Odlomak iz poeme Nemenikuće
Aamil3

Photo: Milan Živanović/XXZ

Urlici i micanja verna svedoče pomamnu radost

II

Ovo su Nemenikuće na vrhu najvišeg brega

diže se mermerni dvorac.

Pod ključem bakarnog krova odvojeni

šipkama od stakla

Što sjaje viljuške i igle kuvane u zejtinu riba

Dorati i alati konji gizdave i plamene dlake

Provode svileno vreme.

Pod kopitama što drhte i cakle glačani nokti žena

Tek prosuti mozgovi dece sa zlatnom slamom se gnječe.

Svud oko ovog dvorca tragovi spodomana

tamne i blistave reke

Ko mlekom ćorave zmije

Velike i male staze ovamo onamo teku.

One  su posute  šljunkom  crnim  debelim

slojem gusto kuvanog šljunka

Po kome veštom rukom sveže iskopane oči

Na pari skuvane oči

Ovamo onamo leže.

Sa jedne i druge strane tankih i debelih staza

Retke i pitome voćke za čiji se svaki kalem

gordilo hiljadu ljudi

Pod konac u redu stoje.

Na svakom drvetu visi po jedno kuvano telo

 U mekinji smolaste slasti sjajno skuvano telo

Il neka trudna žena čiji se nabrekli trbuh

na suncu puši i tegli

Il neki krastavi mladić čije su butine još presne

Pokrila jata ptica oblaci zelenih muva i rojevi gnojavih pčela.

Na sredini okruženo šibljem i vrbama što otmeno plaču

Pamučnim suzama senki

Trnjem što pod zubima krčka krta šećerna trska

Duboko jezero spava.

Kad prekratiš klizavim čamcem svileno i gojazno vreme

A spustiš li ruku dublje u ovu srebrnu vodu

Na prstima tvojim gipkim nižu se pantlike creva

U gustom somotskom medu pažljivo kuvana creva

Čija kožica rumena i nežna ko noždrve lovačkih pasa

Svedoči poreklo i mladost ljubav i beskrajno zdravlje

U času kada su zubi oštri kristalni zubi zanosnog antropomana

Od jednog do drugog kuka parali puteve smele.

Ogrado ogrado tečna ogromna žilava majko bremena lepinjo hoda

Na tvojim se vratima tiska čopor majušnih glava

Na vatri paperja noći i žednog ljubavnog daha

U bedrima skuvane glave.

Čar da najlepšeg jutra polete pučinom.svesti

Čvor da se zgrčeni grizu u survanom san­duku besa.

Ogrado šuplja i tečna

Svaki tvoj gvozdeni šiljak sisaju majušna usta

Tople providne ljuske brzih ribizla krvi

Na ikri iskidane kore zgrušanih ptičjih suza

Do ujeda skuvana usta.

Urlici i micanja verna svedoče pomamnu radost

Blaženstvo mučenih žila u času kada su grudi

I trula šafranska pluća zanosnog sternomana

Tri dana i olujne noći zasipala disanja vrela.

Šta će mi taj maternji jezik idi mi dođi mi

srca i teško napuklo lice

Po kome će iz bezbrojnih hordi iz testa

pognutih leđa tražiti moju glavu

Poznati moje dojke pronaći ranjave žljezde

na kojima noću spavam

Na   kojima noću  ćutim na kojima noću žvačem

 kako mirno prolaze dani

Svakog se časa grozno zakače svuda, po meni

Zakače za dlake na glavi

Zakače za žile na vratu

Zakače za dlake na vratu

Zakače za žile na pupku

Zakače za dlake na telu

Zakače za žile na sisi

Zakače za žile na vratu

Zakače za žile na oku

Zakače za dlake na vratu

Zakače za žile na nozi

Zakače za dlake na licu

Zakače, za žile na sisi leševi prastare zemlje

To su šuplje mrtvačke muve koje gutam

krvavi pauk

Stokraki trbusi buba nahranjeni barutom noći

To su ptice zaklane vetrom i ogromna

gonjenja lišća

Skeleti prepuklih crva i truli otpatci veša;

Zakače za žile na sisi

Šta će mi ti sakati crnci strpljivih jesenjihšetnji

Nad mršavim laktom čežnje zategnuti doboši duše

Zbog koje će posuti snegom i dimljivim

govorom cveća

Ranjave moje žljezde na kojima noću lajem

Na kojima noću pljujem na kojima noću

mokrim kako mirno prolaze dani

Zakače za žile na sisi

Zakače za žile na sisi

Oceni 5