Palić Film Festival: „Rabiye Kurnaz VS. George W. Bush“ (2022)
Rabije Kurnaz protiv Džordža V. Buša film Palić 2

Photo: Promo/still

Ušećerena gorka pilula

Festival evropskog filma Palić otvoren je projekcijom filma Rabije Kurnaz protiv Džorža V. Buša (Rabiye Kurnaz VS. George W. Bush) Andreasa Dresena koji je poslužio kao savršen primer za oslikavanje našeg odnosa prema teškim temama. Kritičari ovom filmu zameraju saharinski tretman teške istinite priče, no ovakav film nam je potreban. Ako je nešto sasvim izvesno, to je činjenica da užasi neće prestati da se dešavaju. Čak i kada nam se učini da delu sveta u kojem se nalazimo dobro ide, tamo negde se zasigurno događa nešto strašno. Više ništa ne može da zaustavi koliko-toliko redovan tok stvari – ni migrantska kriza, ni pandemija, ni rat u Evropi. Sve se to trenutno dešava i uprkos tome „život ide dalje“.

U takvom se kontekstu održava i ovogodišnji palićki festival – u divnom ambijentu, odlično organizovan i sproveden delo, uz entuzijastičnu publiku i stvaraoce koji uživaju u plodovima svog rada. No, teme kojima se njihovi filmovi bave sve su osim veselih, što ne znači da im je i egzekucija takva. Zato su čudni tematsko-žanrovski spojevi dobrodošli, zato je važno ne okretati glavu, reći istinu i pritom to učiniti na milion različitih načina.

Priča o Rabije Kurnaz je priča o srčanoj majci koja se bori za svog sina, i to birajući sredstva i birajući način. Birajući čak i da ima trenutke istinske sreće dok joj se jedan od sinova nalazi u Gvantanamu. Naime, njen sin Murat je jedan od mnogobrojnih momaka koji su bez ikakvog suđenja i iznošenja dokaza završili u Gvantanamu obeleženi kao potencijalni teroristi. Sve se to dešavalo početkom 21. veka; za pravdu su se zalagali razni borci za ljudska prava, roditelji i advokati, no srčanost jedne majke ostaće upamćena. I to zaista zvuči kao sentimentalni kliše dok ne pogledate film. Da, smejaćete se više nego što ćete plakati, ali poruka će svakako biti preneta, možda čak i efektnije nego u slučaju teške društveno-porodične drame. „Jao, strašno“ je sve što čovek može da pomisli kad je suočen sa tuđom nesrećom, pa odmah pomisli na svoju. „Jao, strašno... ali možda ipak može nešto da se uradi“ je pak ono što mislimo dok gledamo Rabije.

Za dobar deo magije zaslužna je Meltem Kaptan, nemačka glumica turskog porekla, koja odlično tumači Rabije kao ženu koju svi mi dobro poznajemo, koju kao da smo već negde videli ili slušali o njoj. Sudar tog turskog mentaliteta, koji uveliko podseća na naš, i onog nemačkog, kojem se navodno teži, možda jeste predstavljen stereotipno, ali tako obično i biva kada se neka situacija ili odnos više puta potvrde u stvarnosti. S druge strane, taj tursko-nemački odnos, ma koliko delovao klišetirano, lako može da ode na jedan zanimljiv, malo poznati teren, u filmu tek nagovešten, kako se ne bi skrenula pažnja s glavne teme.

Iako pomenuti kritičari filmu zameraju i to što idealizuje Zapad i njegovo nošenje s problemima, to ne može biti dalje od istine. Insistiranje na birokratskim procedurama i značaju simboličnih dela nauštrb svake konkretne akcije jasno su predstavljeni u filmu. No, ako je ipak potrebno da nam se, usled zasićenja težinom i besmislom života, gorke teme zaviju u apfelštrudl ili baklavu, pristajemo.

Oceni 5