Uskokovo bekstvo

U narodnim pričama često se govori o začaranom krugu. Ocrta ga glavni junak u sudbonosnom trenutku. U nj ne mogu prodreti razjarena čudovišta. Narodna mašta išla je dotle: do granice, do ivice kruga. S one strane carstvo je zlih sila. Ako junak pređe ivicu, biva rastrgnut.

Sa najvećim naporima civilizovani čovek ocrtao je mnoštvo spasonosnih krugova. Često su ocrtani proizvoljno i izvu­ čeni nedovoljno: kako se kad ugrabila prilika, pred napast.

Krug oko domaćeg morala, oko društvenih primljenosti, uslovnosti, pa i oko umetnosti. I sâm čovek, u lavirintu nasleđenih i stečenih krugova i lukova sve više postaje zatvoren u krivu liniju iz koje se ne može uskočiti u slobodan prostor.

I ranije se nije moglo izaći iz sebe. Ali krug je tad bio slabo vidljiv, gotovo neizvučen, on je vladao, ali je njegovu stvarnu graničnost trebalo tek otkriti, da se vidi da je tu. Danas sve više znamo, sve više vidimo granica i lukova.

I, kad je prošao prvi strah od demona i zlih sila, pro­ tiv kojih je moralo da se udružuje – javlja se želja, prva: proširiti krug i želje još, druge, neodoljive: izaći sasvim iz kruga.

To je današnje stanje mislenoga čoveka. Nadmašiti samog sebe, prevazići sopstvene krugove, čovek da preraste čoveka, da preboli čoveka: ideal Ničeove Vesele nauke i Duhovnog napora Bergsonovog.

Ali se odnekle mora početi.

Ko zaboravi na osvetu materije, ma kog gradiva, ne može nikuda stići.

Neko mora biti nadmašen, neki početni uslovi: ali oni i nadalje, u rezultatu, pritajeno učestvuju i prigušeno zvuče. Ko hoće sebe na nadmaši, mora od sebe poći. Ko ne zna tu prostu istinu, tužno zaluta u jalovu apstrakciju gotike i sholastike. Gete je učio kao prvo slovo svake nove propovedi svesnog čoveka da civilizacija, da umetnost mora imati čisto čovečansko obeležje, da mora prožeta biti čovečanskim duhom. Današnji su horizonti širi, i mi vidimo jedan dalji stupanj: umetnost neka je čovečanska i nadalje, ali može postati natčovečanska.

Samo, ni u kom slučaju ne sme se gubiti veza sa čovekom. Ne mora umetnost biti cela ugnežđena, razvrežena u čoveku, stvoru često sićušnom, bez radijuma oblaka i zvezda. Ali ona mora poći od čoveka. Ona mora pustiti žile i u čoveka, i vući ga, uznositi. A kad se veza prekine – ma to bilo i najtanje vlakno žilice – besciljni su uzleti, jer nemaju teške čovekove ilovače da je vuku. Oni gube smisao idenja, oni postaju apstraktna igra bez tovara, rad učinjen bez prepreke. Njihov rad uvis ima da se meri uzdignućem sirove čovečanske mase. A kad je ova, kad je masa – eliminisana, kad je ona nula, onda je proizvod – ma koliko veliki bio drugi činilac – ekstaze koja stremi uvis: takođe nula.

Čovek nije završna stanica, kao što je mislio humanizam.

Ali je čovek polazna stanica.

I ta se stanica ne da obići, ne može, ne sme obići.

I

Artur Rembo napisao je kao dečak duboke i suptilne, proročki nadahnute i možda tek danas dokučne stihove. A kada   je, u devetnaestoj godini, bio u rascvetu talenta, umuknuo je, zgadio se strahovito na svoju poeziju i otumarao u svet da se oda bezmerno napregnutom i strasno aktivnom životu.

Mnoga su gledišta bila razvijana povodom Rembovljevog velikog gađenja.

Mi hoćemo da rešavamo jedno manje specijalno, jedno opštije pitanje: je li se moglo dalje, je li ono što je Rembo ispevao dokaz da Rembo nije, psihološki, mogao više pevati. Psihološki, razume se, jer se život često ponavlja i dopušta gnjuranje u melodiju prošlosti. Psihološki, dakle, ili, da tako kažemo, suštinski, bitno. Njegov je svet (ukoliko ga je izneo u svojoj poeziji) jedan završen svet. Je li bilo izlaza iz toga sveta? Ili bi, da je i dalje pisao stihove, Rembo samo za oko, samo na vid, popunjavao pri­ vidne nepotpunosti u varoši, koja je ostvarena, bitno, suštin­ ski i nepovratno. Je li njegova poezija kao takva bila sposobna za evoluciju? Njegova poezija – a ne sâm Artur Rembo – koji bi, eventualno, mogao dati i drugu, novu poeziju, samo bez razvojne, bez evolutivne veze sazrevanja sa prošlom. Put kojim je išla poezija A(rtura) R(emboa) (a ne velim put kojim je išao sâm A. R.) zastaje li zbilja pred provalijom, preko koje se ne može?

Tad bi bile tri mogućnosti:

Natrag, u ono što je već pređeno, natrag u detaljisanje i razrađivanje onoga što se postiglo, što je od Boga oteto, što je otrgnuo pesnik iz kandži haosa.

Ili: ostati tu, pred bezdanom, u ekstazi, u vrtoglavici, u gorkom i bolnom zanosu svoje nemoći.

Ili: napred, u vratolomiju, u pomor, u bezdanu smrt.

Evropska poezija posle Remboa, umnogom, osetila se pred ova tri stava.

(Tako i naša narodna poezija, ma kako sjajna – za svaku evo­ luciju je mrtva. Izvesni organizmi kao da su iscrpli fluid evolutivnosti u sebi, i, uspeli u svemu, uspeli kao vrhunac – ne uspevaju još u jednom: da zamah vrhunca svoje zatalasane linije obnove novim i sadržajnijim poletnim smislom.)

Ima i jedan četvrti, očajni stav nade: da je bezdan premostiva. Poći preko provalije da se izađe u drugi svet.

Po našem mišljenju ta je nada jalova. Iz začaranoga kruga Artura Remboa nema izlaza.

I to što taj svet ne može sebe da nadmaši, ta nemoć da ja evoluiše u jedno bitnije ja, ta iscrpenost bitnosti, obeležava kob, označuje obrečenost toga sveta.

II

Kroz delo A. R.­a provejava nekoliko osnovnih sudbono­ snosti. One se ponavljaju do beskraja. Mogle bi se grupisati maltene kao teoreme.

Prva: pesnik polazi od date stvarnosti i slobodno je menja. Zakoni Medijanaca i Persijanaca, nepromenljivi zakoni, pisani u tu`ču, ne postoje kod njega za datost, za stvarnost, za prirodu. Pesnik se ne bori sa zakonima, on je sâm ćudljivi i svemogući zakonodavac. Stvaranje je počelo iznova. Svi su zakoni objavljeni in suspenso, u nedejstvu. Da se pesnik bori sa već postojećim zakonima, kakvi su da su, ili sa nekim svo­ jim zakonskim težnjama, kakve su da su, osetili bismo bor­ bu, promenu, smisao promena. Ovako, promena na kraju krajeva i nema, jer nema početnih zakona (a sve što jeste, jeste umet­ niku samo po nekom intuitivnom zakonu: nema li zakona toga, nema ni bića).

Izgleda da je u menjanju (a to je menjanje, kao što smo videli i videćemo, kod A. R.­a samo jedna iluzija) sav pesnikov rad. Poezija je rad stvaranja. Život je sirovina, koju poetičnost menja kao alhemija. I evo prve, sudbonosne teoreme A. R.­a. Alchimie du verbe (Œuvres, Mercure, Paris, 284 sqq):

„Odavna hvastah se da pritežavam sve moguće predele i izgledahu mi podsmehu podložne znamenitosti modernog slikarstva i poezije... Pronađoh boju zvukova: A crno, E belo, U crveno, Ü zeleno. Uredih oblik i kretanje svakog samogla­ snika i sa nagonskim ritmovima, laskah sebi da ću iznaći pesnički govor, pristupačan, kad­tad, svim čulima. Zadrža­ vah prevod (zá se). Najpre mi je bilo (to) jedno vežbanje. Pisah ćutanja, noći, beležih neizražljivo. Utvrđivah vrtoglavice.“ Dakle: pesnik­stvaralac postoji između stvari. One su samo fragmenti i slučajnosti nekih zakonskih spletova koji više nemaju sile. Sila stvaranja zakona samo je u pesniku. On traži načina kako da sve to: i istorije i vojne, i skaske i dečje knjige, i blesave napeve i pronalazak kontinenta – izrazi odjednom.

To se ne da iskazati opisom vidljivog izgleda. Treba drukčije, sintetički­nagonski izneti: da sva čula osete namah. I, tada, treba naučiti ljude da prevode, to jest iz opšteg, naglog, jednostavnog pesnikovog udarca po svima čulima da razumljivo razgranaju objašnjujuće odjeke po biću. Sintetički udar naknadno se prevodi u drukčije razgovetan jezik pojedinih čula. Prvobitna je pak samo ona mnogostrukost bivanja, znanja i događanja.

Kako naći taj jezik za prevođenje? Pre no što nađe jezik, on se vežba, u oba pravca: u sintezi i u analizi. On zgušnjava što se dosad nije opisivalo (usled nedostatka bitnih oznaka koje bi treperile): ćutanja, vrtoglavice, ekstaze, ono što je veće od kržljave razdrobljenosti reči.

Ideal je: sinteza svega. Korak dalje: pesničko bdenje.

„Navikoh se na utvarnost (halucinaciju) prostu. Viđao sam, najiskrenije, džamiju na mestu fabrike, školu dobošara zasnivanu od anđela, karuce po drumovima neba, salon na jezera dnu, čudovišta, tajanstva; jedan naslov vodvilja navo­ dio bi užas ná me. A zatim objašnjavah svoje sofizme pomoću halucinacije reči. Najzad dođoh do toga da primim za svetinju nerad moga duha. Bejah lenj, u plenu glomazne groznice: zavideh sreći životinja; gusenica koje predstavljaju nevi­ nost prvobitnog soka, krtica, san devičanstva! Karakter mi se zagorčavao. Rekoh zbogom svetu i bog te pita kakvim pesmuljcima romantičnim.“ (Ouvres, 288)

Rekoh: zbogom svetu! – jer život nema druge vrednosti osim kao sirovina za livnicu pesnika­eksperimentatora. I nema više vremena, momenta koji bi bio draži, gorči, trudniji ili prazniji podstrekom, značajniji.

„O kad bi došlo, o neka bi došlo
Vreme kojem bih se mogao privoleti.
Ja sam se toliko strpljavao

Da zanavek zaboravljam.
I bojazni i patnje
Odoše u nebo.

I nezdrava žeđ
Žile mi zamračuje.

O kad bi došlo, o neka bi došlo
Vreme kom da se privolim.“

(„Pesma Najviše Kule“)

 Tog vremena nema.

Prva kazna, prokletstvo alhemičara: izbačeno je vreme, boja i miris vremena. Dakle: važan mu je samo rezultat, ide se iz promene u promenu, iz stanja u stanje. Smisao i ukus vremena iščezli su.

Promena je sve kobnije bitna (i utoliko ima manje bitnosti u svemu ostalom).

Krajnja težnja: promena u minimumu vremena. Pukli su federi nekog vaseljenskog sata i skazaljke lete vrtoglavo i pomamno po svojim ciferblatima. I najzad (a to zavisi od gledaoca) vidi se što se hoće: skazaljka tako brzo juri da se vidi ono na šta se baci slučajni pogled. Jer odmah, kroz beskrajno kratki razmak vremena skazaljka je opet tu, kao i svugde.

„Plus de lendemain.“ (O. 293)

Nema više sutrašnjice. Promena je tako brza da je sve uvek.

Dolazimo opet do realnosti: i to je ona stara realnost: sve je na istome mestu gde je i kako je bilo, samo ništa ne traje, sve jeste, ali u drobnim razmacima beskrajno iscepkanog vremena. Sve jeste, ali nema one sigurnosti, solidnosti, zakonitosti, čvrstine trajanja.

I otud oni česti, oni stalni uzvici: da je sve prividno. U stvari je sve tu, ali samo za naviknuto oko, za stvora koji je ušao u isti ritam kojim se i stvari mešaju – pa taj ritam eliminiše, ne primećuje, kao ono, vazduh. Vratolomna brzina vuče za sobom, sa sobom i gledaoca, te gledano daje iluziju neke stalnosti. Ali neko bi biće koje gleda imalo drugi ritam (a ne onaj kojim se promene vrše), neka ono diše i struji sporije ili brže no promenljivost oko njega: ono će osetiti haos na sve strane. Čovek mora da uđe u ritam promena – i tada mu je sve ustaljeno. No, je li moguće večno se ukopati u taj ritam?

„Probudiću se, a zakoni i naravi biće promenjeni.“ (O. 281)

Jer se promenama trka vrši i za vreme sna, kad je pesnik zastao da se odmori.

„Glad, žeđ, uzvici, ples, ples, ples.“ (O. 265)

Prolaze, jure, pesnik ne dospeva da ih dostigne, da uđe u korak, da stane u letu naporedo sa svim onim velikim, malim, sudbonosnim, gladnim, žednim, sitim, pijanim – što se besno i bez milosti počivke dalje kovitla.

„Pravi je život odsutan. Nas nema u svetu.“ (O. 277)

Život je možda tamo, u onom što vrtoglavo stremi, što odlazi, što prolazi?

„Život mi nije dovoljno težak (težinski), on odleće, on lebdi daleko iznad akcije, te drage tačke (oslonca) u svetu.“ (O. 268) Kao da bi neka naša akcija, delovanje, mogla da zadrži večiti huk promene, da donekle zaustavi svet (kao one rim­ ske kuke što su zakačile kartaginske lađe, kao onaj silni i moćni laso iz amerikanskih filmova, one zamke koje bacaju konjanici u najbržem trku i hvataju za glavu druge konjanike u galopu), da obuzda ritam kojim se odnagljuje, da prižlebi, da prikuca ekserima volje u tačkama nekim. A krajnja neka akcija, neka koja bi bila još teža, još zavitlanije moćna, možda bi mogla i sve – konačno zaustaviti. Život bi tada konačno bio nađen, postojao bi uistini, bio bi kao lasom uhvaćen plen bioskopskoga Amerikanca.

Treba biti težak za namicanje kamena zadržača. Pesnik nema te težine: nigde. Sve je u njemu, i sve njegovo, lako kao pluta: prošlost, sadašnjost. Prokletstvo još od Šelija, našeg praoca (ili možda blagoslov?), koji je u nedostatku teških tematičkih pretega izvetrio u Svemir.

Ali Rembo hoće da ostane. On traži ma šta čime bi se mogao okameniti do jedrišta brdske glomaznosti. A nigde težine:

„Ah, onaj život u mom detinjstvu, carska džada u svako doba, ja trezven natprirodno, većma nezainteresovan no najvrsniji prosjak, gord što nemam ni zavičaja, ni prijatelja – kakva to beše glupost! I tek sad to primećujem.“ (O. 297)

Gle: ničega teškoga, što bi se moglo staviti kao pečat na blesavu i grdobnu razularenost promena. Tada bi se moglo pogledati (jer bi bilo vremena) i nekoj pravoj stvarnosti u lice.

Imaju li drugi, ima li igde nečega teškog, teško­zadrža­ vajućeg, kao zemlja?

„Šta mogu? Poznajem rad, a nauka je isuviše spora. Dobro vidim da molitva galopira, a svetlost da se razjaruje. To je isuviše prosto, i zapara je, oni će nekako i bez mene...“ (O. 302)

„A sva osveta? – Ništa. No da, celu,
Hoćemo je još. Industrijalci, kneževi, senati
Propadajte! Vlast, pravda, istorija: dole!
To nam sleduje: krv, krv, zlatni plamen...
Evropa, Azija, Amerika – nestanite
Naš osvetnički pohod sve je osvojio
Gradove i sela! Bićemo ugušeni
Vulkani će nas izrigati. Okean udaren.
Oh, prijatelji! Srce moje – to je sigurno – braća su to,
Crni neznanci – kad bismo pošli, hajdmo, hajdmo
O nesreće! Osećam da drhtim. Stara zemlja
Na meni, sve većma i većma vaša! Zemlja se topi.“

I, sasvim dole, iznenada, bolno – ironično, u zagradi, dodaje: (Ništa, ništa: tu sam, još uvek sam tu).

Zemlja se izmiče ispod nogu – pesnik je stiže ukoliko ide sa njom zajedno.

Katkad pođe brže – i onda ima da uspori korak: još uvek je tu. Jer gde bi inače? Prestići realnost: pa gde? Stići realnost: ali je u stalnoj opasnosti gubitka tla ispod nogu. Da je nekako zadržati je. Dakle, ne: usporiti ili ubrzati svoj ritam (pre­ ma potrebi) već pričvrstiti taj svet da bi se izbegla stalna potreba naknadnog orijentisanja.

„Dakle ti se oslobađaš Čovečanskih priziva Poleta zajedničkih

I ti letiš sproću...

Nikada nade Nikada orietur Nauka i strpljenje –

Kazna je sigurna.“ (To jest kazna ne gine.)

Na prvi, naivni pogled reklo bi se: u ovoj promeni, koja je tako brza da se i ne primećuje (za onoga ko je saglasnog ritma sa njome), treba nešto zaustaviti. Tada će se imati bar mrva prave realnosti. Ali čime? Gde je to teško? I još jedno, možda Buridanovo pitanje: šta? Šta zadržati?

„Neka se zapale varoši u večeru. Moj je dan završen: osta­ vljam Evropu. Morski vazduh sagoreće mi pluća, izgubljena podneblja očeličiće me. Plivati, travu brstiti, loviti, a nadasve pušiti; piti napitke krepke kao stopljen metal – onako kako to činjahu dragi preci oko vatara.“ (O. 261)

I tad će biti težak – stvaran – metalan – za svoj cilj: da zadrži, da zabremzuje stvarnost.

„Vratiću se sa udovima od gvožđa, kože mrke, oka pomamna; po mom izgledu lica oceniće da sam od rase snažne... Spasen!“

„A sad? Ja sam proklet. Otadžbina na me navejava užas. Naj­ bolje zbilja je – san pijani na žalu morskom.“ (O. 261)

Dok ne nađe što traži – spas i sreća i smisao samo je u pijanoj ekstazi. Jer u njoj, u ekstazi, ne postoje već nikakvi ritmovi, sve je u njoj velika pijana sadašnjica. Suština je ekstaze: nadmašiti sve brzine. Ili podbaciti sve brzine. Razvenčati se sa brzinama i time sa stvarnošću, ispred nje za večnosti ili iza nje za večnosti.

Izgubiti dokraja vremena bludeći i gorki miris. Gorka i očajna ekstaza. Krajnja usamljenost, izgubljenost od svega. Nemci, koji imaju reč „Welt ­vereinsamt und ­verlassen“ proglasili su, možda zato, Remboa za najproniknutije, najsržnije german­ skog Francuza. Weltvereinsamt – odsečen od sveta: od mora i ljudi i istorija. Ničega nema. Ničega više, ili ničega još? Ispred ili iza? Ničega.

Šta sad? Stići – da se opet izgubi? Ili sačekati, pa opet zajedno? U ekstazi koja je očajanje, i u razočaranju od te ekstaze, koja je nada – duša je Remboa.

Rembo je „uvežbavanjem“, prosto iz pesničkog sporta – menjao. Po volji pesnika sve se može pretvoriti u sve. Pitanje je samo u brzini. Docnije vidi Rembo: da i bez njegove volje proces promene ide i sâm, u prirodi, svojim nekim ritmovima. Onda se javilo pitanje: kako obuzdati promenu (naročito posle saznanja da pesnik nije odgovorni i gordi vinovnik njen)?

Odgovor bi bio prost:

Naći deliće vremena koji više nisu elastični (koji se ne mogu više stegnuti, ili koji se ne mogu većma izvući). Taj delić vremena bio bi nešto stalno. No, Artur Rembo je eliminisao vreme. On svaku brzinu može da ubrza, svaku spo­ rost da uspori. Događaji su izgubili svoju vremensku kičmu. Celokupno vreme A. Remboa elastično je do beskraja, u oba pravca: proteže se i skuplja, toliko je elastično da je materijalno iščezlo.

Isti je istovetni i njegov postupak i sa prostorom. Nema granica širenju i granica zgušnjavanju. Elastičnost opet u oba pravca: širi u beskraj, do bezumne rasplinutosti; ili guši u tačku. I jedan je kraj ove bolesti prostora, bolesti elastičnosti: Nirvana. I pesnikov očajni stav jedan je uvek: Nirvana.

I ne važi ovo samo za prostor u kome se protežu prote­ gljivi predmeti. Takav je kod A. Remboa i prostor za osećanja, i psihički svi prostori, naseljeni psihičkim rastinjem, i logičkim kolonijama, slikama od reči, utiscima od čula.

Ti psihički prostori, sa celim svojim naseljem i nase­ obinama, mogu se rasplinuti i izgubiti, ili stezati dotle dok se ne izgube.

Nema granice elastičnosti, nema surove prepreke individue čije su dimenzije u njenom rođenom smislu predodređene.

„Kada će svet biti sveden na jednu jedinu crnu šumu za naša četiri začuđena oka“ (sve što on čini od prostora!) – „u jednu plažu za dva verna deteta, u jednu muzičku kuću za našu simpatiju – ja ću vas naći.“ (O. 187)

Oseća se ovo: da i ta muzička kuća, i ta crna šuma u koju se, do koje se sve svelo – da se one mogu i dalje svoditi – možda u jedan zvuk, možda u jedan zrak, možda u jedan nedokučni leluj nečiji.

„Dovoljno sagledano. Sagled se susreo sa svim vazdušjem. Dovoljno imađah. Žagori gradova, u večerima i pod suncem, i vavek.

Dovoljno naupoznavano. Zastoja života. O, žagori i sagledi!“ (O. 231)

Odlazak od svega toga – jer sve se moglo skupiti u jednu reč, a reč iščeznuti.

„Vizija (sagled) brojeva. Idemo Duhu. To je sigurno, to je ora­ kul koji vam ja donosim.“ (O. 260)

Svaka materijalnost je uništena kod A. Remboa, pa i materijalnost vremena, prostora, osećanja. Materijalnosti su postale duhovne, izgubivši svoje materijalne osobine: težinu, konačnu protegljivost, neprodornost.

Ali baš zato: izgubiv i poslednju prepreku materije (ono što je neki utvrđeni zakon, obučen u materiju), duh je izgubio i mogućnost da se ovaploti.

„Sasvim daleko, posle dana, godišta, bića i zemalja.“ (O. 167)

Znači (kad se može biti izvan svega) da je sve to negde bilo svedeno, ostalo, moglo biti svedeno.

„Udar tvog prsta po dobošu oslobađa sve zvuke i započinje novi sklad.“ (O. 179)

To jest,  svi su zvuci bili zarobljeni u  jednome nečemu. U nekom mističnom možda drvetu, kao Arijel, ili, kao oni svetovi E. T. A. Hofmana, u čarobnoj boci od kristala.

„Tu je i vazduh i svet koji nisu bili traženi. Život.“ (O. 193)

Oseća da je život, onaj život kojega želi, onaj pravi život u nečem datom, nezavisnom od njega. (A obično A. Rembo misli da sve zavisi od pesnika. Ovde vidi da je ono glavno što želimo – nezavisno od nas. „I sve što je moje – van mog domašaja“, rekao sam ja u jednoj svojoj davnoj pesmi. Osetio sam da je ono što je najdraže, najbliže i jedino vredno i važno, da je moje najprisnije blaženstvo – u nečem na šta niti imam, niti mogu imati uticaj. To i jeste spoljna sreća. Sve ostalo jeste samo sastavni deo mene.)

Evo te zavisnosti: ako život taj kome pesnik teži, ta nagrada, ako zavisi od njega, od pesnika, onda njega, života, nema od onoga trenutka kad pesnik sazna o svojoj moći nad njim (nad životom). Jer ako ga (život) ima u vlasti, može ga zgnječiti, uništiti, istisnuti iz njega i prostore i vremena koji ga čine. Samo u pravom, od pesnika nezavisnome životu stvari imaju svoje sopstvene dimenzije i svoja neka sopstvena trajanja. Ono što bi zavisilo od pesnika – pesniku ne može biti nagrada, bar ne pesniku Arturu Rembou, jer on odmah sve što je u njego­ vome dosegu može trenutno dostići:

„Intenzivni i brzi, san osećajnih poredaka, sa bićima svih osobenosti, međ’ prividnostima svake vrste.“ (O. 194)

Ovo je konačna forma pesnikova.

On može sve postojeće pretvoriti u sve postojeće u duhu. On može u jednu jedinu rečenicu postaviti svaki mogući, spevani i nespevani san sveta. Ali: to sve – to je uvek samo san sveta. San ipak. Nije život. Život mora biti dat, mora postojati: a to znači postojati i biti dat van pesnika. (Da je dat kao sastavni i dosegljivi deo pesnikov, bio bi slomljen, izgubio bi svoj neprevrtljivi, neokretljivi, napred idući samosvojni ritam.) Život dat van pesnika, van pesnikovog vremena i prostora, mora biti dat negde. A to negde jesu upravo vreme i pravi prostor, nad kojima pesnik nema vlasti. On ima samo vlasti nad svojim, u duhu zamišljenim vremenom i prostorom. I vladajući njima on ih je doveo do negacije njih samih, do apsurda, i eliminisao ih.

Izgubiv vreme i prostor, pesnik je sve izgubio, sve osim ekstaze, koja je jedno osećanje sudbonosnog odsustva.

I pesnik gubi ne samo okolni svet i svoje nad njim dejstvo, već gubi i samoga sebe. Jer gubi psihičke dimenzije svojih osećanja i stanja.

„Postadoh basnoslovna opera.“ (O. 294)

Može da postane sve. A gde je ono što je ličnost činilo ličnošću, onaj kontinuitet ličnosti? Bez ostatka se prenelo sve u jedno naznačeno stanje – u basnoslovnu operu.

I u ovome je osnovni značaj nove pesničke tehnike A. Rem­ boa. On se sav pretvara, pretapa, prestanjuje u jedno izvesno stanje, stvarno ili fantastično (u stihovima svojim). To nije doživljaj. Jer niko nije doživeo da sâm sebe obogalji do jedinstva. Jer nije ni moguće postati sav jedno zamišljeno nešto. Ma gde, morala bi da peva pritajena i nadvladana stara priroda, kao što su još uvek živeli paganski bogovi i pod ruhom, ukrasom i oreolom hrišćanskih svetaca. (I to je osnovna, mitološka, možda, pogreška Hajneovih Die Götter im Exil. Nisu dva sveta – hrišćani i pagani – razdvojena u prostoru. Već jeste jedan, u prostoru, svet: svet savremenika. A u savremeniku živi i sadašnjost, i još tajno živi, i nastavlja živeti i razvijati se – a ne samo vegetirati i životariti – i pro­ šlost, ukoliko nije došla do konačnog izražaja.)

[III]

Stare prirode nema kod A. Remboa. On je sav ono što je u jednom trenutku. A u drugom trenutku drugo. I pitamo se: gde je prelaz? Gde je, ko je onaj koji je činio prelaz? Gde je sâm A. Rembo? Ne postoji? Izgubiti sebe bez ostatka, dokraja – da bi se postalo ma šta bez ostatka i dokraja?

Bergson je najdubljim prozrenjem uvideo ovu logiku umet­ nosti: treba u jednom ritmičnom stanju strujati, kao da u biću ničeg drugog i nema (do tog jednog ritmičnog strujanja), a sve ono što bi bilo izvan – začarati, hipnotisati, učiniti privremeno postojećim. Privremeno jedan deo mene (koji bi mogao ometati neki nastali sklad) ne postoji, začaran je, bezopasan je za harmoniju celine, njegov otrov i njegovi sokovi ne dejstvuju. Ali se ono zaćutkano – privremeno završava i opet posle ulazi u bivanje. I još: to privremeno­u­nedejstvu, ipak se čulo nekako kroz celinu, ipak je delovalo nečim skriveno­omogućavajućim, delovalo je, ako ništa, time što nije dopuštalo naspelome stanju dugotrajnost, već ga večno opominjalo da je harmonija za vremena, i da se ima otimati od nečega, od same sebe, da je to sve san sklada, posle koga može doći neharmonično i jarko buđenje.

Artur Rembo je u stanju da istrgne, da iskoreni iz prošlosti, bez milosti, sve što mu ne izgleda pogodno za jedan pesnički sklad. (I to je opet težnja za večnošću, koju ništa neće biti kadro da ometa, težnja za eliminisanjem vremena, jer kad ništa ne bude moglo, u bližem ili daljem roku, da pomuti jednu pesničku emociju – ona bi imala večno ostati, po inerciji.) A. Rembo ne zna šta je najveći greh: samog sebe obogaljiti, samog sebe lišiti sebe. Gete je rekao: In der Beschränkung zeigt sich der Meister (Majstor se pokazuje u ograničenju sredstava), ali Gete nije hteo da se ostala, privremeno izlišna sredstva, iščupaju i definitivno izbace. On je samo propovedao da se njima majstor ne služi, jer će snažnije stvoriti delo ako se ne raspline u mogućnostima.

Ali A. Rembo ne samo privremeno, već odlučno, zasvagda, odbacuje izlišnosti – koje, na kraju krajeva, ni kod Getea nisu izlišne: jer daju pesniku pojam i svest o bogatstvu izbora.

Pa ipak, nazire A. Rembo:

„Čovek koji hoće da se obogalji svakako da je proklet, zar ne?... I to je još uvek život! Docnije, ushiti, prokletstva – biće dublji – zar ne?... Čujte! Imam sve talente! – Jadni ljudi, radeni!... Na svaki način mi smo izvan sveta. Ne više ni zvuka. Pitanje mi iščezlo. Ah, ponova isplivati u život!“ (O. 271)

Pesnik, po Bergsonu, sav se svede u jedno, baciv sve ometajuće u privremeni san, koji mora prestati jednom. Prođe san i pesnik je opet onaj koji jeste. A A. Rembo odbaci i svoje najličnije, radi što veće potpunosti jednog stanja. I postaje bogalj, i ništa mu nije toliko drago i blisko da bez njega ne može. Izgubio je ljubav za ma šta definitivno svoje. On nije nikad i ni u čemu definitivan – i, prema tome, A. Rembo sâm po sebi ne postoji.

Artur Rembo polazi kao od nečega u sebi. Ali i to možda ne postoji? Jer šta je definitivno u njemu? Jer šta on voli, do čega on drži u sebi? Rembo komponuje čak i polaznu tačku samoga sebe – jer mu odnekle valja poći. Rembo stvara polaznoga sebe, po svojoj ćudi.

Artur Rembo nema nijedne tačke oslonca. Istina je da su tačke, sve tačke oslonca, samo početne uslovnosti, samo konvencije. Poenkare je nazvao i celu matematiku naukom sagrađenom na potpuno proizvoljnim polaznostima, konvencijama. Matematika je mogla biti sagrađena i na drugim (možda manje udobnim za čoveka) temeljima. Ali – i ovo ne treba gubiti iz vida kod A. Remboa – ma kako se mi skeptički odnosili prema apsolutnom značaju polaznih uslovnosti, bez tih se konstantnih vrednosti ne može.

Čitamo Darvina i vidimo kako najsuptilniji duhovni gestovi, na primer: dizanje očiju k nebu, pogled ispod veđa, dlan pred čelo, kršenje ruku – imaju svoje životinjsko i grubo­praktično poreklo. Sve ono što danas označava neki čisto spiritualni gest, simbol duševnog života – potiče iz neke grube životinjske odbrambene navike ili zgode. Taj se životinjski talog izgubio, i ostao je čist proceđeni simbol, kome je samo nauka uspela da dokuči prvobitnu zversku namenu. Grubost je premašena. Ali se pošlo od grubosti, od nečega. Od nečega se mora poći da bi se ono moglo prevazići. Od nečega datog, stalnog, konstantnog, svog, ličnog.

A. Rembo polazi od čega bilo: tuđeg, opšteg, indiferent­ nog. Pa kako da se tuđe prevaziđe? Kakvo bi to bilo prevazilaženje: da jedno tuđe postane drugo tuđe? Gde je tu progres i smisao razvoja? Prelazak iz jednoga tuđega u drugo tuđe jeste iluzorni napredak, jer hod nije ličan.

Tako je A. Rembo nestrpljiv što je svaka „nauka isuviše spora“ i sve sporo. I on ne može da sačeka da nešto u njemu, nešto njegovo, nešto lično, sazri u jednom određenom pravcu, a pod uticajem životnog procesa. I onda on sâm izvrši životni proces: da jedno postane drugo. Ali nije postalo zrenjem, i stoga ono drugo nije posledica prvoga. I zato, opet, nema kraja promenama, kad već nema potrebe za zrenjem. Promene, štaviše, mogu biti u svima pravcima, pa čak i unatrag prevrtljive (reversible) – što nikad ne čini život, koji nije algebra. I zato su sve te promene ipak prividne – sve je tuđe, i ništa ne proističe, ne izvire ni iz čega.

IV

Ne samo da A. Rembo po svojoj ćudi udešava poredak spoljnih predmeta, on komponuje i poredak predmeta u sebi. A taj bi bar poredak imao nositi pečat vrenja, komešanja, talasanja i prodora, i imao bi se obavljati zrenjem, venjenjem  i bujanjem, organski. Brutalna ruka A. Remboa ne priznaje osnovne organske zakone i menja, udešava, podešava, sakati   i nadovezuje, kao da su posredi mrtvi pozorišni rekviziti, kao da je duša čovekova blistavi izlog (devanture) velike trgovačke radnje, izlog u kome se sve može premeštati do mile volje, imajući u vidu samo jedan jedini cilj: slučajni prohtev trenutne dopadljivosti.

Stalno govori A. Rembo o neviđenim, o bezmernim, o nečuvenim raskošima i bogatstvima, koja pritežava; o volšebnim ključevima i palicama čiji je vlasnik, i pomoću kojih, kao Midas, sve pretvara u zlato.

Ali je to bogatstvo iluzorno, jer nije lično. Sve su to sami rekviziti, oznake bogatstva. Bogatstva su to koja ne znače jedan stepen sebe u napredak, jedno sopstveno dozrevanje u nešto dragocenije. Bogatstva bezlična, prividna, bogatstva da zasene i prevare čula. Fatamorgana bogatstva, amerikanski kralj dijamanata – bogatstva. Spoljna bogatstva Svetog Antonija i Buvara i Pekišea. Bogatstva koja je prezreo najzad Flober, progledavši. „Pokazaću vam bogatstva nečuvena. Posmatram istoriju blaga što ih nađoste. Vidim nastavak.“ (O. 237)

„U žurbi sam da nađem mesto i formulu.“ (O. 241)

Privid bogatstva – izgovaraće formulu: „Sezame, otvori se“. Apstraktno bogatstvo proteže se na sve, ono nije nečiji plod, ono nije ničiji rezultat.

„Rasprodaja. Obnovljeni glasovi, bratsko probuđenje svih energija horskih, orkestralnih i njihovih utrenućenih primena; jedinstvena prilika da se otčepe naša čula. Na prodaju anarhija za mase; zadovoljština neukrotiva za vrhovne ljubitelje; svirepa smrt za verne i za ljubavnike. Na prodaju domovi i selidbe, sportovi i vilin­dvori i savršene udobnosti, i graja, pokret i budućnost koju oni obrazuju.

Na prodaju primene računa i nečuveni podskoci sklada. Pronalasci i dokrajčenosti nepodozrevane, posed na mah. Polet bezuman i bezmeran ka odblescima nevidivim, ka sla­ stima neosetljivim – i njegova zaluđujuća tajanstva za svaki porok, i njegova zaprepašćujuća veselost za gomilu.

Na prodaju tela, glasovi, grdna dostojanija (baštine) nepripitljiva, što se nikad prodavati neće. Prodavci još nisu iscrpli inventar za prodaju.“ (O. 247 sqq.)

Sve ima bezuman polet u sebi, ali oslobođeno od lično­ sti ono ne predstavlja stvarnu vrednost. Sve je apstraktno, sve postaje apstraktno.

Pesnik oseća prividnost, izlišnost ovog lažnog i apstraktnog izobilja. (Ono je u Teofilu Gotjeu, ono je u Anriju de Renjeu, ono je u Floberu, koji ga pobeđuje, ono je u Herediji, ono je u Gistavu Morou – spoljni i suhi blesak Gistava Dorea – ono je jedna strahovita francuska kob, šljokičava bolest raka, kojoj je podlegao i Viktor Igo, i Klod Debisi, juvelir, i Pol Dika i Anatol Frans i Treće carstvo, i Ofenbah (1). I nastaju poslednja razočaranja „Jednog boravka u paklu“:

„Najzad zaiskaću oproštaj što sam se hranio  lažima. I hajdmo. Zar nijedne prijateljske ruke! Gde da pocrpem pomoć?“ (O. 308)

„Šta govorah o prijateljskoj ruci? Vanredno je preimućstvo moje: mogu da se nasmejem svim starim lažljivim ljubavima: i biće mi prepušteno da posedujem istinu u jednoj duši i jednome telu.“ (O. 309)

To su poslednje reči poslednjega spisa A. Remboa. Došao je do zaključka da se istina (blago, bogatstvo, smisao, sreća, blaženstvo) može imati samo ako se najpre ima samoga sebe.

Ako je blaženstvo u prevazilaženju samoga sebe, ili nečega u sebi – mora se pre svega biti. (To je, uostalom, sve što su nam zaveštali Gete i Niče i Bergson.) Sva lutanja, uzvišena lutanja A. Remboa bila su u protivnosti sa ovim osnovnim zakonom.

Artur Rembo je držao da je umetnost alhemija, to jest moć pretvaranja čega bilo, kad bilo, kako bilo u šta bilo. On je video da je kao takva ona laž, zabluda, stvaralac prividnih bogatstava. Prividnih bogatstava – jer ne pripadaju nikome.

Sva su prava bogatstva lična.

I Rembo je izašao iz umetnosti.

V

Artur Rembo traži sreću, blaženstvo, najviši neki duhovni Gaurisankar života.

Ali eliminiše sebe, eliminiše svoj život. On traži cilj apstraktno: ne u odnosu na stvarnoga, već u odnosu na nekog zamišljenog i bezličnog sebe. On je otkrio vizionarsku poe­ ziju, kao oblast u kojoj se sve metamorfozira, pretvara, bez truda, bez utroška energije.

Beskrajna lakoća dovođenja (čega bilo – kuda bilo) poticala je otud što se nije imao ko voditi: vodila se sreći senka, a ne biće. I poezija je postala titranje sa senkom samog sebe. Ovidije je metamorfozirao određene stvorove u prirodne pojave opet određene. Rembo je shvatao umetnost kao čarobnog mnogo slobod­ nijeg menjača, opsenara. Ona, kad je takva, ne daje prava blaga, već samo njihov privid. Trebalo se, za ciljeve, vratiti životu. Umetnost, kako ju je shvatao A. Rembo (tj. umetnost­volšebnik), manja je od života, samo je jedan deo života, ne donosi ništa novo i svoje. Umetnost takva jeste samo jedna malena pritoka života.

U toj oblasti delao je pesnik. Ali delati se može i u životu, i na više načina, i raznovrsnije.

„Akcija (delanje) nije život, ona je samo način da se utroši jedna sila.“ (O. 294)

Dakle – čovek je rezervoar sile, akcija čovekova ispražnjuje rezervoar. I to je smisao svega na Zemlji. Sila ima da bude utrošena. Život se troši u akciji – i to je sve. Umetnost je samo jedna oblast u kojoj se akcija troši. Život je prostra­ niji od te jedne svoje oblasti.

I uvidevši ovo A. Rembo je rešio da svoj život troši, protutnji u nekim gorostasnijim ispražnjavanjima. Umetnost mu se čini sićušna:

„Sreća je bila moja kob, moja griža, moj crv: život će biti uvek isuviše ogroman da bi mogao biti posvećen (samo) snazi i lepoti.“

Umetnost postaje, u ovim krajnjim podozrenjima dečka od osamnaest godina, samo jedno beskrajno sićušno područje čovekovo, u kome se može trošiti život. Jedna mala krčmica na ogromnim raskrsnicama života, mala krčmica u kojoj se može trošiti i potrošiti u životu prisutna energija.

I A. Rembo traži načine ispražnjavanja, utroška energije i van poezije.

Tako je A. Rembo i svim svojim očajanjima, i prozrenjima, i konačnim lirizmima dolazio do jednog istog ponora.

Umetnost je, posle svih fantazmagorija, postala i ostala samo jedna, i možda najmanja, provincija života. Sve je samo mesto, put i način da se životova energija troši. U tom trošenju fluida života: ni istine više, ni sreće, ni smisla. Trošio je fluid života – ali za sebe nije učinio ništa.

Ništa – jer nije pošao od sebe.

Bio je apstraktni potrošač, zborno mesto apstraktnog trošenja.

Čitamo njegov nemirni život po kolonijama, njegova skitanja, njegova grozničava trošenja energije u napregnute akcije jednog kolonizatora.

I opet tu, nesvesno za samoga A. Remboa, otkrivamo onu umetničku sveprisutnu težnju. On se odrekao umetnosti. On se odao grčevitom i fantastično­trgovačkom nekom radu o kome je sanjao u dubokoj starosti Faust (kao o jedinom načinu da se još živi i postoji).

I u tom grčevitom trgovanju on je opet težio, da trošeći svoj fluid, ostvari neki bujni i opori ritam. Jer sve je ritam, pa je ritam i to trošenje sebe, u večne i vezane akcije.

Živeći, prividno, van umetnosti, A. Rembo se opijao ritmom, ekstazom ritma trošenja svoje energije.

I tu je on, skitnica, lutalica, trgovac, crnački liferant pušaka, agent Menelika – nesvesno, ali grčevito i gorko tražio umetnost. Umetnost je bila u proizvađanju besprekidnog i napregnutog ritma trošenja sebe.

I to je ono što mi osećamo kroz njegova krta i škrta i opora pisma i kroz njegove biografije i kroz zarazno divljenje biografa. Tu je još uvek umetnost!!

Ali nije imao sreće da postane svestan svoga ritma, da oseti svoj ritam kao svesno­ličan. I nije ga, zato, doveo u nepre­ kidnu neprobojnu vezu sa samim sobom.

I on se užasavao (u „pismima“, vidi još i u Berašonovoj knjizi) da bi nama (po verovanjima religija) mogao biti nametnut, sem ovog zemaljskog poprišta, još koji drugi, zagrobni život za trošenje.

Ne pošavši svesno od sebe, od izvesnog (kakvo je, da je) ja – nije se mogao svesno prevazići, već uvek samo apstraktno: bez postignuća.

A svojim strasno i bolno traženim ličnim ritmovima u pomamnoj trgovini i u gordom skitanju, on je još uvek trošio dati mu život u onom malom području, u onoj prezrenoj seo­ skoj krčmici, u umetnosti:

– Kojoj se ni za večnost napora nije mogao oteti;

– Iz koje nije mogao, nije imao kud da pobegne.

*

Literatura o A. Rembou ogromna je. On je najpunopravniji baštinik, gordi i razočarani Aksel, onih naraštaja koji su pokušali da u umetnosti nađu odgonetku na život. (I ovo je prva grupa pisaca, mistagoga, komentatora, istoričara koji silaze na „Pijanu galiju“ i traže konačne vidike.)

On je i preteča onih koji su uvideli da umetnost ne može nikakve tuđe zagonetke rešavati, pa možda i svoje ne. (I ovo je druga grupa taumaturga, pokajnika, hadžija, kulturnih isposnika i umorenih careva, koji idu zajedno sa A. Remboom na “Jedan boravak u paklu“ i vraćaju se gorki i zamišljeni.)

Najzad, on je preteča i nas. Mi svi koji danas nešto hoćemo ispitujemo ga kao problem, kao opomenu, kao kob, kao prst sudbine, kao ognjene reči na zidu, upućene možda i nama – i nama! U svakom slučaju: Mene, Tekel, Feres – upućeno je onome ko ga mogadne pročitati.

I još:

On koji je natrag zaokrenuo, on koji je u život zaplivao da bi bar taj dobiveni život razumeo – on je preteča i onih idućih radoznalaca (koje mi naziremo i kojima se mi od srca radujemo mada se s njima, umudreni, ne možemo složiti), onih budućih naših izdanaka koji će se u nama gorko i bogohulno razočarati:

– jer nismo ni njima ni sebi dali ni jedan jedini odgovor;

– jer nismo smatrali da je umetnost za to da pruža odgovore, već držasmo da je ona samo da stvara, da daje, da ovaploćuje.

I još sa jedne tragične strane osvetljavaju A. Remboa svi željni u starinu obećane i proklamovane večnosti.

Danas, u dobu relativnosti zakona i dobu uporedne istorije kultura, sa ljubavlju gledamo poslednji pokušaj i brodolom jednog Odiseja koji je hteo, ne našavši je u prirodi, da konstruiše večnost (eliminišući ne­večno, podložno kvaru).

Hteo je da postigne večnost u prostoru, vremenu i ličnosti; i nezavisnost od prostora, vremena, ličnosti. Izbacio je iz svoga stvaranja (kao razjedajuće mikrobe truleži koji bi mogli nagristi njegov opojni i zvučni mramor).

Izbacio je sve bržim kovitlacima, vrtoglavicama i halucinacijama:

Prostor, vreme i svoju ličnost.

I video je da izbacivši to, izbacio je i ono što je od kvareži hteo da sačuva. Po vulgarnoj reči Hegelovoj (kojom je on hteo da oštro izrazi jednu istinu), izbacio je i vodu, ali i dete iz kade.

Umetnost nije van zakona, u potpunoj nezavisnosti od prolaznih zakona. A relativnost nju ipak omogućuje. Umetnost, kao i Platonova Duša kod jednog sabesednika Simpoziona, jeste u velikome, gotovo i večnome, mada istkanom od trenutnoga – skladu.

U skladu svega promenljivoga sa trenutnom ličnošću, trenutnoga vremena i prostora. Sva u igri trenutnih promenljivosti – harmonija se ipak pojavljuje iz njih kao nešto večno­spiritualno, kao Afrodita morskih pena trenutnosti. I sklad­celina postaje stariji i nadživljuje sve ono što ga čini, što ga oživljuje i održava, i on se gotovo ne menja – dok se svaki sastavak njegov menja u zavisnosti od drugih uzročnih sastavaka.

(1) Spas: u glomaznoj germanskoj i maglovitoj slavenskoj monotoniji. Ili u nekoj snevanoj, kulturnoj vitalnosti Stendala i Šekspira.