TV Serija „Better Things“
Better things 3 S

Photo: IMDb

Uvek je vreme za bolje stvari

Još jedna serija iz edicije „Tople ljudske priče“ i, naravno, ona u kojoj se „ništa ne dešava“ jeste ne tako poznata „Better Things“. Iako nije razvikana i popularna, to je serija koja vam tako priraste za srce da na kraju nevoljno sebi priznajete da uživate dok je gledate i da jedva čekate iduću epizodu. Nema ni naznake klasične dramske strukture. Osim sukoba, koji je uvek tu i bez kojeg ničeg ne bi ni bilo.

Sukob je u datoj postavci likova neminovan, jer je reč o samohranoj majci, njene tri ćerke, od kojih su dve tinejdžerke, te njihovoj babi koja živi preko puta njih, na ivici da iz simpatične izlapelosti pređe u tešku demenciju.

I dok neki zamišljaju mučeni lik samohrane Tanje Bošković iz „Košave“ ili ženu-majku-kraljicu koja stiže na svim strašnim mestima postojati, osim u realnosti, glavna junakinja Samantha Fox (Sam, Sammy) nije ni jedno ni drugo. Ona živi u Los Anđelesu, glumica je još od detinjstva, kada je ujedno i bio vrhunac njene karijere. To znači da ne pratimo život holivudske dive, niti porodice pogođene recesijom, već žene koja sasvim pristojno živi i bez problema izdržava tri ćerke, majku, pa čak i bivšeg muža.

Zahvaljujući liku Sammy uspevamo da vidimo Holivud iz potpuno drugačije perspektive, čak svedočimo njegovoj potpunoj deglamurizaciji – počev od kanalizacije na setu, bajate šminke i istog takvog keteringa, malih honorara za statiste i one koji rade „iza kamere“, narušenih međuljudskih odnosa, sindikalnih pobuna, do rodne i starosne diskriminacije koje Sammy uveliko trpi kao žena na pragu pedesetih.

O godinama, starenju, menopauzi ova serija takođe progovara iskreno, bez ulepšavanja, ali i bez trunke preuveličavanja i crnila. „Better Things“ zaista uspeva u svemu da nađe ono što je dobro i dragoceno. Opet, bez ikakve patetike. Nje nema ni u tragovima. Upravo u minus-fazama, sukobima, često surovosti koje likovi demonstriraju, prepoznaju se ljubav, dobrota, posvećenost.

Baš tu dolazimo do onog najbizarnijeg segmenta serije, a to su porodični odnosi. Naročito odnos Samanthinih ćerki prema njoj. Isprva mi se činilo da je to kulturološka stvar i da ja, uprkos tome što za balkanske standarde potičem iz prilično liberalne porodice, to jednostavno ne mogu da razumem. Ipak, sudeći po utiscima gledalaca koje sam našla na internetu, čini se da nisam jedina kojoj su ti porodični odnosi čudni. Samanthine starije ćerke, tinejdžerke, toliko su grube i osione prema njoj da to zaslužuje posebnu studiju. S druge strane, i sama Samantha je gruba prema svojoj majci, a spektar ponašanja ide od ignorisanja do eksplicitnog pokazivanja koliko je nervira. Na svu tu grubost dodajmo sve moguće slobode – koje idu dotle da starija ćerka zahteva od majke da joj kupi travu, zato što ona može da nađe i plati kvalitetnu robu, a ne da pušta decu da se sama krišom drogiraju nekim sumnjivim supstancama. „Ne, molim vas, sve krijte od mene, deca bi trebalo da kriju od roditelja šta rade“, odgovoriće Samantha, izvrćući tako ruglu, ili bar preispitujući, sopstvene, ali i stavove nas sa druge strane ekrana.

„Better Things“ nam kroz tri sezone pokazuje da će na kraju, uprkos svemu, sve biti u redu; da će deca odrasti i nekako se dovesti u red, da nije smak sveta ako se ponašaju kao poslednja stoka dok su tinejdžeri. Svako je na svoj način prošao kroz poremećenu tinejdžersku fazu i ova serija nas samo na to podseća. Potpuno je u redu i da su majke nesnađene, nesređene, nedosledne. U čitavom tom haosu koji ova serija donosi zapravo pratimo žene u gotovo svim prelomnim razdobljima – pubertet srednje ćerke, adolescenciju najstarije, njihovu majku na ulasku u menopauzu, baku koja stari i najmlađu ćerku koja bi trebalo da uživa u bezbrižnom detinjstvu, ali je ometa sve prethodno pobrojano.

Na kraju, te generacije grubih žena u osetljivim periodima života ipak umeju da nađu način da budu zajedno, da se podržavaju, razumeju i vole... Do sledeće svađe i nervnog sloma. Ima li ičeg univerzalnijeg u seriji koja nam, na prvi pogled, i nije tako bliska?

Ispada da baš ova – od svih serija – uspeva da pronađe pravu meru u prikazivanju svakodnevnog života. Bez ušminkavanja stvarnosti i lažnog luksuza, ali i bez hipsterske fetišizacije i karikiranja siromaštva, što je svojstveno onima koji ga nikad nisu osetili.

Trend besomučnog ulepšavanja nije zahvatio samo društvene mreže. Svuda vidimo te pokušaje koji nekako na kraju uvek propadnu. Lažirana sreća nikad ne dolazi sama, niti u samo jednom segmentu. Sve se mora ušminkati. A onda kulise kreću da padaju... Pamela Adlon (autorka serije, scenaristkinja, režiserka i glavna glumica) te kulise ruši i sebi i drugima. Ne šokira nas da bi nas šokirala, niti se trudi da nam se svidi – i to je ono što je najšokantnije.

Adlon je samostalno režirala celu treću sezonu, koja se i ističe po nekim genijalnim rediteljskim rešenjima, pravim umetničkim minijaturama. „Better Things“ nam se otkriva sloj po sloj, postajući sve bolja, toliko dobra da je zapravo neverovatno koliko je nezapažena.

U trenutno vladajućoj hiperprodukciji TV sadržaja ovakav nebrušeni dijamant i jeste teško prepoznati. On nam nudi apsolutnu deglamurizaciju – Holivuda, majčinstva, dece, porodice, prijateljstava, izlazaka, života uopšte. I to je fenomenalno, jer ostavlja prostor za bolje stvari.

 

Oceni 5