Ustanici koriste metež za lično bogaćenje

6.

Teodosije Marićević, a i neki drugi knezovi, brzo su se pokajali što su vođstvo ustanka olako prepustili Karađorđu. Računali su da će Karađorđe, rčin-čovek i hajduk, slušati sovjete starijih, baviti se stvarima militarnim i u nekom boju junački poginuti. Ni u snu nisu onomad u Orašcu mogli sanjati da budući romejski avtokrator – takvim je Đorđije sebe zamišljao – neće ni pet para davati na mnenija šumadijskih seljačina. I tako se, mic po mic, bližilo vreme Teodosijevog rastanka s glavom. Ciganka Mejra – rodonačelnica docnijih srpskih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi – jednog je dana, gledajući u bob, a potom radi potvrde verodostojnosti viđenja i u kafeni talog u Voždovoj šolji, videla da Teodosije Marićević kuje zaveru.

„Gledaj, Đorđe, zmiju sa muške strane kako se savila i palaca na tebe iz neke vrzine, rekla bih, u Orašju. Nema sumnje, Todosije ti o glavi radi. Nije dobro. Đavo je na njegovoj strani. Zvezde ti nisu naklonjene. Treba nešto smisliti. Ajde, ubodi želju.“

Besan kao ris, Karađorđe je kažiprstom probio dno fildžana i Mejra je u trenu shvatila da on u stvari želi jednu takvu rupu na Teodosijevom čelu. „Šta da radim?“, pitao je Karađorđe. Posle kraćeg razmišljanja, Mejra je rekla: „Okupi dodole.“

Ništa ovo ne valja. Narod se Đorđa plaši više nego dahija. Dižemo li mi ustanak da bi nas umesto Aganlije jahao Karađorđe?

Ne pitajući zašto, Vožd je naredio Petru Jokiću da kako zna i ume do sutra nađe i dovede dvadeset dodola. I tajni se sekretar, jašući na arapskom atu, razleteo po Rudničkoj nahiji, okupljajući device dodole, darivajući svaku od njih zlatnom hairlijom. Ogrnute ovnujskim kožama, zakićene dukatima, crvenim trakama i cvećem, dodole su sledećeg jutra pevajući i udarajući u talambase krenule od sela do sela, i kada je vesela povorka stigla do Voždovog tabora, nebo se otvorilo i na Srbiju se sručila plaha kiša, koja je nastavila da pada sledećih četrdeset i osam dana.

Sve dok Karađorđe nije otišao u Ostružnicu na skupštinu srpskih glavara, gde je trebalo raspraviti kako da se zemunskim trgovcima isplati 38.000 groša duga za barut i municiju. Karađorđeve sumnje sa orašačkog sabora pokazale su se tačnim. Svi su ustanici na rečima bili saglasni da sloboda nema cenu i da za nju vredi ginuti, ali su isto tako svi mislili da neko drugi treba da gine i da plaća, i – pravo govoreći – većina glavara je od ustanka očekivala profit, a ne trošak.

Samo što je počeo, tek što je postigao prve uspehe, ustanak se beše našao u slepoj ulici, koju je istog dana, na sreću potomstva, Vožd učinio prohodnom i pretvorio je u široku carsku džadu. Slavoljubivi Teodosije Marićević, nezadovoljan podređenim položajem, već duže je vreme rovario protiv Đorđa. Podmitivši službenike beogradske menzulhane, presretao je pisma Nerođenih Istoriografa, u kojima su bili opisi budućih događaja i spiskovi ustanika koje će zbog raznoraznih prekršaja Karađorđe pogubiti u godinama koje slede.

„Evo“, govorio je Teodosije, „samo ga vi slušajte i veličajte. Tebe će, Miljco, pod Gurgusovcem preseći napola. A tebe će, Tiosave, zbog nekih šugavih konja ubiti kao psa. Ništa ovo ne valja. Narod se Đorđa plaši više nego dahija. Dižemo li mi ustanak da bi nas umesto Aganlije jahao Karađorđe? Nismo samo zbog danka ustali, nego i zbog obraza i časti naših majki, ćerki i žena. Šta smo dobili? Umesto kabadahija, devojke i žene siluje njegov rođeni brat. Dobro, da ne grešim dušu, ovde piše da će ga Đorđe zbog toga obesiti o kućna vrata. Ali, kakve mi vajde imamo od toga? Valja nam, braćo, razmisliti na vreme. Pre nego što budemo, kada se kurtališemo Turaka, morali dizati ustanak protiv Karađorđa.“

Još uvek nedovoljno zrele istorijske ličnosti, knezovi, subaše i buljubaše pokolebali su se i podržali Teodosijevu nameru da se silniku stane na put. Ali kada se Karađorđe pojavio u Ostružnici, od njihove rešenosti ne beše ostalo ništa. Utišali su se, i manji od makova zrna stali da čekaju ishod Teodosijevog i Voždovog sukoba. A nije trebalo dugo čekati. Kada je Đorđe odsečno naredio bogatim trgovcima da mu u roku od pola sata donesu kese sa 38.000 groša, Teodosije je istupio i rekao: „Ti si starešina i ovoj pobuni uzrok, pa zato taj barut i džebanu ti i plati.“

Bila je to pretposlednja rečenica u životu Teodosija Marićevića. Stigao je još da Voždu opsuje mater, a onda je potegao pištolj, povukao obarač i uvideo koliku je grešku napravio, jer se umesto pucnja začulo samo muklo „klik“. Potežući pištolj, Karađorđe je u trenutku shvatio smisao Mejrinih gatanja i dodolskog prizivanja kiše, koja je ovlažila barut u Teodosijevom pištolju – i odlučio da Ciganku na povratku daruje sa deset dukata. Pogodio je Teodosija posred čela. Još je po okolnim brdima odjekivao eho pucnja iz Voždovog pištolja, kad su pred njegove noge položili kese sa novcem za barut.

Stanoje Glavaš, takođe prisutan na skupštini, takođe duboko nezadovoljan, zauvek je odagnao smrtonosne primisli da bi on jednog dana mogao stati na čelo ustanka. Jedinstvo je ponovo uspostavljeno. Događaji, međutim, na skupštini u Ostružnici nikako se nisu uklapali u načertanija Nerođenih Istoriografa. Karađorđeve avtokratorske vizije i ambicije, sumanute ideje o obnovi Romejskog carstva i ujedinjenju pravoslavnih naroda, odudarale su od njihovog nauma o stvaranju srpske nacionalne države koja će obuhvatati čitavo Balkansko poluostrvo. I zato su ispotiha počeli da podrivaju Karađorđeve poslove. Ispotiha, zato što se strah od Vožda i njegove svireposti širio ne samo po srpskoj zemlji nego se prostirao toliko daleko u budućnost da i dan danas strah od Karađorđa zauzima visoko drugo mesto na listi strahova u Srba, odmah iza straha od pomračenja Sunca.

Kivni pak na Teodosija zbog toga što je nesmotreno propustio priliku da preuzme vođstvo ustanka, Nerođeni ga Istoriografi nisu udostojili ni najmanje ulice u najmanjoj srpskoj varoši. Iako je njegova, Marićevića jaruga, mesto na kome je održan istorijski sabor, jedno od najsvetijih mesta srpskog nacionalnog Panteona.^[1]

Sredinom 1806. godine Karađorđe je ustaničku vojsku doveo pod zidine varoši Dar ul Džihad, serpski zovome Beograd. Kalemegdanska se tvrđava, u to vreme najjače utvrđenje na Balkanu, nije mogla zauzeti na prepad. Što i nije bila Karađorđeva namera. Šaljući manje odrede ustanika da zauzimaju okolne palanke, presekavši opsadom dotur hrane u tvrđavu, Vožd je malo poizdalje, u Žarkovu, podigao čador i čekao da glad oslabi rešenost branilaca. Ne bi li dodatno podrio moral Turaka, naredio je da se po utrinama nalože velike vatre, na kojima su se po svu noć i po vazdan, na ražnjevima pekli ovnovi i volovi. Hrabriji branioci, izbezumljeni mirisom pečenog mesa, izjahivali su iz tvrđave s namerom da stvar reše viteški – dvobojem s Karađorđem – i brzo se vraćali u tvrđavu s glavama u zobnici, koje su imale taman toliko vremena da izgovore Karađorđevu poruku Turcima:

Čitave porodice su stradavale u očajničkom pokušaju da se spasu bekstvom na pretovarenim letećim ćilimima, koji su, nošeni orijentalnom inercijom, prevaljivali izvesno rastojanje, a onda se strmoglavo sunovraćali na poljane zbog toga što je u veku nauke, prosvećenosti i revolucija, magija letenja polako prestajala da deluje

„Ako se predate, možete pokupiti prnje i pravac Vidin. U suprotnom, milosti neće biti. Gledajte šta ćete.“

Jezivi prizori ređali su se jedan za drugim. Čitave porodice su stradavale u očajničkom pokušaju da se spasu bekstvom na pretovarenim letećim ćilimima, koji su, nošeni orijentalnom inercijom, prevaljivali izvesno rastojanje, a onda se strmoglavo sunovraćali na poljane zbog toga što je u veku nauke, prosvećenosti i revolucija, magija letenja polako prestajala da deluje. Onda je Uzun Mirko bimbaša predložio Voždu da stupi u kontakt s klanovima Šundi i Džika. Tokom austrougarske opsade Beograda iz 1789, Šunde i Džike su, koristeći svoje veze među turskim činovnicima, napravili duplikate ključeva i u gluvo doba noći otključali gradske kapije, posle čega je Švabama bilo lako da pobiju pospalu posadu i zauzmu Beograd. Nakon što su Turci povratili Dar ul Džihad, Šunde i Džike su – kao da se ništa nije dogodilo – mirno nastavili svoje poslove i čak učvrstili prijateljstvo sa beogradskim pašama i begovima.

Ako se o Avakumovićima malo šta pouzdano zna, o Šundama i Džikama se – osim imena – ne zna gotovo ništa. Pominju se, istina, u nekim od memoara neposrednih učesnika ustanka, ali u docnijim istorijama o njima nema ni pomena. Svi raspoloživi dokumeni o Šundama i Džikama završili su u podrumima Tajnog arhiva Srbije, u kome se, između ostalog, čuvaju stranice 324, 325 i 326 Rankeove Srpske revolucije, spiskovi turskih žena i dece pobijenih u masovnim pokoljima počinjenim po osvajanju varoši, imena nepoćudnih knezova, bimbaša i buljubaša, i mnoge druge stvari koje se, saglasno mišljenju Nerođenih Istoriografa, nisu uklapale u kitnjasti ram herojske povesti Prvog ustanka. Beskrajna lojalnost svakoj vlasti, ma koje vere bila, vičnost delikatnim poslovima i strogo poštovanje zakona ćutanja, davali su Šundama i Džikama pravo da – kada to istorijske okolnosti nalažu – počine poneku izdaju, dobro je naplate i posle se – kao da se ništa nije dogodilo – ponovo stave u službu prethodnih gospodara. Gospodar Gvozden ih je jedne zgode ovako opisao proti Matiji Nenadoviću: „Šunde i Džike su više alatke nego ljudi.“ I to je, uprkos otrovnom cinizmu, bio dobar opis Šundi i Džika, koji su princip neutralnosti usavršili do te mere da im se uopšte nija znala ni rasa, ni nacionalnost, ni i vera, a budući da su podjednako dobro vladali srpskim, grčkim, turskim, nemačkim, cincarskim, jermenskim i bugarskim, to se nije moglo ni naslutiti.

Kada su Lazar Šunda i Aksentije Džika pod okriljem noći došli na pregovore u Karađorđev čador, Vožd ih je ovlaš pogledao, ustanovio da liče jedan na drugog kao jaje jajetu, i strogo rekao: „Da čujem, koji je od vas dvojice koji?“ Lazaru i Anastasu, prekaljenim u beskrajnim pregovorima s turskim i austrijskim glavarima i zapovednicima, njima koji su slatkorečivošću obrlatili i oholog princa Eugena Savojskog, pred Karađorđem su prvi put u životu počela da klecaju kolena. Odmah im je bilo jasno da njhovo dostojanstvo, njihova imanja i životi u očima ovog čoveka ne vrede ni pišljivog boba, i da – ako nameravaju da se nanose glave – moraju bespogovorno izvršavati njegovu volju. Toliko su bili zbunjeni da je Lazar prilikom predstavljanja pogrešio i rekao da je Aksentije, a nešto pribraniji Aksentije se tačno predstavio kao Aksentije. Šta sad Vožd da radi sa dva Aksentija? Besan, a budući da nikada nije psovao, ako pod psovkom ne računamo uzrečicu „koekude, po duši te“, dao je znak Petru Jokiću da Šundu i Džiku ispsuje na pasja kola i da im se najebe majke magareće i oca mufljuskog, što je Jokić sa velikim zadovoljstvom učinio. I Lazaru i Anastasu je – kada su se konačno sporazumeli ko je ko – bilo jasno da su stara dobra vremena nepovratno prošla i da je njihovom lagodnom životu na ničijoj zemlji između večno zaraćenih tabora došao kraj. Ovoga puta je trebalo izabrati stranu. Kao ljudi od računice, momentalno su se posrbili. „Naći ćemo ključeve, gospodaru. Ništa ne treba za to da se plati, rekao je Lazar Šunda. „Došlo je vreme da se i mi Srbi oslobodimo turskog zuluma“, dodao je Aksentije Džika. „Vaistinu!“, zaključio je Vožd, pozvao Aksentija i Lazara da večeraju s njim, potegao dobar gutljaj rakije iz mešine i ponudio je gostima. „Hvala, ali mi ne pijemo, gospodaru“, nesmotreno je rekao Lazar. „Srbi, a ne piju“, ciknuo je Vožd. Stvar je izvadio pribraniji Aksentije. „Ma ne pijemo vino, a to je rakija. Rakiju pijemo.“ I bogme su dobro potegli. Nenaviknuti na alkohol, teturajući i zapevajući neke vlaške pesme, krenuli su natrag u Beograd. Otreznili su se na Vidin-kapiji, gde su ih krvoločne zaptije propisno izudarale zbog pijanstva.

Četrnaestog decembra, dan posle zauzimanja tvrđave, od 273 beogradske džamije i mesdžida osvanula je samo Bajrakli-džamija, koja je preživela sve docnije bure i održala se do današnjeg dana kao jedina islamska bogomolja u Beogradu

Napad na Beograd počeo je u zoru 13. decembra 1806. godine. Ključevima varoških kapija koje je Karađorđu lično predao Aksentije Džika, Uzun Mirko i još petorica bećara otključali su Sava-kapiju, poklali pospale stražare i pucnjima iz pušaka dali znak za juriš. Bio je prvi dan najvećeg muslimanskog praznika, Bajrama, i turska posada nije reagovala, misleći da je pucnjava deo prazničnog šenluka. Prošavši kroz nebranjenu Sava-kapiju, odred serdara Sime Markovića brzo je savladao nizame na susednoj Varoš-kapiji. Kada su, međutim, ustanici došli pod Stambol-kapiju, Turci su – u strahu da će srpska ordija nastaviti pravo na Carigrad – pružili žestok otpor. U tom napadu smrtno je ranjen veliki junak Vasa Čarapić, koji je malo potom umro na Voždovim rukama. Već oko podne, otpor u varoši je savladan, a bimbaša je Uzun Mirko prvu veliku ulicu u koju je kročio nazvao imenom Vase Čarapića. Ponet veličinom tenutka i željom da i on dobije ulicu i izbori se za večni pomen u potomstvu, neki je Janićije Tasić iz Topole, sam, sa isukanim jataganom jurnuo na turski šanac, i posle nekoliko koraka, pao pokošen kuršumima. Ali ulicu nije dobio. U žaru borbe, odgurnuli su ga u jarak, posle ga zaboravili, i tu, u blatnjavom jarku, nesretni je Janićije istrunuo u nezasluženoj anonimnosti. Osvajanje Beograda još nije bilo završeno. Janičari i krdžalije, zatvoreni u neosvojivoj tvrđavi, pružali su snažan otpor. Sve dok se Karađorđe nije dosetio da šajkama prebaci topove na Veliko ratno ostrvo, odakle je granatiranjem prisilio preživele branioce na predaju. Turski komandant Sulejman-paša, predao je Uzun-Mirku sablju i ključeve od grada, rekao „halal“, kleknuo i namestio glavu pod jatagan.

Karađorđe mu je velikodušno ali privremeno poštedeo život. Beograd je konačno bio oslobođen. Naslage straha i gneva, taložene četiristo dugih godina u pečalnim dušama Srba, sada su se ispoljile kao neobuzdana svirepost. Samo je manji deo Turaka uspeo da pobegne niz Dunav ili da se posakriva po okolnim selima. Preživeli i zarobljeni bili su izloženi stravičnoj odmazdi za bezbrojne zulume počinjene u prošlosti, i za onaj nasjvežiji – seču najboljih srpskih sinova. Negde oko pet po podne, kada su gomile odsečenih turskih glava već potpuno zakrčile sporedne sokake, Vožd je izdao naređenje da se prestane s nasiljem. Ne iz sažaljenja prema poraženom neprijatelju već iz političke računice.

Tobdžije pristigle sa Velikog ratnog ostrva obavestile su ga da su austrijski oficiri na pristaništu kod zemunskog Kontumaca postavili teleskope i da pomno posmatraju i beleže zverstva po beogradskim mahalama. Bilo je tu i korespondenata belosvetskih novina i ilustratora – među kojima, nažalost, i nekih prečanskih Srba – koji su crtali i opisivali krvava zbitija na Kalemegdanu, Vračaru i po Savamali, i sve to brzom poštom prosleđivali redakturama Wiener Zeitunga, Lippische Landeszeitunga, Le Journal de la Corsea, a članke i ilustracije beše dalekovido naručio i pariski Le Figaro, čiji će se prvi broj pojaviti tek 1826. godine. Vožd je instinktivno znao da u evropskim državama među čitateljstvom vazda žednim tuđe krvi, ima i careva, kraljeva, carskih i kraljevskih ministara i savetnika. Slutio je, nadalje, da ti uglađeni velikaši, uprkos najoštrijem protivljenju i osudama nasilja, ne samo da rado čitaju opise krvoprolića nego ih iz svojih razloga i potpiruju. Predosetio je Vožd da se stvarima ustanka i vaskresenija srpske države loše piše ako na sebe navuku pizmu evropskog javnog mnjenja i budu oglašene barbarskim. Zato je, da bi u očima austrijskih teleskopskih posmatrača donekle popravio utisak, izveo diplomatski manevar, naredivši da se – tobož za kaznu zbog zverstava – postrelja tridesetak Srba, uglavnom loših boraca, kesedžija i kavgadžija, koji su ionako zasluživali smrt.

Već petnaestog decembra vojvoda se Mladen Milovanović useljava u konak Mehmed-age Fočića. Knez Sima Marković zauzima Aganlijinu kuću. Vožd Karađorđe za rezidenciju i štab odabira konak Mule Jusufa

Četrnaestog decembra, dan posle zauzimanja tvrđave, od 273 beogradske džamije i mesdžida osvanula je samo Bajrakli-džamija, koja je preživela sve docnije bure i održala se do današnjeg dana kao jedina islamska bogomolja u Beogradu. Primer je davao lično Vožd. Još tokom borbi, lično nišaneći i potpaljujući top smešten u šumarku iznad Topčiderskog brda, srušio je četrdeset i sedam vitkih džamija. Pad svakog minareta bio je propraćen oduševljenim povicima ustanika. Preostale su džamije posle pretvorene u kasarne i magaze, ili su, prosto, prepuštene zubu vremena i laganom propadanju. Ali, nijedna od njih nije bila prevorena u crkvu. Potom je na red došlo oduzimanje i podela imovine poraženih – matrica koja će obeležiti čitavu docniju srpsku istoriju i neprestano se ponavljati i u vremenima kada Turci budu davna prošlost, a Srbi počnu ratovati među samima sobom. Već petnaestog decembra vojvoda se Mladen Milovanović useljava u konak Mehmed-age Fočića. Knez Sima Marković zauzima Aganlijinu kuću. Vožd Karađorđe za rezidenciju i štab odabira konak Mule Jusufa. Pljačke, međutim, pohare i neredi nikako ne prestaju.

Naivno misleći da je sve gotovo, da su Turci zauvek oterani i da je došlo vreme za naplatu učešća u oslobodilačkom ratu, mnogi ustanici koriste metež za lično bogaćenje. Već krajem decembra, knezovi i vojvode počinju da se utapaju u raskoš; njihove žene, do juče ušljive, danas dovedene iz ubogih zbegova i zabačenih sela, sutradan već hodaju Beogradom nakinđurene niskama dukata i debelim zlatnim lancima. Neki među glavarima, sledeći primer Turaka, osnivaju hareme sa po desetak žena, uglavnom mladih Turkinja, silom prevedenih u zlatno pravoslavlje. Najcrnje Gvozdenove slutnje su se obistinile: u dodiru s turskom truleži, Srbi su počeli da trunu. Vožd je, takođe, zabrinut. Ako je Osmanlijama trebalo punih trista pedeset godina da od centralizovanog društva utemeljenog na ratničkoj vrlini prerastu u bezobličnu masu svirepih slabića, onda kratki period od dvadesetak dana tokom kojih su se skromni srpski junaci pretvorili u trome orijentalne dekadente, nije obećavao ništa dobro. Osećao je Vožd da Srblji slobodu smatraju vrtom beskonačnog uživanja, a da Srbiju vide kao Zemlju Dembeliju. Jeste on nepismen, ali je iskusan. Zna da Turci nisu toliko poraženi snagom, umećem i nadmoći ustanika, koliko sopstvenom slabošću. Dok su živeli u redu i zaptu, Srbljima su vladali pomoću strašila. Niko se tada nije usuđivao da podigne pogled, a kamoli ruku na Turčina.

Dobro, Turcima je odzvonilo, drumovi će poželet’ Turaka i pročaja, ali šta će – pita se Vožd – biti sa Srbima, stožerom budućeg obnovljenog Romejskog carstva? U nedostatku Agarjana, raskošima i uživanjima odaće se knezovi i velikaši, raslabiće se i pretvoriti u masu bezobzirnih slabića, a ta će slabost podstaći lažnu snagu obespravljene sirotinje, koja će ih bez milosti poklati i zasesti na njihova mesta. Ako je onim prvim trebalo dvadeset dana da se otrombolje i pokvare, ovim potonjim neće trebati ni sedam. Nastavi li se tako, ne samo da neće biti ništa od obnove pravoslavnog carstva, nego ni od Srbije. Sve će to – razmišlja Vožd – biti na podobije onih Uzun-Gvozdenovih repatih Avakumovića, protiv kojih vojuju Antiavakumovići, a ovima o glavi rade Pseudoavakumovići, a ovima, opet, omču vezuju i podmazuju Karaavakumovići. Tome se – zaključuje Vožd – mora stati na put.

Jednoga jutra, Karađorđe ustaje u cik zore i šalje poverljivog Tatarina u Zemun, s porukom tamošnjim oficirima, korespondentima i ilustratorima da sutradan oko podneva postave teleskope i izvole optičkim putem prisustvovati rađanju srpske pravne države. A mlada se srpska država u krvi, pometeniju i mukama rađala. Narečenog su dana dobošari zorom izašli na ulice i – vičući iz sveg glasa, da bi se čulo do Zemuna – objavili proglas kojim se ženama zabranjuje nošenje nakita, đinđuva i dukata. Posebno je strogo priprećeno terzijama, iliti krojačima.

„Svaki onaj“, govorio je proglas, „koji prišiva na haljine zlatne ili srebrne brotne, za prvi put će dobiti 100 batina, a uhvati li se drugi put na takvom poslu, da mu se uzme glava i zapleni sva imovina.“

Potom je – oko podne, kada su na zemunskom pristaništu već bili postavljeni teleskopi – promenadnom ulicom Vase Čarapića sprovedena kolona lopova i pljačkaša uhvaćenih na delu ili arestiranih na osnovu prijave. Svim prekršiocima oko vrata behu privezani otuđeni predmeti. Na tom sumornom putu do stratišta, to jest – do vladavine prava, ukradeni su konji jahali na konjokradicama, a kola u kojima je sedeo Karađorđe sa knezovima i oružanom pratnjom vukli su pljačkaši napuštenih turskih kuća. Tužna se povorka zaustavila na Kalemegdanu, gde su prekršitelji zakona po kratkom postupku obešeni. Posle toga, zadovoljan demonstracijom državnosti, Karađorđe je pozvao knezove i glavare u svoj konak, na razgovor koji je, bez hrane i pića, potrajao tri dana i tri noći

.^[1] Žalosno stanje zapuštenosti u kome se danas nalazi Marićevića jaruga svedoči da je svetost tog mesta više spiritualne i knjiške prirode. Osim derutne česme sa spomen-pločom i dva jarbola s kojih se ljušti boja, na kultnom mestu, zapravo, ničega više i nema sem razbacanih otpadaka hrane, opušaka, plastičnih flaša i svakakvog drugog otpada, koji se čisti isključivo uoči dolazaka državnih delegacija na svečane akademije povodom godišnjica ustanka.