Ne treba prevod: Devet i po, knjiga Ahmeda Burića
Vijećnica

Zgrada koja je, za razliku od dva miliona knjiga, preživela "sređene" plotune četničkih haubica: Sarajevska Vijećnica

Photo: nbcnews.com

Utešiti grad dobro ispričanim pričama

Zvoniti treba, na uzbunu, jedan je pisac napisao i objavio andrićevsku priču, bolju od nekih na koje otkidaju plitkoumni kreatori obavezne lektire; istraživao je, razgovarao sa svedocima, maštao, dodao suvislu refleksiju i ornamente, dramatične obrte i Austro - Ugarsku carevinu i Sarajevo, mentalitet bosanski i šahovsku partiju (verujem da je čak i moguć takav raspored figura, pešaka i laufera). Pisac je Ahmed Burić, priča nosi naslov Najvažnija partija Alexandra Witteka.

I prikaz knjige bi valjalo započeti lidom, vest jeste bajata, ali upozorenja nije bilo.

Zbirka priča Ahmeda Burića Devet i po (Planjah, Tešanj, 2016, Nagrada Fondacije za izdavaštvo Sarajevo 2015) deluje kao sušta istina, vešto komprimirana u devet poglavlja zajedničke povesti, ali ne verujte piscima, često izmišljaju, poput izvesnog Salahudina Bolića, pripovedača u prvoj avanturi u koju se upuštate (Borgesovo sljepilo). Tu se, u stvaralačkom zanosu, izmučeni glavni lik, dakle pisac Bolić, potpomognut Burićevom imaginacijom, našao usred promišljanja o Borhesovoj priči Šekspirovo pamćenje, uz, prepoznatljivo podsećanje na nezaobilaznu priču i opsesiju Dokaz o postojanju boga.

Arhitekta Alexander Wittek molio je da ga sahrane u Vijećnici, budući da je u nacrtu predvideo mesto za to - pronašli su je radnici koji su, nakon četničkog bombardovanja ispod stepeništa naišli na duboku i veliku prostoriju

Tako pripremljeni možete se upoznati sa malom Burićevom antropologijom, pričanjem priča u njegovom rodnom gradu: "Niko, valjda, nije toliko ovisan o urbanoj mitomaniji kao Sarajevo i Sarajlije. Možda i nije čudo; trgovačko-zanatski mentalitet na kojem je naraslo Sarajevo, određivao je da se većina vremena provodi u i oko svoje radnje, u malim čaršijskim uličicama, u kojima, naročito zimi, ne prolazi i ne zadržava se puno svijeta. Ostaje tako puno vremena za razmišljanje, za priče i razgovore između zanatlija, koji svakim novim ponavljanjem ili interpretacijom nekog događaja - jer, ipak se bave 'umjetničkim' zanatima, kazandžije, abadžije, kazazi, sarači - dodaju poneki svoj detalj. I onda te priče narastu do neslućenih visina. Ljudi koji u životu ne drže do nijansi u pričanju anegdota - kad neko laže, kad priča lavor, anegdotu kojom želi zadržati pažnju slušalaca - to smatraju beskorisnim poslom. Sarajlije, pak, drže do priče i često im nije važno da li je istinita ili lažna. Uostalom, nije li prvu sačuvanu kroniku Sarajeva ispisao upravo kazaski zanatlija (koji je savladao zanat, ali se, vele biografski podaci, nikad nije bavio tim poslom) Mula Mustafa Bašeskija. Jer, svijet Sarajlija je, uglavnom, tužan - bio on u Sarajevu, ili u Sarajlijama izvan njega - i ništa ga ne može utješiti, kao dobro ispričana priča".

Da se ne lažemo, ima te urbane mitomanije svukud, to je ono kad polupismeni adolescenti i pola veka stariji nacionalisti pričaju o "srpskim vitezovima", koljačima iz poslednjih ratova, o ferkama i pesničenju, dok se nisu potezale utoke, o tobožnjem robinhudovskom backgroundu jajara i probisveta. Kad čaršija kuje u zvezde primitivce, sadiste, pljačkaše, silovatelje. Kad mrzi i kad licemerno glumi duboku patnju zbog tuđe nevolje.

Ahmed Burić zna da priča, konačno, njegovim rečima, svako prodaje ono što ima, njega je zapalo da otkida delove sećanja, što, priznaje, ne ide baš lako, inače bi bilo - sektor usluga. Nered vlada ovom zbirkom kojom defiluju Krleža, Švabo Osim, Kiš, Džoni Štulić, Elvis Kurtović, naznačeni Borhes, skriveni Josip Vidmar, generali JNA Čad, Čanadi, Špegelj, Marina Perazić, Kemal Monteno, komšije Julija i Ljubiša... Nezaštićeni i lažni i pravi svedoci, izmišljeni i stvarni dokazni materijal (nema razlike u tretmanu), flashbackovi krcati umišljajnim zaboravom, sitne prevare, veliki poduhvati, putovanja do Zagreba i Njujorka, preko Mostara, Titograda, Žute grede, pa Sarajevo i Vijećnica, zgrada koja je, za razliku od dva miliona knjiga, preživela "sređene" plotune četničkih haubica.

Zgrada je živela, nasilnom smrću nestajali su ljudi koji su živeli i radili u njoj i u vezi sa njom, u različitim fazama opstajanja. Nije ni prestolonaslednik Ferdinand koji ovde, ohrabrujuća razlika, nije glavni lik. Prokletstvo Vijećnice počinje zagonetnom smrću neimara Witteka koji tek na kratko preživljava nervni slom, videvši, po povratku iz Kaira u Sarajevo, intervencije na svom delu. Prednja je strana bila okrenuta ka obali Miljacke, a ne, kako je osmislio, prema Baš - čaršiji. Dovoljan razlog da nekoliko puta pokuša samoubistvo u bolnici. I molio je da ga sahrane u Vijećnici, budući da je u nacrtu predvideo mesto za to - pronašli su je radnici koji su, nakon četničkog bombardovanja ispod stepeništa naišli na duboku i veliku prostoriju.

Da li je duh graditelja Witteka oprostio i je li paljanski varvarizam, nakon koga je zgrada obnovljena, dovoljna kazna? Pratimo autorovo temeljno istraživanje, razgovor sa poslednjim predratnim direktorom Vijećnice Borom Pištalom, kojega pripovedač nalazi u staračkom domu na Bežanijskoj kosi u Beogradu. Razgovara sa njim, a pisanu građu pažljivo sortira, te saznajemo da je Witteka, zapravo, plagirao izvesni Dvoru bliski arhitekt i prevarant Karl Paržik. A onda se ređaju nerazjašnjene i zagonetne smrti, ubistva, samoubistva, krikovi duhova kao zvučna kulisa "zauzimanja prostora za koje mislite da su vaši".

Oceni 5