Uopšte nismo anđeli

Beograd koji nestaje

Ma koliko godina da ste imali 1992, „Mi nismo anđeli“ je film koji sigurno pamtite. Čak i da ste rođeni kasnije, verovatno nije bilo šanse da propustite makar neku od brojnih repriza. Kao i sve „Lude godine“, „Žikine dinastije“ i „Tesne kože“, „Anđeli“ su deo našeg popkulturnog identiteta, jedna od omiljenih TV repriza koja se uvek gleda, sigurna i poznata 90-minutna zabava. Za razliku od pomenutih serijala, prvi film Srđana Dragojevića bio je omiljen među takozvanom urbanom populacijom, odnosno omladinom, onima koji se tako osećaju i maloletnom decom koja bi da budu cool.

Kultnom statusu filma doprinelo je i to što je, verovatno sasvim slučajno, jedno od poslednjih dela koje je oslikavalo duh Beograda koji nestaje, onaj duh Beograda '80-ih o kojem ostaju samo maštarije, urbane legende i neporecivi artefakti bolje prošlosti koji svedoče da je zaista bilo drugačije. „Mi nismo anđeli“ oslanja se na to nasleđe, ali nagoveštava i turobnost '90-ih, opet, čini se, potpuno slučajno.

„Mi nismo anđeli“ postao je kultni film između ostalog i zato što nije imao za cilj da donese „pravu“ sliku društva, već ostavi sva previranja i promene da budu tek kulisa, dok mi pratimo klasičnu coming-of-age priču. Iako tipski (kazanova-srcelomac, luzer, štreber, zaljubljena tinejdžerka, njena najbolja drugarica-pomoćnica, luda bivša...), likovi su ipak specifični pre svega zahvaljujući fantastičnim glumcima. „Prolazim kroz pakao, Niki...“ (nastavak znate) može da izgovori tako samo Vesna Trivalić i s nekom vrstom ironijskog odmaka odigra Violetu kao genijalnu epizodnu ulogu. Dovoljno je da čujemo samo „Mama u boji“ i setimo se Sonje Savić, koja takođe blista u epizodnoj ulozi. Zoran Cvijanović, Miki Manojlović, Stanislava Pešić, Bogdan Diklić, Eva Ras... Svi igraju nezaboravne epizode kojih se setimo čim im se pomene ime. Nikola Kojo, Milena Pavlović i Branka Katić u glavnim ulogama su neponovljivi, a bez Uroša Đurića i Srđana Žike Todorovića kao anđela i đavola ništa ne bi bilo isto. Odreda su svi sporedni, baš kao i glavni likovi, makar i jednom rečenicom zapisani u večnosti i našem usmenom predanju. Ne treba tu oduzeti Dragojeviću zasluge ni kada je reč o scenariju.

Uz sve pobrojano, da nije bilo sjajnih kostima, ne samo da ugođaj ne bi bio potpun, nego se film možda ne bi ni upisao u legendu. Kada neko pomene „Anđele“, uvek se setimo jarkih boja, otkačenih kombinacija, modnih krikova i preterivanja, posebne estetike koja čini tkivo filma.

Film je uspeo da stvori svoj jedinstveni svet (i u njemu kao u kakvom mehuru opstane), uspešno prenoseći tek odjek društvene atmosfere i sliku urbanog Beograda koji nije svestan ili pak zatvara oči pred sopstvenim raspadom. To je Beograd mladih i progresivnih koji ne žele da budu saučesnici, ali ni kritičari. Inertni i zaglavljeni u sopstvenom balonu od sapunice, možda svesni da im je to poslednja prilika za glupiranje.

Takav Beograd nije želeo da vidi ni užas u komšiluku, a sve pod parolom: „E, ćale, ćale, opet se igrate“. „Ljubinka, sine, ide tata u rat“, jedina je replika koja nas iz grotla tinejdžerskih problema vraća u realnost, obrćući perspektive i predstavljajući užas kao igru, a muke zaljubljene omladinke kao jedino bitne. Tako u njenom svetu i jeste, u svetu u kojem pobeđuje anđeo i rađa se jedan novi život...

U takvom svetu, doduše, mama-tinejdžerka uspeva da konačno natera voljeno promiskutetno biće  da se skrasi pored nje. Mama-tinejdžerka Marina stvara porodicu sa hm-presretačem Nikolom, a sve nakon što je on uvideo lepotu života u liku svoje novorođene bebe. Upravo je to ono što Nikola nije imao sa svim bivšim „ljubavima“ i možda začetak „hvatanja frajera na bebu“, što je već postalo mantra.

Gledano iz te perspektive, „Mi nismo anđeli“ šalje duboko konzervativnu poruku, stereotipno kategorišući žene ili kao histerične kurve, ili kao opsesivne (i samim tim neprivlačne) romantične duše koje sanjaju o braku, princu i srećnom kraju, te svoj smisao ostvaruju kroz život sa muškarcem. A taj muškarac je, naravno, promiskuitetan, izgubljen slučaj, ovisnik o svemu i svačemu, neradnik i uz sve to tako prokleto samodovoljan i siguran u sebe (plus, sve ono što mu Sonja Savić u liku Marte kaže)... Sve dok mu anđeo ne šapne da se malo upristoji i dok, naravno, ne ugleda svoju bebu - svog anđela.

Da je abortirala, upisala fakultet i, u idelalnom slučaju, otišla iz zemlje, Marina bi bila tek isfrustrirana devojka (nešto poput najbolje drugarice Bube, koja takođe sreću pronalazi tek u paru) i takav kraj bio bi viđen kao pobeda đavola.

Međutim, đavolov smeh na kraju (ujedno i poslednji kadar filma) sugeriše da je onakav happy end kakav smo gledali ipak njegova pobeda, što će se u perspektivi i pokazati.

U filmu „Mi nismo anđeli 2“ zatičemo Marinu i Nikolu kao razveden par, sa ćerkom tinejdžerkom koja pak ima svoje muke. Ništa nije idealno, bajka se ipak nije dogodila, a tipovi poput Nikole ne menjaju se samo zato što im se rodilo dete. Da stvar bude crnja, taj i takav Nikola sada panično bdi nad sudbinom svoje ćerke i rasteruje momke u kojima vidi sebe samog. Jer, boys will be boys.

Bilo da u tome vidimo izvor nekontrolisanog smeha ili dosadne i stereotipne patrijarhalne obrasce koji su sve samo ne smešni, gotovo svi se slažemo u oceni da su nastavci filma bili apsolutno nepotrebni. Iako su uspešno jahali na talasima stare slave, ti filmovi nisu imali ni autentičnost ni originalnost prvog dela, nikako nisu pogodili duh vremena baš zato što su se previše trudili. Na kraju, ni drugi ni treći deo nije trebalo da prikazuju dekadenciju društva, kad je već ranih devedesetih propuštena šansa za to. Tada je napravljen čak i muzički odmak, pa su tako za soundtrack prvog dela bili zaduženi Vampiri koji su pružali veštačko disanje rokabili muzici, da bi u nekom od nastavaka za muziku bila zadužena Seka Aleksić i čitav turbo-folk establišment („Splavovi su Meka i Medina“ i slične kvazikritike društva, te borbe rokera i narodnjaka).

Prvi film tako ostaje kao jedini respektabilan i relevantan u čitavom serijalu. Ponekad bežanje od realnosti istu tu realnost najbolje i oslika. Ništa nismo znali, okretali smo glavu, gledali „Anđele“ i verovali u srećan kraj. I bili smo, uz sve to, bez pokrića arogantni, baš kao i nesrećni Nikola.

Sandra Dančetović

Okrutni anđeo i naivni đavo

Te daleke 1992. godine bilo je sasvim jasno da nismo anđeli. Oko nas je divljalo nešto što je moglo da bude plodno tle za horor i ratne drame, ali ne za komediju. Jedna „ekscentrična tinejdžerska komedija“, kako su film Mi nismo anđeli opisivali u to vreme, stigla je baš tih dana u bioskope, kao suprotnost tvrdoj realnosti, što film i jeste, kada to mora da bude.

Sam Dragojević, čiji je ovo rediteljski prvenac, je u to vreme govorio da je priča „jednostavna i trivijalna“, te isticao da „što je film jednostavniji, to bolje deluje. Kao hipnoza“. Za scenario je iz okoline uzeo samo ono što mu se u tom trenutku dopadalo, budući da, kako je sam govorio, nije mogao da pravi priču o ratu, jer je „eskivirao vojsku na svaki način, i izbegao Vukovar“. Tako je nastalo možda prvo pravo hipnotičko delo kada je filmska umetnost u Srbiji u pitanju, pravi portal za bekstvo iz stvarnosti. Upravo je zbog toga dobro prošao kod kritike, još bolje kod publike, pa i do danas ostao jedinstvena pojava u moru priča o ratištu i posledicama.

Anđeli tako nisu imali baš nikakvih dodira sa tadašnjom stvarnošću, osim beogradskog žargona koji je, tvrde savremenici, verodostojan. Mada ima i onih koji tvrde da je to postao tek posle filma, budući da se pojedine replike citiraju i dan danas. Snaga filma donekle jeste i u jeziku, tačnije u jasnosti i jednostavnosti dijaloga. Glumci kao da se utrkuju ko će pre da izgovori tekst, pa ne završavaju rečenice, što je postupak kojim se beži od sirovosti i vulgarnosti. „Gospođo, nismo mi valjda noćas..?“, pita Nikola Evu Ras kada se probudi pored nje, na šta ona ispruži tri prsta (da, ta tri prsta – palac, kažiprst i srednji prst) i jednostavno odgovori „Tri puta“.

Dijalozi poput ovog su poslužili da se glavni junak potvrdi kao „muškarčina“ što je u to vreme podrazumevalo glasnu reputaciju, i alfa primerke koji dobacuju i trube automobilskom sirenama. Nikolina ličnost je duboko ukorenjena u želji, a da bi se takva muževnost postavila kao ispravna nasuprot njega stoje oni muškarci koji su nasilnici i preljubnici, te takođe objektivizuju žene, ali tako da ih apsolutno svedu na predmete koji su tu samo da bi ispunjavali muške hirove. Nikola ne ide toliko daleko, pa se njegova objektivizacija svodi na izostanak želje za monogamijom: „Znate li vi koliko ima predivnih žena na ovoj planeti? Još samo nekoliko hiljada njih i smiriću se, majke mi. Još uvek imam taj osećaj da sve samo mene čekaju“.

Taj mit o smirivanju živi i dan danas, pa mnogi pod pritiskom zahteva heteropatrijarhata i danas citiraju ono „Imam čudan osećaj da mi se život lagano pretvara u pakao.“ Zanimljivo je da su Anđeli donekle ustali protiv toga, te od zapleta „uhvati frajera na bebu“ napravili nešto više, ako ništa drugo, a ono „uhvati frajera na knjigu“. Taj drugi lov, koji bebu postavlja u pozadinu, osvetljava još jedan problem, a u pitanju je gubitak ličnosti do kojeg dolazak kada se osoba A zaljubi u osobu B, te, očekivano, potencijalnog ljubavnika postavi na pijedestal, potirući sebe i svoje ukuse. Od boksa do Čarobnog brega glavna junakinja ipak uči o ocu svog nerođenog deteta, a u tom haosu se stvara plodno tle za komediju situacije, sa radio stanicama i večito glupim pandurima.

Ništa se od toga ne bi dogodilo da nije bilo anđela i đavola, tipičnog tandema koji, to je jasno, simboliše dobro i zlo. U pitanju je par koji postoji od kada je i čoveka, a koji se menjao u skladu sa kulturološkim kontekstom. Tako su, na primer, još američki starosedeoci pričali o dva vuka, jednom dobrom i jednom lošem, te večitoj borbi u kojoj će pobediti ona zver koja se više hrani. Dobro i zlo su u Anđelima postavljeni u modernu poziciju, pa je i njihova dinamika takva – nema jasne linije između onoga što je loše, te onoga što je dobro. Tako je đavo onaj koji je naivan, često smotan, onaj koji usisava beli prah dok ga anđeo posmatra kao kompletnog idiota.

Dva zaigrana demona otvorila su priču za srećan kraj koji je uvek, a posebno u tom istorijskom trenutku, svima potreban. Ljudska bića su samo igračke, a njihovim životima upravlja opklada između palog i običnog anđela. Đavo skoro uvek gubi, a anđeo nije dobar, bar ne prema standardima za ono što bi u religijskom kontekstu moglo da se smatra dobrim. Glumac obučen u belo često je i sam okrutan, pa mi se, još od kada sam prvi put pogledao film, u sećanje urezao njegovo odgovor na situaciju u kojoj ga đavo prosi: „Ma beži, bre, pederu!“.

Sjajna glumačka ekipa – od Branke Katić i Milene Pavlović, do Nikole Koja, Zorana Cvijanovića, Vesne Trivalić i Sonje Savić, postavila je jake temelje za ono što danas slobodno možemo da nazovemo kultnim filmom. Dragojević je kasnije postao „tragičar“ srpske kinematografije. Ako biste pogledali Mi nismo anđeli, Rane i Lepa sela lepo gore, a onda, ne daj bože, Mi nismo anđeli 2, nikada ne bi ste pomislili da je prva tri i nesretni nastavak smislio isti čovek.

Milan Živanović