Usta pod vodom

mrtvi leptiri

tvoje senke žive u meni kao rečenice iz izgubljenog dnevnika. kao leptiri sa nestale slike koju više nikad neću videti. često te sanjam. i tada svaka voda postaje reka u kojoj se udavila virdžinija vulf. gušim se u saznanju da čak i kada bi se istorija ponovila – čak i kad bi se događaji odvijali identičnim redosledom – više nikad ne bih osećao život isto kao dok sam spavao u tvojim rukama. dok mi se prsti nisu videli od beline tvojih dlanova. tvoj lik duplira sve skrivene dnevnike. zadebljava sloj prašine s iščezle slike. trenutno ti se prsti pomeraju. kreću se gore-dole među organima. rađaš mi se u bubregu, jetri, slezini. nosim te u stopalima kao vunene novogodišnje čarape dok iščekujem vatromet. iako znam da u trenu kad se rasplamsa, ti nećeš biti tu da ga čuješ. istina je da sam potpuno bespomoćan pred prošlošću. jer istorija nema dar da se ponovi. svi njeni trzaji liče na pokušaje neveštog glumca da izimitira javnu ličnost koju uopšte ne poznaje. ništa ne mora da se promeni. čak i vaza ostaje centrirana u istom uglu stolnjaka. promena krči put kroz pogled. kroz glas što peva istu pesmu, ali je ne čujem onako kako je pamtim i prizivam. vreme je izbrisalo slike i rečenice. ostali su samo slojevi prašine.

miloš

dok sam sedeo u autobusu, vraćajući se kući, zamišljao sam kako ti pušim. kako gasiš cigaretu brzim i odsečnim pokretom, dolećeš do mene, hvataš me za struk i krećeš da me skidaš. gradski prevoz je prepun u osam uveče. ljudi se vraćaju sa posla, pa sam sve vreme držao ranac preko pantalona da lik pored mene ne bi primetio da mi je dignut. brojao sam minute i stanice, nestrpljivo čekajući da konačno stignem u Pančevo, uletim u stan i izdrkam bar dvaput. zamišljao sam kako me pritežeš za vrat, ližeš bradavice i dahćeš poput psa kad gazda izvadi sveže meso. u mašti, jebao si me tako snažno da bi svako ko se iole razume u medicinu kazao „marko, da toliko jako gurneš i mali prst, dobio bi unutrašnje krvarenje.” u fantaziji, nisam dobio nikakvo krvarenje. ležao sam ispod tvog tela i vrištao. iz prevoza sam se išunjao polusavijen, jer mi se nije spuštao sve vreme. popeo sam se uz stepenice i setio se da u frižideru imam parmezan, njoke, kačkavalj i pileće meso. misli su se preusmerile. slika gde me savijaš, daviš i jebeš kao da ti život zavisi od toga koliko duboko ulaziš – potpuno je iščezla. počeo sam da zamišljam kako dolaziš da blejimo i donosiš omiljeno vino. zajedno bismo spremili testeninu sa topljenim sirom i piletinom. onda bismo gledali edukativne potkaste na jutjubu i duvali u vrh viljuške da se hrana brže ohladi. u jednom trenutku maštarije, prošaputao sam „dođi kod mene.” i ti si došao. privukao si se nalik na štenca, spustio mi glavu na rame, zagrlivši me i rukama i nogama. to je bio trenutak u kom sam doživeo orgazam.

Depresija III

Depresija je počela da poprima novi oblik. Ranije bih osetio nezadrživu tugu koja bi se ubrzo transformisala u bes. Bes u mržnju prema svakome ko bi mi pao na pamet. Danas od toga besa nazirem samo plamičke. Gnev je prisutan, ali se značajno utišao. Depresija koja me proganja, hvata, guta i žvaće sada ima drugačije odelo. Odelo koje se zove „logika”. U ponedeljak idem na psihoterapiju. Planiram da pitam psihološkinju „Sanja, da li biste Vi pristali da radite devet sati dnevno sedam dana u nedelji za sto evra mesečno?” Naravno da će mi odgovoriti „ne”. Na istovetan način počinjem i ja da koncipiram život. Kud god bih se okrenuo, začuo bih ljude kako govore – život je svetinja. Rečenica koja staje u usta sveštenika, terapeuta, lekara, profesora. U poslednje vreme imam ozbiljan problem sa razumevanjem ovakvog uverenja. Zašto bismo smatrali svetinjom egzistenciju koja je prvenstveno sačinjena od patnje? Patnje koja je duga, neopoziva i sveprisutna. Kad uključim YouTube, jutjuberi govore da je sreća stanje uma. Možda su donekle i u pravu. Međutim, ako bismo zaista bili srećni, ukoliko bi okolnosti istinski bile blagonosne – onda nam ne bi bile potrebne ove igrice perspektivizacije. Kao tinejdžer, pročitao sam roman o devojci koja bi, u naletima ludačke depresije, napunila lavor vodom, gurnula glavu i vrištala iz sveg glasa. Isto sam i ja učinio. Voda u lavoru bila je hladna, nagrizajuća i neprijatna. Njen zimski obruč privijao mi se uz grkljan poput želudačne kiseline kad osetim da ću povratiti. Vrištao sam toliko da su me možda i komšije čule. Mehuri vode su furiozno iskakali iz plastičnog korita, kao da je vrisak požar što spaljuje i tera u beg svaki molekul koji mu stane na put. Od siline vriska su mi se ispraznila pluća. Osetio sam potrebu da izvučem glavu. Ali ipak nisam. Uporno i odlučno sam zadržao nos i usta pod vodom. Celo telo počelo je da se koprca. Krenuo sam da histerišem od manjka kiseonika kao dete kad mu u punom luna-parku majka nestane iz vidokruga i ono pomisli – gotovo je, umreću ovde sam i nikad se neću vratiti kući. Nisam želeo da se vratim kući. Niti bilo gde. Ne želim ikakav povratak. Osećaj koji me je spopao dok sam se gušio u lavoru bio je na svojevrstan način katarzičan. Osećao sam se kao dečak na kraju osmog razreda kog su svi u odeljenju zlostavljali i koji je konačno dobio priliku da ispsuje razrednu jer nije učinila ništa. Ovo pismo nije bilo upućeno razrednoj. Bilo je upućeno samom životu. Svim njegovim činiocima. Svemu onome što ga je sazdalo. Glava mi je na kraju refleksno iskočila iz lavora. I nisam bio srećan nakon što sam udahnuo vazduh. Život je kao psihološki triler o zdravorazumnom čoveku kog svi geslajtuju da je poremećen. Poremećen jer se nije obradovao divnom zalasku sunca, pre kog je sahranio sve koje je voleo.