Uprkos svemu, magija traje

Nije bilo ni velikih najava i govorancija, o sopstvenim muzičkim počecima govorila je Josipa sama, nije to prepustila kritičarima, teoretičarima, nekom ko ju je pola veka posmatrao i slušao možda usput, sa strane. Tako početak koncerta nisu označili prvi taktovi određene pesme, već smo mogli sa još zatamnjene bine da čujemo razgovor Josipe i benda o toj dalekoj 1967. i koncertu u Domu omladine Beograda, gde je nastupila sa grupom O'Hara, nakon što ih je Nikola Nešković nešto ranije čuo u Zagrebu.

Ostalo je istorija. Ostalo su najveći uspjesi od „Što me čini sretnom“, preko „Oluje“, do „Dok razmišljam o nama“. Ostalo su „Dnevnik jedne ljubavi“ i Karlo Metikoš; ostalo je prva jugoslovenska rock opera „Gubec-beg“, pa saradnja sa Boškom Petrovićem i svetski jazz standardi na hrvatskom, potom „Made in USA“, „Hir, hir, hir“, „Lisica“, „Hoću samo tebe“, „Boginja“, album božićnih pesama, saradnja sa simfonijskim orkestrom, najzad – „Život“, „Živim po svome“ i – Karlo Metikoš. Zauvek - Karlo Metikoš. „Dva života spojena u djelima“, kako govore stihovi Josipinog novog singla „Moja magija“, kojim je i otvorila koncert u Beogradu. I nimalo ne čudi što je za početak obeležavanja pedesetogodišnjice izabrana upravo nova pesma. Stremljenje novom, svežem i drugačijem jeste Josipina odlika i da nije tako, ne bi ni potrajala 50 godina.

Kako i sama kaže, ne vezuje se za datume, godišnjice i rođendani joj ne znače mogo. Oni su samo povod, ali ne i uslov za koncertno slavlje.

„Bez vas ne bi bilo ničega“, rekla je te večeri publici u Sava centru, a opet, istoj toj publici nije nikad podilazila. Decenijama unazad, isto kao i danas, svojom pojavom, muzikom, stilom, načinom života dokazuje da se ne menja ni zbog koga do zbog sebe i umetnosti.

Tako su se menjale i pesme, aranžmani, improvizuje se i dalje, iz godine u godinu, što i nije neostvarivo kada vas prate odlični muzičari poput Josipa Graha (na trubi i harmonici), Davora Črnigoja (na bas gitari), Borne Šercara (na bubnjevima), Davora Doležala (na gitari), Gojka Tomljanovića (na klavijaturama).

„Boginja“, „Danas sam luda“, „Ispočetka“, „Život je samo most“, „Hir, hir, hir“ zvučali su sveže i razigrano, zaljuljalo nas je izvođenje „Gdje Dunav ljubi nebo“ na talasima bossa nove, razgalilo „Živim po svome“, umirili „Magla“, „O jednoj mladosti“ i „Vjerujem ti sve“, čuli smo nikad bolju „Ja bolujem“, zahvaljujući odličnom solu Borne Šercara.

Jedno od najvećih iznenađenja bio je „Hazarder“, kojeg nemamo često prilike da čujemo uživo. Tekst za tu pesmu napisao je Ivica Krajač, upravo o Karlu. Josipa se nakon pesme pričom nadovezala na temu ziheraštva i hazarderstva, godina koje je provela s Karlom, hedonizma, februara tokom kojih nisu proslavljali tek rođendane i godišnjice, već – život. „Sve se moralo spiskati, pare su bile za trošenje, a trošilo se na užitak“, rekla je Josipa u šaljivom tonu.

Čuli smo i još jedan novi sing – „Tu“, nakon kojeg se zapitala zašto ne umemo da cenimo svoje i može li danas, u eri hiperprodukcije, prava muzika uopšte dopreti do slušaoca. „Danas je lakše snimiti CD nego CT mozga“, zaključio je, na opšte oduševljenje publike, Josip Grah, muzičar i doktor medicine, stoga nema razloga da mu ne verujemo.

Ipak, kvalitet opstaje, iako se bori za opstanak; publika dolazi na koncerte, iako čini manjinu u moru šunda. Sava centar je tog utorka, 14. februara 2017. bio prepun, bez prethodnih pompeznih najava i intenzivnog reklamiranja. Mogao se videti tek pokoji plakat, bilbord koji krasi grad i podseća da nas ima, da magija traje, uprkos svemu.