Utakmica nije odigrana, svi su izgubili

O Danu bezbednosti 1990, godine u Zagrebu su se sastali Dinamo i Crvena zvezda, da odigraju prvenstveni meč, jedan od četiri derbija jugoslovenskog fudbala. Utakmica nije imala nikakav takmičarski značaj, Crvena zvezda već je obezbedila prvo mesto, Dinamo nije imao šanse ni za šta, što pojačava simboličku vrednost odlaska dve hiljade navijača, ali i huligana i budućih dobrovoljaca u agresiji Srbije na Hrvatsku - put Maksimira, na još jedan obračun sa domaćim kolegama. Predvodio ih je docniji komandant državne bande Srpska dobrovoljačka garda, kriminalac Željko Ražnatović Arkan, likvidator iz redova Državne bezbednosti. Sve se dešavalo u vreme kada već počinju da bruje testere koje će srušiti balvane u Kninskoj krajini (danas se neverovatnim čini i nastup fudbalske reprezentacije Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Italiji te 1990).

Na Maksimiru je došlo do ozbiljnog sukoba u kojem, snimci govore, samo sticajem okolnosti nije bilo žrtava. Tu je, ustvrdiće neutemeljeno mnogi analitičari, otpočeo rat Srbije i Hrvatske; za Svetlanu Slapšak koautoricu (sa Harijem Štajnerom) knjige “Rat je počeo na Maksimiru,  govor mržnje u medijima, analiza pisanja Politike i Borbe 1987-1991”, izvesno je da je rat počeo smrću: “Ne mogu se opredijeliti koju smrt ću proglasiti početkom rata; možda ću se zadržati na onom vojniku koji se ubio između dva voda u Šidu pred odlazak u Vukovar”, rekla je u jednoj debati.

Uvod u pakao

Ono što se dešavalo na stadionu i tribinama u Srbiji se različito tumači, odnosno grubo falsifikuje, i pored televizijskih snimaka, a iz Hrvatske i Srbije dolaze i različite ocene izveštavanja državnih televizija. Za HRT je izveštavao vrsni novinar Božo Sušec: “Na maksimirskom stadionu, na zelenom tepihu, navijači, igrači, milicija, vatrogasna kola. Tučnjava na sve strane, pretila je opasnost da dođe do pravog rata. Najpre, na samom početku nemira, navijači Zvezde razrušili su reklame na onoj strani stadiona gdje su se nalazili. Zatim su počele letjeti kamenice sa sjevernog djela stadiona, gdje su se nalazili navijači Dinama. U tom trenutku osiguranja nije bilo dovoljno, čekalo se deset do 15 minuta da bi stigle jače jedinice osiguranja, koje su se kasnije sukobile sa navijačima sa sjevera, sa takozvanim bedblubojsima. (...) Da li smo mi to navijači Dinama ili Zvezde, Hrvati ili Srbi, možda je to na neki balkanski način iskazan magnetski bijes svjetske nogometne planete. Ali, to se sve završi nacionalnim podjelama i bojama, a ne samo na klupskim”, kazaće Sušec u pregledu događaja za informativne emisije.

Podsetiće na nezaboravne scene ubijanja navijača na briselskom stadionu Hejsel i uputiti upozorenje: “Poštovani gledaoci, ovo je, nažalost, ratni izvještaj sa stadiona u Maksimiru. Ako ove slike, poslije onih iz Brisela, nisu dovoljne da probude našu svijest i našu savjest - govorim o ljudskoj, a ne nekoj imaginarnoj savjesti - ako to nije dovoljno upozorenje, svidjelo se to nekom ili ne, postajemo sudionici svega što se dešava. Znači da se sutra može dogoditi svima nama. Ne više samo na stadionima! A to znači da se približavamo prvom krugu Danteovog Pakla, kakvog smo mogli nazreti danas na stadionu. Jer, krajnji je čas, ispod prvog su drugi, treći, četvrti, peti, šesti, sedmi, osmi i deveti krug, kako ga je u svom vizionarskom duhu napisao Dante Aligijeri”, zaključuje Božo Sušec.

Samoukidanje domovine

Maksimirski obračun, dakle, bio je krcat simbolikom i mržnjom, a samo četiri godine ranije, u finalu Prvenstva sveta za vaterpoliste u Madridu, 22. avgusta 1986, u osmom produžetku utakmice Italija-Jugoslavija, slušali smo nezaboravnog Milorada Đurkovića, komentatora JRT iz TV Titograd: “Gooooool, goool! Jugoslavija je prvak svijeta, Jugoslavija je prvak svijeta, Jugoslavija je prvak svijeta! Milanović...pogledate kakav je to gol bio. Sve je ovim riješeno, pravda je zadovoljena, Jugoslavija je prvak svijeta!”

Utakmica je završena pobedom selekcije bivše Jugoslavije, ali za državu koju su predstavljali selektor Ratko Rudić i igrači Andrija Popović, Dragan Andrić, Perica Bukić, Veselin Đuho, Milorad Krivokapić, Deni Lušić, Tomislav Paškvalin, Zoran Petrović, Dubravko Šimenc, Aleksandar Šoštar, Anto Vasović, Mirko Vičević i Igor Milanović - nije više bilo šansi. Nada je ostala.  Bulgakovljevski rečeno, Anuška je već bila prolila ulje, u trenutku kada je tri stota dela sekunde pre kraja utakmice najbolji svetski vaterpolista Igor Milanović postigao gol za pobedu. Ostale su te tri stotinke, ispostaviće se isuviše malo i za miran rasplet, samoukidanje domovine bez ičije krvi.

Bila je to zemlja za nas

Prekasno, dakle, kao što je, recimo, bilo baš tako kada je Milan Mladenović 28. jula 1991, na koncertu Yutel za mir u Sarajevu otpevao “Ovo je zemlja za nas” (Ovo  je zemlja za sve naše ljude/ Ovo je kuća za nas/ Ovo je kuća za svu našu decu). 

Ostala je, možda i suvišna, nekom nepotrebna simbolika; u svakom slučaju ona od koje mrtvi ne ustaju; ostali su simboli od kojih nikome nije bolje i koji se smeštaju u novu istoriju poraza razuma. Ovde jedinu. Ostala je nostalgija - neka bude i gubitnička - za vremenom u kojem se nije ginulo, u kojem se, uprkos svemu, više govorilo o životu nego o smrti.

Maksimirski obračun danas? Podsećanje na to da su nacionalističke elite već konstruisale nove klaonice iz kojih su glasovi tame prizivali nove sukobe i podsećali na stare, one iz Drugog svetskog rata. Biće ih kad-tad, snevali su nacionalisti, naslućivalo se, ali i uveliko priželjkivalo u Beogradu i drugim nacionalnim centrima, nacionalna homogenizacija oficirski najmoćnijih i najbrojnijih Srba aktiviraće se u suicidnom hegemonističkom pohodu kao tandžara sa čehovljevskog zida. I pokazati da se, eto, može i drugačije. Ko neće svoga za brata, dobiće tuđina za gospodara, govorila su  "braća" koja bi oduvek da o svemu odlučuju. I bila su gora nego “tuđin”. U besmislenoj interpretaciji Slobodana Miloševića (“Drugi imaju prava da odu, a Srbi da ostanu”), lažnog čuvara duha u boci  to je značilo da će Srbi propisivati valjanu dozu demokratije, način i vreme uzimanja placebo "lekova", opasnih falsifikata od kojih se nezaustavljivo umire.

Utakmica nije odigrana, svi su izgubili.