Moja privatna istorija: Živeti s Bitlsima u srcu
Bitll 02 S

Posle njih više ništa nije bilo isto: The Beatles

Photo: Astrid Kirchherr

Ushićenje i beskonačna sreća

Beograd početkom šezdesetih: Restoran 'Zagreb' ispisan ćirilicomDogađaj koji mi je promenio život desio se pet i po meseci kasnije. Ispred ulaza petospratne zgrade, u kojoj sam stanovao s roditeljima i sestrom, s drvenog stuba uz ivičnjak ulice bacala je šturo, mutno-žućkasto svetlo godinama neočišćena svetiljka. Bili smo skriveni u mraku iza ugla zgrade, na dvorišnoj strani. Okupio nas je naš nesuđeni vođa, Minda, naviknut da se pred mlađim dečacima ponaša kao šerif iz kaubojskih filmova koje smo gledali u dva bioskopa u centru grada. Pogledao je strogo Nenada i tiho rekao:

- Povuci tek kad ti kažem!

Moj školski drug Nenad mora da je mislio da je doživeo pet minuta slave, jer je, posle dečaka koji su to radili prethodnih večeri, najzad određen da povuče konac. Utešno mi je rekao - možda ćeš i ti sutra, ako na tebe dođe red. Minda, najstariji među nama, uživeo se u ulogu vođe svojevrsne ulične, bezazlene “bande” dečaka iz kraja. Njegovo ime bilo je Miroljub ili Miroslav, ali smo ga zvali Minda; po običaju nismo se oslovljavali imenima, poznavali smo se po nadimcima.

Te večeri, kao i prethodnih, doneo je stari novčanik od crvenkasto-smeđe iskrzane kože, privezan za crni šivaći konac. Konac se, položen po tlu, u mraku nije video. Novčanik je stavio na pločnik pored drveta, na mestu na kome je svetiljka iscrtala krug slabašnog svetla. Drugi kraj konca držao je čvrsto Nenad, osećajući se unapred herojem dana.

Iz polumraka sa strane naišla je punačka sredovečna žena i kroz debele naočare ugledala nabrekao novčanik napunjen papirom, tako da je izgledalo kao da je prepun novčanica. Verovatno nije ni pomislila na nesrećnika koji je izgubio toliko novca, dok se, ozarena što ga je našla, polako, s teškoćom saginjala da ga podigne. Tada je Minda tiho rekao glasom kao da Gari Kuper, omiljeni glumac iz kaubojskih filmova koje smo voleli, izdaje naređenje:

- Vuci!

Nenad je povukao konac trenutak pre nego što će nespretna žena dohvatiti novčanik. Odskočio je kao žaba iz neke od bara na putu pored reke, kuda smo bosonogi prolazili odlazeći na plivanje. Iznenađena, kao da se namah uplašila, trgla se, izgubila ravnotežu i pala. Grupica oznojenih dečaka iskočila je iz mraka slavodobitno, pakosno vrišteći, smejući joj se i cerekajući. Jadnica je pri padu nagnječila iskliznule naočare u prašini prljavog, opušcima zagađenog pločnika. Iz ogrebanog lakta curila joj je krv, niz obraze joj se slivale suze, a lice iskrivilo u grču, manje zbog bola, više zbog poniženja pred bosonogim, surovim, zločestim stvorenjima, predvođenim emotivno zakržljalim Mindom, koji joj se bolesno cerio u lice dok je teškom mukom ustajala.

Prvomajska parada u Mariboru: Pioniri za Tita

Jedva se osmelivši da je iskosa pogledam usplahirenu, dok rukom otresa prašinu sa suknje, zaboravio sam na mogućnost da sutra uveče budem heroj ulice; kakav crni heroj, pa zar je ovo herojstvo? Uplašen i postiđen pobegao sam kući s mučninom i gađenjem u stomaku. Kako sam mogao da učestvujem u ovakvoj podlosti? Zar je ovo zabavno?

Prethodnih noći su Mindinoj nezreloj, sadističkoj potrebi da bolesnim trikom ismeva ljudske slabosti, nasedali slučajni šetači, mahom mangupi iz susednog kraja, ali sada, ova nesrećna žena; muka mi je, ovo više sebi ne smem dozvoliti!

Ušao sam u kupatilo i pravo u kadu da se umijem i operem noge, jad i sramotu. Primirivši se nekako od doživljene neprijatnosti, pustivši da mi mlaz vode teče preko nogu tik ispod ivice kratkih pantalona, ostao bih tako ko zna koliko dugo, osvežen hladnom vodom, da me nije trgnuo oštar povik iz kuhinje:

- Večera ti je na stolu!

Izašao sam iz kupatila i, pre nego što sam seo za sto s postavljenim tanjirom s jelom, uključio radio. Radio aparat je stajao na polici na zidu u kuhinji, tako da sam mogao da slušam muziku dok jedem. To je bio jedan od onih starinskih, s elektronskim cevima, koje smo nazivali lampama. U to vreme, koliko sam kao dečak uspeo da saznam, u Srbiji su postojale tri radio stanice: Beograd, Novi Sad i Niš. Pored nešto malo svojih emisija, Novi Sad i Niš su uglavnom prenosili programe i vesti Radio Beograda. Često su emitovali nekakvu otužnu narodnu muziku koju nisam mogao da slušam; sećam se, na primer, tugaljive pesme u kojoj se pominju dunje ranke. Povremeno su puštali i klasičnu, a najviše zabavnu muziku, uglavnom sastavljenu od šlagera, kako su nazivali muziku sličnu onom što danas smatramo “lakom“ pop muzikom.

Prethodne dve-tri godine navikao sam se i da, silom prilika, izbegavam naše radio programe, posebno otkad su počeli preterano da puštaju smešno-otužnu meksičku, marijači muziku. Da stvari budu gore, bilo je i muzičkih urednika ubeđenih da su italijanska i francuska muzika, kancone i šansone - vrh zabavne muzike, te su nas zamarali pesmama pretežno italijanskih i nešto manje francuskih pevača i pevačica, olako proglašavanih tobože velikim zvezdama. Najviše mi je smetalo što su pojedini muzički urednici i voditelji značajnim glasom i s uvažavanjem najavljivali osrednje italijanske prepeve engleskih pesama, a da pritom nisu rekli ko je kompozitor ili originalni izvođač, te su naivne slušaoce dovodili u zabludu da nas Italijani obasipaju obiljem sjajne pop i rok muzike.

Budući da nisam voleo ni prepeve, ni kancone, šansone i šlagere, bio sam presrećan kada je stigao engleski muzički film “The Young Ones“, iz 1961, kod nas prikazivan pod nazivom “Veseli klub mladih”. U filmu snimljenom u boji Klif Ričard i grupa Šedous izvode pregršt lepih, uhu prijemčivih pesama. Posle prikazivanja filma, kao da je bio prekretnica, na radiju su počeli povremeno, retko i stidljivo da puštaju ploče Klifa Ričarda i Šedousa, pored Reja Čarlsa, Čabija Čekera, Litl Ričarda, Čaka Berija, Koni Frensis, Brende Li i Elvisa Preslija, koga su nazivali Prislijem. Elvisa, kasnije nazvanog kraljem (The King), retko smo mogli slušati u emisijama domaćih radio stanica, ali se sve promenilo za dve-tri godine, do sredine šezdesetih, kada je jugoslovenska komunistička vlast prihvatila pop muziku sa Zapada, a rokenrol bio proglašen podobnim za našu omladinu.

Najpopularniji pevač: Đorđe Marjanović početkom šezdesetihTe vrele junske večeri na programu su bili šlageri izuzetno voljenog i cenjenog pevača Đorđa Marjanovića, ali meni je bilo potrebno nešto žešće, te počeh da pretražujem po skali, prelazeći preko naziva radio stanica što naših što evropskih gradova - od Beograda ka Briselu, pa nasumice ka Monte Karlu i nazad. Na sledećoj stanici radio poče da zavija; neki tugaljivi glas pevao je priglupe stihove s umetnutim, nerazumljivim tuđicama ... aj aman zaman, ah anum džanum. Zatim naiđoh na stanicu koja je pustila jednu poznatu kompoziciju, danas bi rekli džez-standard, Djuka Elingtona. Otkad su se i naše radio stanice nekako osmelile da emituju svojevremeno zabranjeni džez, sećam se da su pojedini muzički urednici i novinari za čuvenog džez muzičara, poznatog po nadimku Vojvoda, na engleskom duke (izgovor d-u-k; d-j-u-k), na njihov način govorili i pisali pogrešno - Đuk Elington!

Nastavljajući da polako okrećem dugme za biranje programa kazaljka na skali zašla je u područje u kome su talasne dužine oko 200 metara. Tada nisam znao, ali će kasnije to za mene postati čaroban broj; slučajno sam zastao na mestu s talasnom dužinom 208. U sledećem trenutku iz zvučnika začuh nešto što me je podiglo sa stolice; oštar, prodoran i upečatljiv glas, kao da je Bog sišao na Zemlju, glas kakav nikada nisao čuo, naglašen prštećim, kao sečivo samurajskog mača oštrim zvukom gitara, bubnjeva i pratećih pevača, a sve zajedno izaziva osećaj poništavanja sile teže i podiže me. Kao da lebdim u vazduhu!

Naišao sam na, kako ću uskoro saznati, program Radio Luksemburga na engleskom jeziku, na talasnoj dužini 208 m, a muzika koju sam slušao bila je pesma Bitlsa - Please Please Me”..

Od tog dana, svaki put kada sam slušao Bitlse, ako bi neko pomislio da spokojno sedim ili stojim ne bi bio u pravu, niti bi mogao da pretpostavi kako se osećam - lebdeo sam bar pedalj iznad tla! Muziku koju su izvodili osetio sam najpre kao grom iz vedra neba, a zatim mi je delovala toliko prirodno da sam je doživljavao kao otkucaje srca, ispunjen bezgraničnim ushićenjem - kao da ću poleteti, poput balona ispunjenog helijumom, kao da levitiram, mogu da hodam po vodi... Ništa u mom životu više nije bilo isto!

Tako snažno osećam njihovu muziku i danas, pola veka docnije, obogaćen životnim iskustvom, s proširenim vidicima i muzičkim ukusom razvijenim od Elvisa i Bitlsa, preko Ravela i Sibelijusa do Musorgskog i, povrh svega, italijanske opere; od Džuli Driskol, The Doors, Wishbone Ash, Roxy Music, The Bangles, Suzan Vega, Pi Džej Harvi i Bet Hart, do Pučinija, Belinija, Marije Kalas i Ane Netrebko.

A te večeri, kako ću uskoro saznati, to što sam doživeo kao glas Boga sišavšeg na Zemlju bio je glas Džona Lenona, praćen Polom Mekartnijem i Džordžom Harisonom, uz zvuke koji pomeraju razum, zavodeći čula očaravajućim sazvučjem gitara, usne harmonike i bubnjeva Ringa Stara. Zbog njih sam, i posle, svake noći, slušao Radio Luksemburg. Zbog njih i njihove besmrtne muzike, nekoliko godina potom, odabrao sam i životni poziv. Na četvrtoj godini studiranja odlučio sam da se usavršavam u oblasti akustike, nauke koja na najlepši način objedinjuje tajne elektrotehnike i čari muzike.

Čarobni zvuci: The Beatles u TV studiju tokom emisije 'Ready Steady Go'

Od sredine 1963, pojava Bitlsa, koji su u Engleskoj bili veliko muzičko otkriće već mesecima, povećala je broj slušalaca Radio Luksemburga, dosegavši ubrzo milione, a svetska pomama, praćena gotovo histeričnim obožavanjem, nazvanim bitlmanija, uticala je da su vremenom i radio stanice u Srbiji počele, doduše stidljivo i retko, da puštaju njihovu muziku. Srbija je tada bila jedna od šest republika Jugoslavije, te su, poput novina u Sloveniji i Hrvatskoj, i naše novine počele o Bitlsima da pišu, i, tako sam, najzad, uz razumno zakašnjenje u odnosu na britanske vršnjake, saznao sve što se moglo saznati, jer, kada sam ih prvi put čuo, osim osećaja kao da me je udarila struja, kao da me prstom dodirnuo Svevišnji, nisam o njima znao ništa.

Godinu dana kasnije, upisao sam se u prvi razred gimnazije i sećam se da nisam propuštao da pre spavanja slušam kako zvonki glasovi najboljih engleskih didžejeva najavljuju program Radio Luksemburga prepoznatljivim, poletno raspevanim - rejdio laksembrg, rejdio laksembrg, tuuu ou eeeejt. Tada sam u školi učio francuski, ali potom sam, upravo zbog Bitlsa, počeo samostalno da učim i engleski, te saznao da je tu-ou-ejt engleski izgovor broja 208, talasne dužine Radio Luksemburga. Melodični glasovi raspevanih didžejeva zvučali su mi poput zvona što poziva vernike u crkvu na molitvu, slično nečemu što se, nekoliko godina potom, pominje i u stihu čuvene pesme Breathe - reprise, grupe Pink Flojd, na albumu “Dark Side of the Moon” (Tamna strana Meseca).

Šta pišu o nama: The Beatles čitaju Sunday MirrorČesto sam odlazio na spavanje oko ponoći, presrećan i istovremeno sa zebnjom da, možda, do sutra ne zaboravim čarobne zvuke nove pesme Bitlsa, koju sam upravo čuo. Povremeno bih pomislio da je to vrhunac, da je nastupilo prirodno zasićenje, ako ne i srećan svršetak, plodna završnica u razvoju civilizacije, te da posle muzike koju sam slušao, bolje reći gutao, upijao kao sunđer, ništa bolje, lepše, uzbudljivije i savršenije ne može biti snimljeno. I tako redom - 240 puta, koliko ima naslova u autorskoj zaostavštini Bitlsa, ponajviše kompozitorskog para Lennon-McCartney, ili McCartney-Lennon, kako su se na ponekoj pesmi potpisali, te Džordža Harisona, a sve uz malu pomoć prijatelja - Ringa Stara, čemu napose možemo dodati i brojne kompozicije koje su snimili pojedinačno, posle razlaza, nastavljajući da rade samostalno.

Sa setom se sećam nebrojenih noći kada bih zaspao pevajući u sebi pesmu koju sam upravo čuo, ne dopuštajući da je zaboravim. Ujutro, posle buđenja, prvo bih se duboko usredsredio da prizovem, izvučem iz malog mozga čarobne zvuke od sinoć, pevušeći ih, nesvestan sveta i stvarnosti oko sebe. Tek posle tog malog, tajnog rituala mogao sam da radim i ostale, uobičajene stvari.

Budući da sam od trinaeste godine počeo i da sviram gitaru, ubrzo sam sebi davao oduška nastojeći da, čim bih čuo novu pesmu, pokušam, kako se to kaže - da je skinem, po sluhu uhvatim akorde na gitari i zapamtim što više reči, ne bih li mogao što bolje da je pevam.

Kada su se, godinama potom, ljubitelji muzike iz mlađih generacija, poput moje ćerke, upoznavali sa stvaralaštvom Bitlsa - iz kućne fonoteke roditelja, slušali bi, može se pretpostaviti, pesme nasumice, po slučajnom redosledu. Moja generacija i ja imali smo sreću da živimo u razdoblju u kojem su oni stvarali, i da njihovu veličanstvenu muziku slušamo po redosledu kojim su nam je poklanjali, kao božji dar s neba. A dok nisu počele da pristižu prve ploče mi smo ih i slušali - s neba, odnosno talasa Radio Luksemburga, noćnog programa kojim su se Englezi ponosili, smatrajući ga podjednako engleskim - kao mlako pivo, kao kišovita leta!

Pored toga, mladi koji danas slušaju muziku popularnih izvođača, naviknuti su, na kao tobože normalno, što se podrazumeva, da pojedine pesme njihovih miljenika liče na prethodne velike hitove. Kod Bitlsa toga nema. Oni se nikada nisu ponavljali. Svaka njihova pesma je drukčija i svaka je sama za sebe malo remek-delo, koje ne liči ni na šta drugo što smo čuli. Oni su u svakom pogledu izuzetni. Veličanstveni. Besmrtni. A ono što posebno odlikuje njihove pesme su zarazno lepi refreni, koje zapamtite na prvo slušanje i potom vas mame i ushićuju godinama, ne dopuštajući vam da ih zaboravite.  

Doživeo sam nebrojeno puta, na primer, slušajući pesme “Help!“,Ticket To Ride“ ili „I Feel Fine”,  da pomislim da su vrhunac, muzički Everest, da od toga ljudski duh više neće moći stvoriti išta lepše, da je, ako ni zbog čega drugog, zbog toga vredelo živeti. Potom bih, možda samo nekoliko dana kasnije, čuo njihovu novu pesmu, zbog koje sam se osećao, dok sam je prvi put slušao, kao da je vreme stalo, kao da je Zemlja prestala da se okreće. Zemlja se zaustavila i dok sam prvi put slušao pesmu Think for Yourself“!

Pomislio sam da su Bitlsi dospeli na muzički Everest i kada sam prvi put čuo pesmu “Norwegian wood” (Norveško drvo), koju su kod nas najpre pogrešno preveli - Norveška šuma, da bi se zatim pojavilo i neobično tumačenje da se naziv pesme navodno odnosi na nameštaj od norveškog drveta.

Na tu grešku i nesvakidašnje pominjanje nameštaja ukazuje i Nataša Tomić, prevodilac srpskog izdanja romana Harukija Murakamija, ljubitelja Bitlsa. Roman je nazvan po pesmi Norwegian wood, ali je i u Japanu i kod nas ipak objavljen pod naslovom “Norveška šuma”. Uzgred, slavni japanski pisac živopisno opisuje muziku koju neizmerno voli i u trilogiji “1Q84”, a njegov najpoznatiji roman započinje dolaskom junaka priče u Hamburg.

Dok se veliki boing 747, posle sletanja kretao pistom ka pristanišnoj zgradi, iz zvučnika iznad glava putnika začuo se lagani instrumental Norwegian wood. Japanac je tako snažno, potresno doživeo ovu pesmu u avionu na aerodromu grada u kome su Bitlsi svirali u predvečerje meteorskog uspeha, da nije mogao da se pomeri sa sedišta. Ta muzika ga, kaže uvek uzdrma, no, ovoga puta, potresla ga je silovitije nego ikada. Obuhvatio je rukama glavu da ne prsne, sedeći zgrčen, dok su putnici izlazili.

Iz mlađih dana. The BeatlesO tome što mu se zatim događalo valja čitati u Murakamijevom romanu, a što se mene tiče, i ja sam, putujući po svetu, imao sreću da još u mladim godinama prođem ulicama Hamburga u četvrti u kojoj su Bitlsi živeli i svirali u pet navrata, od sredine 1960, do kraja 1962. Ali, do toga, kao i do celovite priče o nastanku ove izuzetno lepe pesme, doći ćemo kasnije.

Uzgred, potpun naslov pesme je Norwegian wood (This bird has Flown) u prevodu - “Norveško drvo (Ptičica je odlepršala)”, sa smislom, odnosno, kako bi Džon Lenon rekao - ta ženska me ostavila. Uzvišena osećajnost, melodijska i lirska prefinjenost ove pesme tako su duboko pogađale pravo u srce i Murakamija i jednu od junakinja knjige, muzikalnu Reiko, da će, pevajući je u nizu probranih pesama Bitlsa, prateći se na gitari, spontano izgovoriti:

- Ovi ljudi znaju šta su tuga i nežnost!

Te ljude, Džona Lenona, Pola Mekartnija i Džordža Harisona, a potom i njihovog novopridošlog bubnjara - Ringa Stara, zavoleo je još jedan pisac istog prezimena, Rju Murakami, i o njihovim pesmama piše u romanu “Audicija“, iz 1997, što svedoči da Japanci ne zaboravljaju Bitlse i muziku

britanskih zlatnih šezdesetih ni decenijama docnije. Ti ljudi su se, posle burnih noći silovitih, žestokih svirki, pored ostalih i s Tonijem Šeridanom i nekoliko manje-više poznatih britanskih sastava u Hamburgu, vratili u rodni grad, Liverpul, da se, pored redovnih nastupa u klubu Cavern, pripremaju za snimanje prve ploče.                                             

Bilo im je suđeno da skoro svakodnevno sviraju tri godine, prežive i oplaču smrt člana grupe, Stjuarta Satklifa, te zamene bubnjara, Pita Besta, na čije mesto je došao pomenuti Ringo Star, s kojim su se sprijateljili u Hamburgu, dok se sirovi dijamant nije fino izbrusio i zablistao u zaslepljujućem sjaju, kao četvorokaratni brilijant. Sve ostalo je istorija!

Simboli generacije: Paul McCartney, Ringo Starr, John Lennon & George Harrison

A deo istorije je i okolnost da je grupu osnovao Džon Lenon. On je jednog dana odlučio i da je napusti, i time rasturi. Zatim je napustio i Britaniju, preselivši se u SAD. Ipak, i posle raspada grupe, sve što su radili i stvarali međusobno se prožimalo i uticalo i na muziku i na život svakog od četvorice. Zbog toga, priča o njima počinje dolaskom na svet Džona Lenona, a završava odlaskom na nebo, među anđele, kada bude ubijen, mučki, s leđa.

* Članak je priređen na osnovu knjige: Osam dana nedeljno - Priča o Bitlsima. Izvorno je objavljen na sajtu autora

Oceni 5