violeta, kako god želiš“, rekao je, pružajući mu ruku, pa je brže-bolje nastavio da ga odmerava. „E, Slobo, ajde ustani, molim te, samo da vidim nešto. Da, da, samo ustani. Znao sam! Kukićiko iz bajke. Slobice, ti si ozbiljna riba! To telo viče: Obucite mi haljinu! Ništa ne brini, sve je Viki ponela.“ Slobica je mutavo stajao i gledao u Aleksa kao tele.

Dobro, ima dovoljno džina, pomislio sam i pustio da se zabavljaju. Aleks je oduvek direktan, a Slobica je nekako krhak, ali stvarno nisam nikome keva. Samo da ne ispale za izlazak.

„Ovaj Stevan, on nije nikakva žena, na primer“, počeo je Aleks priču, gledajući me direktno u oči nakon što smo nazdravili. „To samo blene u telefon i dopisuje se. Bar da akcija, nego… Budala. On ti dođe kô neki Crveni krst za pedere. Vidi, evo i sad! Helloooooooo, drugari su ti tu! Ajmo da se presvlačimo, znaš šta sam sve doneo.“

„Samo se vi igrajte. Kul sam ja“, rekao sam.

***

Neko za zez: Imaš golišave fotke?                    
        Photo sent.
                            Photo sent.
                            
Neko za zez: Sent you photo.
Neko za zez: Sent you photo.
Neko za zez: Sent you photo.
Neko za zez: Fino.
Neko za zez: Hoćeš?
Neko za zez: Jesu i drugari za?

                            Ne, nismo takvi drugari.
Spremamo se za grad.
Šalješ lice?

Neko za zez: Aj, javi se posle.

***

„Dobro“, rekao je Aleks, sad već možda i Violeta, kao da najavljuje početak predstave, pa se opet okrenuo ka Slobici. „Kako će tebi da stoji perika!“

„Koja perika?“

Slobica ceo život zbunjen. Kasnije mi je rekao da se u tom momentu istripovao da smo u Almodovarovom filmu.

„Kako „koja“? Ona koju izabereš. Čekaj, čekaj!“

Zavukao je ruku u kesu i izvadio nekoliko perika.

„Hm. Lice ti je ovalno. Vidi, imaš ovu kratku crnu. Ona je za jaku ženu, odlučnu, ističe oči. Napućiš usta – i mačka i po. Ali, čekaj, čekaj. Mislim da imam bolju. Ova plava, vidiš! Prvo mi reci jednu stvar. Kako se ti osećaš? Kao plavuša, crnka, brineta, šargarepica?“

„Pa, ne znam. Nisam nikad probao.“

„Ma, tamno tebi treba, da ti istakne okice. E, evo je. Ajde, probaj.

Ja stvarno tako ponekad mislim da je moja misija da edukujem ljude. Da osete sebe. Pa, čoveče, svi imamo i mušku i žensku stranu. Mislim, helloooooooo! I to je mnogo bitno, ne znam kako ljudi ne kapiraju. Kako znaš šta ti se sviđa ako si se zakucao samo u jednu stranu. Mislim, to ovde na Balkanu, ova zatucanost, ja ne znam…“

Shvatio sam da od izlaska nema ništa, ali mi je to sada bilo skroz OK.

„Dobro. Vibrator imaš?“, nastavio je Aleks.

Slobica je već bio na petom džinu.   

„Pa…“

„Eto, jel’ vidiš? Neprijatno ti je. Pa nisam te pitao koliki je koren iz sedam hiljada trista devedeset šest. Imaš ili nemaš?“

„Pa, nemam. Nisam nikad probao.“

„Što? Jel’ se plašiš?“

„Ma, ne. Nego… Ne znam gde bih ga držao. Živim s mamom, znaš.“

„Jaoj, pusti izgovori! A vidi kako si sladak. Ti da si u Americi… Pa, da. Mislim, odrasti na Karaburmi i budi normalan... Dobro, u ponedeljak idemo da kupiš. Ne možeš sam da ideš, sigurno bi izabrao bezvezni prcoljak.

Violeta će da ti izabere neki grande. Tu je problem. Vi se ovde ograničavate u startu. Kad tražiš malo, dobiješ manje. Toliko je prosto. Sloboda. To ti je ključan pojam. A zoveš se Slobodan. Pa, Slobice, nemoj, bre, tako! Lep si dečko, traži više!“

Ovaj je oduševljeno slušao.

„A, Slobice, Slobodice, ko bi ti bio kao žena?“

„Lepa Brena.“

„Hm. Oukeeeej. „No comment“. Madona, ništa? Nije ti pala na pamet ona, nego Brena?“

„Pa, Brenu baš, baš volim.“

Violeta je usitnila oči i pogleda uperenog u pod, kao da zumira zemljino jezgro, rekla: „Poštujem. Znači, Brena. I ti bi sad voleo da budeš Brena, jelda?“

„Pa, ako ćemo da se šminkamo, da.“

„OK, onda tebi definitvno ova plava, a ja ću crnu. S njom sam ista Šer. Brena i Šer. Vidi. A, šta kažeš?“

„Lepa si, Viki.“

***

                        Tu?
Neko za zez: Aha.
Neko za zez: Jesu otišli?
Ne.
Nisi poslao facu.
Neko za zez: A ti?
Ti prvi.
Šalje onaj ko startuje.
I napiši još nešto o sebi.
Neko za zez: Ti bi sad pričao…
                E, mučeniče!
Jebô bi, a štedi na rečima…

***

Na kratko sam zaspao. Probudio sam se u stanu sa dve opasne ribe. Sad sam ja pomislio da sam u filmu Pedra Almodovara. Slobica je skroz bio u ulozi, pa sam shvatio da je Aleks bio u pravu. Riba i po je taj Slobica. Previše ljubičaste šminke za moj ukus, ali dobro. I dalje su razgovarali, pa nisu ni primetili kad sam otišao do toaleta.

„Društvo, idem da spavam. Vi imate tu posteljinu, pa kad budete hteli…“, kratko sam im se obratio, prilično pijan.

„Važi srce, ljubimo te“, rekao je Aleks i nastavio da priča Slobici, „Ma deset godina sam ja samu sebe izdržavala. Bolje da ne znaš. Nema tamo vremena da se pati. „Time is money“. Osmeh na lice i piči! Pa, jebote, gostovala sam u nekoj emisiji i govorila o sreći, a lečila sam kondilome tad. Mislim, to je život. Svi smo pod maskama.“

„A jesi ti nekad volela, Viki?“, čuo sam Slobin tanani glas.

„Čuj, volela. Viki se jednom i udala. Doduše, uvek sam govorila da nikada neću reći da. I onda sam na sopstvenom venčanju rekla ne, jel’ znaš? Hahaha. Udala sam se u Grčkoj, a tamo ti je ne – da. Kapiraš?“

„Ti si baš luda. A kako si se udala? Mislim, Violeta nema papire?“

„Pa, Slobice, ja celo veče ovde objašnjavam neke stvari i ti opet tako. Kakvi papiri? Moć, dečko! Šta si se uokvirio, samo granice vidiš. Hellooooo!“

Telefon mi je opet zavibrirao.

***

Neko za zez: OK. Samo, ja sam diskretan, znaš.
Neko za zez: Sent you photo.

Jebote, ladno Bojan Slobičin!

*Knjigu možete preuzeti na sledećem linku