Živeti sa HIV-om, živeti sa stigmom
Nathh 01 S

Photo: Buzzfeed

Urlik života koji je prepun tišine

Šesnaestogodišnji mladić sedi na klupi u jednom parku u Stockportu, dok čeka važnu isporuku: krem smoking za matursko veče koji je naručio u lokalnoj prodavnici odeće. Njegovo ime je Nathaniel Hall, i ima skladne crte lica, svetlo smeđu kosu oblikovanu u nežne šiljke i ogrlicu od perli. Niko ne zna da je gej – nikome i ne sme da kaže – a sako u boji koju je izabrao je njegov način da ostalima poruči da je nešto drugačiji od njih. U tom trenutku nije ni slutio koliko će tek postati drugačiji od svojih vršnjaka.

Samo nekoliko minuta kasnije pojaviće se muškarac u srednjim dvadesetim po imenu Sam, uhvatiće njegov pogled, i započeti razgovor sa njim, što će biti više nego dovoljno da Nathanielova mašta krene u određenom smeru, te mu dozvoli da počne da istražuje svoj identitet i upozna nekoga ko mu je sličan u bar nekoliko aspekata. Nathaniel ne zna da će to biti tek kratka avantura, ali sa dugotrajnim posledicama, budući da će prvi put kada bude imao seks dobiti virus koji će njegov život ispuniti tišinom.

Petnaest godina kasnije Nathaniel sedi u svom stanu u južnom Manchesteru, nekoliko kilometara od one klupe, i priča o svemu što se dogodilo od tog dana u parku: o dijagnozi HIV-a, o šoku, o strahu da o tome razgovara sa roditeljima, i o tome kako je taj jedan dan uticao na dalji tok čitavog njegovog života.

Tišina bi uskoro trebalo da se okonča – bar za Nathaniela – budući da bi na Svetski dan borbe protiv AIDS-a trebalo da izađe na pozornicu i izvede komad koji je napisao, a koji govori o onome što mu se dogodilo, i priča o šesnaestogodišnjaku koji je dobio HIV od svog prvog ljubavnika. Tim činom će izaći iz još jednog ormara koji je izgradio oko sebe, a u vreme kad još nije izašao ni iz onog osnovog, ojačanog nerazumevanjem i homofobijom.

„Zastrašujuće je,“ kaže sada tridesetdvogodišnji Nathaniel, „ Ali i uzbudljivo. To iskustvo je potpuno transformisalo moju ličnost.“ Pišući komad, i sećajući se svojih tinejdžerskih dana, Nathaniel Hall se dotakao teme koja ide izvan tišine koju donosi HIV, a tiče se izolacije LGBTIQ tinejdžera, i toga koliko je to opasno.

Sam je u Nathaniela gledao kao u neko mitsko biće tog popodneva 2003. godine, a bio je baš onakav kako je ovaj zamišljao gej muškarca: imao je ofarbanu kosu, majicu koja je otkrivala svaku crtu na telu i ten na kojem je radio kako bi izgledao još više egzotično. Spoljašnjost u skladu sa uvreženim stereotipima učinila je da se Nathaniel oseti sigurno i da poveruje da je konačno sreo nekoga ko je isti kao on.

Do tog trenutka je od svog identiteta dobijao jedino pogrdna imena: pederčino i ženski petko uglavnom, te udarce od kojih bi padao na pod. O homoseksualnosti je jedino čuo na času seksualne edukacije, i to kroz kratki film u kojem gej muškarac umire od AIDS-a. Nakon filma nije se govorilo o tome kako od partnera tražiti da koristi zaštitu, ili o tome kako postupiti kada partner kaže da je „sve ok, da je čist i da može bez kondoma.“ Sve je ostalo na umiranju, kao da ono što tome prethodi nije moglo da se spreči, i da dolazi kao kazna za one koji se usude da postoje u skladu sa onim što jesu.

Nathaniel danas ne može da se seti da li je Sam imao 23 ili 26 godina, ali se seća da mu je u tom trenutku izgledao kao odrasla osoba, nikako kao predator. I to je bio jedan od razloga što su se dogovorili da se ponovo sretnu, da bi posle nekoliko susreta otišli i u Samov stan, gde se istraživanje nastavilo: spala je odeća, a na stolu se pojavila kutija kondoma. Ali je Sam kutiju gurnuo u stranu, a iz nje izvukao samo lubrikant. „Testirao sam se i sve je ok. Ovo nam ne treba,“ rekao je.

Nathaniel se nije usudio da to što je mladić izgovorio dovede u pitanje. „Ništa nisam znao, „ kaže, „I činilo mi se da je taj iskusniji muškarac moja karta za srećniju budućnost.“

Sreli su se još nekoliko puta tog leta, da bi Nathanielova majka ubrzo počela da sumnja, zbog čega se veza prekinula. Nekoliko meseci nakon toga stigla ga je teška groznica sa dijarejom i povraćanjem, a doktori su verovali da se radi o trovanju hranom. Nekoliko nedelja nakon toga utvrdili su da ima gonoreju, a prošlo je još nekoliko nedelja dok nije skupio hrabrost da se testira na HIV. „Dobili smo vaše rezultate i HIV pozitivni ste.“

Savetnik koji je radio na klinici rekao mu je, na osnovu onoga što se o bolesti u to vreme znalo, da može da očekuje da će poživeti još 36 godina, a osoblje mu je izašlo u susret budući da su videli koliko je mlad i uplašen.

„Znao sam samo da je bolest neizlečiva i da mogu da je prenesem dalje, što je dodalo još jedan sloj srama i samoprezira na ono što sam kao gej muškarac već osećao.“ O rezultatima je saznalo tek nekoliko prijatelja. Kroz fakultet je prolazio iscrpljen, budući da nije uzimao terapiju, a zbog toga što su antiretroviralni lekovi izazivali anksioznost i lupanje srca, nakon čega bi dolazila teška depresija, a kao rezultat potpunog otuđenja i srama koji je osećao.

Živeti sa nekom traumom, a bez mogućnosti da se o njoj govori, vodi u izolaciju i strah, a osećaj bola je ravan onom koji se trpi tokom neke ozbiljne fizičke povrede. Slom koji je Nathaniel doživeo kada mu je bilo 30 godine motivisao ga je da situaciji pristupi iz drugog ugla, te da promeni dotadašnji način života, budući da je često pio i uzimao sve što bi makar i na trenutak ublažilo bol koji oseća. U nekom trenutku se pogledao u ogledalu i nije prepoznao ono što ga je tamo dočekalo.

I tada je shvatio da mora da piše o svom iskustvu, da ga pročisti tako što će ga pretvoriti u dramu, što znači da će svi saznati o tome, uključujući i njegove roditelje. I zbog toga im je napisao pismo. Počinjalo je sa „Dragi mama i tata,“ da bi nastavio sa: „Postoji nešto što već jako dugo želim da vam kažem: ja sam HIV pozitivan.“ Dva dana kasnije dobio je poruku u kojoj su pisali o tome koliko ga vole, a majka je nakon toga došla u njegov stan i donela mu kućnu biljku. „Zašto si donela biljku?“ pitao ju je. „Ne znam. Šta drugi obično donose kada im sinovi saopšte ovako nešto?“ Nakon toga su počeli da razgovaraju. „Nisam ljuta zato što mi nisi rekao,“ počela je majka, „Ljuta sam zato što si morao da prođeš kroz sve to.“

To ga je ohrabrilo da ideju o pozorišnoj predstavi sprovede u delo, a priča se temelji na tome da „prvi put nije uvek romantično“ i da može da bude prilično opasno. I danas ne zna šta da misli o Samu. Da li se radilo o sebičnom predatoru? Da li je znao da je HIV pozitivan? Nathaniel ga ne osuđuje, najviše zbog toga što bi mu to donelo još više bola, ali i zbog toga što ga je čitavo iskustvo učinilo onakvim kakav je danas.

Situacija se ni do danas nije mnogo promenila, pa su mladi širom sveta jednako ugroženi kao i pre 15 godina, a zbog nedostatka seksualnog obrazovanja, te tišine kojom je tema okružena. Vreme je da onaj HIV pozitivni gej muškarac iz kratkog edukativnog filma nastavi da živi.

Izvor: Buzzfeed

Oceni 5