Svi su se preda mnom klanjali
Faffa 05 S

Photo: Associated Press

Uspomene jednog mudrog starca

Bio sam veoma mudar starac.

Sad to više nisam, smatrajte, štaviše, da me nema. No bilo je vreme, kad bi svaki od vas došao do mene, i, ma kakva da je tegoba morila njegovu dušu, ma kakvi da su gresi grizli njegove misli, ja bih ga zagrlio i rekao: “Sine moj, uteši se, zato što nikakva tegoba ne mori dušu tvoju, i nikakve grehe ne vidim u telu tvom” – i on bi utekao od mene, srećan i radostan.

Bio sam velik i silan. Srećući me na ulici, ljudi su uzmicali u stranu, a ja sam prolazio kroz gomilu, kao pegla.

Često su mi ljubili noge, ali nisam protestvovao: znao sam da sam dostojan toga.

Zašto ljude lišavati radosti da mi ukazuju poštovanje? Štaviše, ja sam, budući da sam veoma gipka tela, pokušao da poljubim svoju sopstvenu nogu. Seo sam na klupu, uzeo u ruku svoju svoju desnu nogu i privukao je k licu. Uspelo mi je da poljubim palac na nozi. Bio sam srećan. Shvatio sam sreću drugih ljudi.

Svi su se preda mnom klanjali! I to ne samo ljudi, već i zveri, čak su i razne bubice milele preda mnom i mahale svojim repovima. A mačke! One su me prosto obožavale i, na neki način spojivši se šapama, jurile su preda mnom, kada sam stupao stepeništem.

U to vreme, bio sam zaista veoma mudar i sve sam shvatao. Nije bilo takve stvari, pred kojim bih bio zbunjen. Jedan tren naprezanja mog čudovišnog uma, i najsloženije pitanje rešavao sam na najprostiji način. Mene su, štaviše, vodili u Institut Mozga i pokazivali profesorima. Oni su elektricitetom merili moj um i prosto su otupeli. “Mi nikada ništa sličnog nismo videli” – rekoše.

Bio sam oženjen, ali sam retko viđao svoju ženu. Ona me se bojala: kolosalnost moga uma ju je potiskivala. Ona nije živela, već treperila, i, kada bih je pogledao, počinjala bi da štuca. Dugo smo živeli zajedno, ali je ona zatim, po svoj prilici, nekud nestala, ne pamtim tačno gde.

Pamćenje – to je zapravo čudna stvar. Kako je teško nešto zapamtiti, a kako lako zaboraviti! A dešava se i ovako: zapamtiš jedno, a setiš se sasvim drugog. Ili: zapamtiš nešto s mukom, ali temeljito, a zatim ničeg ne možeš da se setiš. Tako takođe biva. Svima bih vam savetovao da poradite nad svojim pamćenjem. Uvek sam bio pravičan i bez potrebe nikoga nisam tukao, zato što kad nekoga tučeš, tad uvek gubiš pamet, i tu je moguće preterati. Decu, na primer, ne treba nikada udarati nožem ili uopše nečim gvozdenim, a žene, naprotiv, ne treba tući nogom.

Životinje – one su, priča se, žilave, no ja sam u tom pravcu vršio eksperimente i znam da to nije uvek tako.

Blagodareći svojoj gipkosti, mogu da radim ono što niko ne može da uradi. Tako, na primer, pošlo mi je za rukom da, iz vrlo krivudave cevi za odvođenje nečistoće, izvadim tud slučajno upalu naušnicu moga brata. Mogao sam se, na primer, skriti u prilično malenu korpu i zatvoriti za sobom poklopac.

Da, na kraju krajeva, bio sam fenomenalan!

Moj brat je bio moja potpuna suprotnost: prvo, bio je viši rastom, a drugo, gluplji.

Nikada se s njim nisam družio. Mada sam se, ipak, družio, i to čak mnogo. Ovde sam nešto zamrsio: ja se naime s njim nisam družio, i uvek smo bili zavađeni. A zavadili smo se ovako. Nalazio sam se pored prodavnice: tamo su izdavali šećer, a ja sam stajao u redu i trudio se da ne slušam šta se unaokolo priča. Pomalo me je boleo zub, i bio sam loše raspoložen. Na ulici je bilo veoma hladno, jer su svi stajali u vatiranim kaputima i pored toga se smrzavali. Ja sam isto tako stajao u vatiranom kaputu, no nisam se jako smrzavao, ali mrzle su mi se ruke, zato što sam morao da ih vadim iz džepova i nameštam kofer, koji sam držao, stegnuvši ga nogama, da ne bi nestao. Neočekivano neko me je tresnuo po leđima. Neopisivo sam se rasrdio i brzinom munje počeo da razmišljam, kako da kaznim onog koji me je uvredio.

Istovremeno, tresnuše me ponovo po leđima. Sav sam se uznemirio, ali reših da se ne okrećem i da se napravim, kao da ništa nisam primetio. Samo sam, za svaki slučaj, uzeo kofer u ruku. Prošlo je sedam minuta, i treći put me tresnuše po leđima. Tu sam se okrenuo i ugledao pred sobom visokog postarijeg čoveka u prilično pohabanom, ali još uvek valjanom vatiranom kaputu.

– Šta želite od mene? – upitah ga strogim i čak malo oštrim glasom.

– A što se ti ne okrećeš, kada te zovu? – rekao je.

Zamislih se nad sadržinom njegovih reči, kad on opet otvori usta i reče:

– Šta ti je? Ne prepoznaješ me, šta li? Pa ja sam tvoj brat.

Ponovo se zamislih nad njegovim rečima, a on iznova otvori usta i reče:

– Poslušaj der, brate. Za šećer mi nedostaju četiri rublje, a da napustim red je šteta. Pozajmi mi ded peticu, a ja ću se s tobom zatim pogoditi.

Počeh da razmišljam o tome, zašto bratu nedostaju četiri rublje, no on me uhvati za rukav i reče:

– E pa, budući da je tako, hoćeš li da pozajmiš svome bratu malo para? – i s tim rečima, on sam raskopča moj vatirani kaput, zavuče mi ruku u unutrašnji džep i uze novčanik.

– Eto – reče – ja ću ti uzeti u zajam izvesnu sumu, a novčanik, evo gledaj, vratiću ti natrag u kaput. – I on stavi novčanik u spoljašnji džep mog kaputa.

Bio sam, razume se, iznenađen ovakvim iznenadnim susretom sa svojim bratom.

Neko vreme sam poćutao, a zatim ga upitah:

– A gde si ti do sada bio?

– Tamo – odgovori mi brat i nekamo mahnu rukom.

Zamislih se gde je to “tamo”, no brat me munu u slabinu i reče:

– Gledaj: počeli su da puštaju u prodavnicu.

Do vrata prodavnice išli smo zajedno, ali u prodavnici sam se obreo sam, bez brata. Na tren iskočih iz reda i provirih kroz vrata na ulicu. No mog brata nigde ne beše. Kad htedoh da opet zauzmem svoje mesto u redu, nisu me pustili i, štaviše, postepeno me izguraše na ulicu. Suzdržavajući bes zbog ružnih postupaka, uputih se kući. Kod kuće otkrih da mi je brat iz novčanika uzeo sve pare. Tu sam se strašno naljutio na njega, i otada se s njim nikada više nisam izmirio.

Živeo sam sam i primao sam samo one, koji su mi dolazili po savet. A takvih je bilo mnogo, i događalo se to, da ni danju ni noću nisam znao za mir. Katkad sam se toliko umarao, da sam se spuštao na pod i odmarao se. Ležao bih na podu dotle, dok mi ne bi postalo hladno, tada bih se brzo dizao i počeo da trčim po sobi da se ugrejem. Zatim bih opet sedao na klupu i davao savete svim onim koji za njima imaju potrebu.

Ulazili su k meni jedan za drugim, ponekad čak ne otvarajući vrata. Veselilo me je da gledam njihova bolna lica. Razgovarao sam s njima, ali sam jedva suzdržavao smeh.

Jedanput nisam izdržao i zasmejah se. Sa užasom oni udariše u bežanje – neko na vrata, neko na prozor, a neko i pravo kroz zid.

Ostavši sam, ustao sam koliko sam dug i širok, otvorio vrata i rekao:

– Prin tim pram.

No tu u meni nešto prasnu, i otada možete smatrati, da me više nema.

(1936-1938)

Oceni 5