Uvek sam sa sobom nosio Bibliju i znao sam je naizust

KAKO JE MUSORGSKI NAPISAO HOVANŠĆINU

Sve više studenata dolazilo je da me sluša kad iznosim svoja razmišljanja. Možda je to bio začetak nekog Slobodnog univerziteta. Svako je mogao da kaže svoje mišljenje, a najviše su se cenili oni koji su sobom donosili flašu. Ponekad je oko mene bilo više slušalaca nego na predavnjima. Studentima se najviše dopalo kad sam tvrdio da svi Rusi piju i da mladi treba da se ugledaju na naše umetnike.

Tačno je da svi Rusi piju. Ne piju iz dosade i ne piju zbog klime kako se obično misli, već zato što imaju dušu.Rusi imaju rusku dušu. Među ruskim velikanima nema ni jednog koji nije pio kao svinja.

Kuprin i Gorki, ti se uopšte nisu treznili. Čehov je za Gorkog rekao da je odličan pisac ali šteta što je alkos. A sam Anton je i pred samu smrt tražio da mu naliju šampanjac. Gogolj ? Taj je svuda nosio svoju čašu iz koje je samo on votku pio. Puškin ? O njemu ne treba ni govoriti, koliko je taj popio u životu. Tolstoj? Kad je bio mlad, bez vina i karata nije mogao da živi.

-A Gete, a Gete..?

- Prvo, kažem, on nije bio Rus, zašto bi morao da pije taj Johan fon? Ali, on je napijao sve svoje likove što govori da je, iako zakleti trezvenjak, i sam u duši bio pijanac. Čak su mu se ruke tresle, naročito kad je ostario.

- Modest Musorgski?

Eh, Modest taj Musorgski. Znate li kako je pisao svoju besmrtnu operu “Hovanšćina”?

Leži tako pijan Musorgski na podu, a pored njega prolazi Nikolaj Rimski Korsakov, u smokingu i sa cilindrom. Vraća se iz Boljšoj teatra, namirisan i raspoložen. Budi Musorgskog svojom dirigentskom palicom, udarajući ga ne baš nežno po glavi. Ustaj, kaže, umij se i nastavi da pišeš svoju božanstvenu operu Hovanšćina.

Nikolaj Rimski Korsakov sedi zatim u fotelji, prebacio nogu preko noge, a rukom pridržava cilindar. A preko puta njega, Modest, sav taman i neobrijan, znoji se, drhti i ispisuje note.

Modesta je uhvatila drhtavica pa mu note ne padaju na liniju koju je zamislio. Taj teški mamurluk kasnije će eksperti otkriti u deonicama gde muški horovi dolaze do izražaja. Musorgski je svestan da bi jedna čaša votke to sve dovela u red, ali Rimski Korsakov je strog, ne dozvoljava. On za sebe pevuši svaku notu koju ispisuje Musorgski. Ponekad, nezadovoljan, lupa štapićem o naslon fotelje, kao o dirigentski pult. On sebe već vidi kako diriguje Hovanšćinu u Boljšoj teatru.

A kad je Nikolaj izašao i, kao slučajno, ostavio par novčanica u fotelji, Modest Musorgki razbacuje note svoje besmrtne opere, uzima pare i juri u susedni traktir na pivo sa votkom. On dobro zna da se klin klinom izbija, psuje na sav glas i Rimskog Korsakova i Hovanšćinu, ali zna da od nje ne može da pobegne sve dok je sasvim ne preseli u notne sveske.

To se naziva umetničkim porođajnim mukama.

KRATKI  KURS O KOKTELIMA

Kanaanski balzam

Alkohol za dezinfekciju – 100 g

Crno pivo (najbolje “Ostankino” ili “Senator”) – 200 g

Sredstvo za glancanje parketa – 100 g

Duh Ženeve

Parfem “Bela rada” – 50 g

Sredstvo protiv znojenja nogu  – 50 g

Pivo “Žiguli” – 200 g

Lak od špiritusa - 150 g

Suza komsomolke

Kolonjska voda “Lavanda” – 15 g

Kolonjska voda “Vrbica” – 15 g

Toaletna voda “Šumski potočić” – 30 g

Lak za nokte – 2 g

Rastvor za ispiranje desni – 150 g

Limunada – 150 g

Kučkine iznutrice

Pivo “Žiguli” – 100 g

Šampon “Sadko – bogati gost” – 30 g

Sredstvo protiv peruti – 70 g

Lepak “BF” – 15 g

Tečnost za kočnice – 30 g

Insekticid protiv sitnih insekata – 30 g

Poljubac teta-Klave

Crno vino (ili belo, svejedno) – 100 g

Votka (bilo koja) – 100 g

Jorš „Akademski građanin“

Pivo „Zlatni klas“ – 100 g

Votka „Stona“ – 100 g

Jorš „Polarna svetlost“

Šampanjac „Sovjetskoje“ – 100 g

Votka „Moskovskaja“ – 100 g

Jorš  „Ujkin san“

Samogon  – 100 g

Špiritus – 100 g

NAJVAŽNIJE KOD ČOVEKA JE PRAVILNO DRŽANJE

Sa “Lomonosova” su me najurili jer sam prestao da idem na predavanja i seminare. Nije bilo političkih razloga. Dosadno je bilo, pa što da idem? Ujutro bih se budio sa pitanjem: da idem na lekciju ili ne? A znao sam već odgovor: Pa, koji će mi moj sve to. Ostajao sam u krevetu.

Ne, nije to bio zamor od pića ili terevenki. Ne, jednostavno sam video da svi ustaju i žure i to mi se nije sviđalo. Idite vi govnari, mislio sam, ja ostajem da ležim i razmišljam.

Kašu mi je zakuvao major na predvojničkoj obuci. Jednom nas je postrojio i koračao između nas naglašavajući svaki slog: Najvažnije kod čoveka je pravilno držanje !

Nisam odoleo na takvu glupost. Rekao sam da je to ponavljao Herman Gering sve dok ga 1946. godine nisu obesili. Taj govnar mi to nikada nije oprostio i kad je do dekana došlo da pijem, čitam Bibliju i predstavljam za mnoge studente, a naročito studenkinje, kumira, idola i šta ti ja znam, on je svim tim optužbama dodao i svoju: nepatriotska ličnost kome nema mesta na MGU.

Stari jarac, dekan filološkog fakulteta, onaj što je odležao 15 godina u Sibiru, na rastanku mi je rekao: Ja veoma žalim, Jerofejevu, što sad nisu ona ranija vremena. Ja bih sa vama mnogo oštrije postupao.

Tada sam shvatio da je bolje da sa takvim šljamom nemam veze. Bio sam sretan kad sam napuštao Moskovski univerzitet.

PROTERAN SA FAKULTETA I IZ GRADA

Zatim sam mesecima radio na utovaru cementa. Ceo dan u cementu, a uveče nisam mogao da isperem belu prašinu sa tela. Nije mi smetao fiziči rad, nisam se žalio. Uveče sam pio ili čitao. Drugari su se čudili: pa valjda znaš da se na fakultet dolazi samo preko veze. U julu 1961. prijavio sam se za vanredne studije na pedagoškom fakultetu u gradu Vladimiru.

Došao sam na prijemi ispit pravo sa gradilišta,prišao stolu i izvukao pitanja. Znao sam da će to ostaviti utisak na komisiju. Pamtim dobro oba pitanja. Pitanje broj 1: sintaksičke konstrukcije u direktnom govoru i u vezi s tim punktuacija. Drugo pitanje: kritika o romanu Černiševskog “Šta da se radi” 1860. godine.

Tročlana komisija gleda na mene sa povećanim apetitom. Dekan filološkog fakulteta Raisa Lazarevna, nasmejana, a oči joj igraju od nekog tihog zadovoljstva.

Vi, Jerofejevu, ne treba da odgovarate na ova pitanja. Izuzetno cenimo vaš članak o Majakovskom za koji ste dobili najvišu moguću ocenu. Ostavite sintaktiku. Recite nam, vi zaista radite sa cementom?

Lopatom. Čitav dan.

Mi smo odlučili da vas primimo kao redovnog studenta, da vam obezbedimo smeštaj i da vas nagradimo sa najvišom državnom stipendijom koju naš fakultet daje. Jer, vi ste rođeni filolog.

Tako sam primljen na fakultet u Vladimiru, a izbačen sam posle deset meseci. Objašnjenje je bilo da “moralno i idejno razgrađujem studente”, da nanosim nepopravljivu štetu komsomolskoj organizaciji itd.

Proteran sam sa fakulteta ali i iz grada i, kako su lokalne novine pisale, zauvek mi je bio zabranjen povratak. Čujem da je sada na fakultetu gde sam studirao postavljena memorijalna ploča sa mojim imenom. Uvek neko preterivanje.

Osnovni razlog što sam bio proteran bila je Biblija, koju sam uvek nosio sa sobom, a znao sam je naizust.

Ali, najgore je bilo što je mojim drugarima bilo zabranjeno da razgovaraju sa mnom, čak i da me pozdravljaju na ulici. Sve pod pretnjom da će i njih izbaciti sa fakulteta. To se i dogodilo nekim kolegama, a student Jelkin je izbačen samo zato što se na ulici u prolazu pozdravio sa mnom i razmenio dve tri reči.

SA SEKRETAROM KOMSOMOLA, ZVANIČNO

Naravno, bilo je dobrih ljudi i u komsomolu. Sekretar komsomola, neki Ignjatijev, pokušao je da me vrati u zajednicu. Došao je jednog dana do mene u sobu, seo na krevet, i ozbiljno mi rekao: Nas dvojica treba da razgovaramo.

Pitao sam o čemu, a on mi je rekao da se fakultet sve više deli na komsomolce  i “popove”. Ove druge, navodno, ja predvodim.

Pored mene, u jednom krevetu ležali su Griša i Tolja. Ni oni nisu išli na predavanja. Puštali su strane radio stanice sa džez muzikom i slušali Glas Amerike. Kad je komsorg ušao u sobu, oni su samo pojačali muziku. Tolja, vikao je Griša da nadjača džez, šta misliš, Tolja, da li ćemo mi sada dobiti dete?

Tolja je odgovorio: sve je u Božjim rukama.

Sa komsorgom sam zakazao sastanak u velikom amfiteatru. Bilo je prisutno par stotina njegovih i mojih pristalica. Seli smo za sto pregovora, bez rukovanja. Iznad nas su bile fotografije 15 članova Politbiroa partije, plus  još dve slike u ulju Lenjina i Staljina, rad akademkog umetnika Aleksandrova.

Za početak smo popili po sto grama, zatim po još pedeset,onda sto pedeset, pa tri stotine…

Video sam da je ozbiljan čovek sa kojim neću lako izaći na kraj.

Kad je nestalo votke prešli smo na vino. Alžirsko. Ko nije pio takvo vino u Rusiji taj ne zna šta je jutarnja kiselina u želucu. Pošto smo ispraznili flašu, komsorg je dao očima znak svojim pristalicama da donesu nešto iz rezerve komiteta. Doneli su jermenski konjak, poklon komsomolske organizacije iz Jerevana.

Tek tada smo počeli da razgovaramo. Prvo je sekretar komsomola meni zadao pitanje:

Poznati udarnik Aleksej Stahanov dva puta dnevno je išao na malu nuždu, i jednom u dva dana na veliku. Kada bi prepio, četiri puta bi dnevno išao na malu, i ni jednom na veliku nuždu. Izračunaj, koliko puta je udarnik Stahanov išao na malu, a koliko puta na veliku nuždu s obzirom da je 312 dana u godini bio pijan?

U amfiteatru su svi zanemeli u očekivanju mog odgovora.

Rekao sam: ova zagonetka ima svinjski podtekst, neću na nju da odgovaram. Uperena je protiv druga Stahanova i socijalističkog takmičenja. Ali, evo za tebe jedno lakše, komsomolsko pitanje, bez ideoloških premisa:

Kada su brodovi američke Sedme flote pristali u luku Petuški, devojaka u komunističkoj partiji nije bilo, premda se komsomolke mogu ubrojiti među buduće partijske kadrove. Svaka treća među njima bila blondinka. Posle odlaska američkih brodova otkrilo se sledeće: svaka treća komsomolka je bila silovana, svaka četvrta silovana bila je komsomolka, svaka peta silovana komsomolka bila je plavuša, i svaka deveta silovana plavuša bila je komsomolka. Ako se uzme u obzir da u Petuškima ima 428 devojaka, izračunaj koliko je među njima bilo netaknutih bespartijnih brineta?

Sekretar komsomola dugo me je gledao u oči. Izdržao sam taj pogled ne trepnuvši. Zatim je ustao i snažno mi stisnuo ruku. A sada, daj da nešto ljudski popijemo, rekao je.

RUSI I MEDVEDI

Ušli smo kod njega u kabinet. Svako je poveo po jednog sekundanta, sa mnom je naravno bio Tihonov. Uz sekretara je bila jedna devojka, član komsomolskog komiteta. Ostali su bili ispred zgrade, čekali su rezultat i kladili se na pobednika.

Da pojurimo medvede, predložio sam.

Čini mi se da je komsomolac malo probledeo, ali je prihvatio izazov. I krenuli smo.

Ispred nas bila je krigla sa pivom. Komsomolac je prvi krenuo, otpio je dobar gutljaj, a zatim je u pivo sipao votku, tako da je krigla opet bila puna. Ja sam sledio njegov primer, otpio sam pivo i sipao votku.

Posle pola sata u krigli je bilo mnogo više votke od piva. Komsomolac je tražio tajm aut: poslao je devojku po sendvič. Ja sam Tihonovu očima dao znak da ne mrda: znao sam kakve su posledice ako sada krenem i sa hranom. Uz to prisetio sam se parole iznad kreveta. Talenti ne mezete.

Komsomolac je u trenu pojeo sendvič,a zatim popio poslednje ostatke onog što je nekada bilo pivo, i dolio votku. Sada je krigla bila puna čiste votke. 

Ovo se zove koktel “Uterati medveda u brlog”, promrmljao je komsomolski rukovodilac.

Ja sam tada rekao: Svaka vam čast, uspeli ste da ga uterate, a sada ćemo ga isterati.

I krenuli smo ponovo, samo što smo sada ispijali votku iz krigle i dolevali pivo. Posle drugog gutljaja, komsomolac je izleteo iz prostorije. Više ga nikada u životu nisam video, ali sam čuo da su ga zbog pijanstva prebacili iz komsomola u sindikat. Ipak je on bio naš  čovek, a briga o ljudima je na prvom mestu.

Ja sam ostao do kraja, sve dok krigla nije bila ponovo napunjena pivom. Umesto mene, sa balkona studentima se obratio Tihonov. Kratko je rekao:

- Venička je pobedio sa koktelom “Isterati medveda iz brloga”.

Probudio sam se posle tri dana. Čio i spreman za nove radne pobede.

KO STE VI, JEROFEJEVE?

Neverovatan čovek. Bez ikakvog dara. Genije. Originalan. Isuviše mračan čovek. Pesnik. Čudak. Zatvoren u sebe. Previše dugog jezika. Oblomov. Veliki radnik. Potpuno neshvatljiva ličnost. Huligan. Ćutolog. Politički prestupnik. Knjiški moljac. Anarhist. Idiot. Filosof. Pijanica. Onaj drugi Jerofejev. Genije. Lepotan. Genije. Student propalog života. Prvi Jerofejev. Čovek koji se ne smeje. Vetropir. Veseljak. Đubre. Duša od čoveka. Verski fanatik. Strašno interesantan tip. Tamni čovek. Genije. Putnik. Skitnica? Ne, prognanik. Genije… I još mnogo toga. Još mnogo...

RUNOVA, TVOJE SU OČI FEBRUARSKE MAČKE

Iz dnevnika: 4.decembar – drugi susret sa Runovom. Gleda u mene kao da nešto očekuje. Kažem: Nas dvoje još nismo na “ti“, ali tvoje oči su februarske mačke. Pobegla je uz tihi kikot.

5. dec. - vidim je kroz prozor kako odlazi na predavanja. Usporava korak, ali se ne okreće. Vetar. Njena plava kosa.

6.dec. - J.R sa pijanom Zaharovom.

7.dec. - R. u sastavu studentske komisije dolazi u moju sobu. Vrlo službeno. Ona ćuti, a drugi me ispituju. Raspravljam s njom. Želim da je povredim. Oči pune suza.

8.dec. - Dva puta je srećem u hodniku. Zovem je na čaj, ali ne prihvata. Samo na čaj, ponavljam. Ne odgovara.

9.dec. - Krasovski mi kaže da je Runova ukrala moju fotografiju.

10. do 21.dec. – Ne viđam je. Možda je otputovala. Ili je bolesna. Obilazim ženske spavaonice. Niko ne zna gde je Runova.

22.dec. – Sa drugaricama stoji ispred mog prozora. Tri puta nam se pogledi susreću. Kad bih bar mogao da znam šta se u njima krije?  Uveče, Tihonov mi šapuće: čeka te u svojoj sobi. Runova kaže: sami smo još 40 minuta. I počinje da se skida. Posle deset minuta izlazim iz sobe. Osećam mučninu i stid. Nailazi Ivaškina. Zovem je da se napijemo do daske i ona zadovoljna pristaje.

23. dec. i dalje – Okunova, Ivaškina, Lomakina, Denisenko, Pantelejeva... Isuviše pažnje poklanjam razlikama koje postoje između jedne i druge mlade žene.

Nema Runove.

4. januar - Svakog četvrtog u mesecu pijem dok ne izgubim svest. Tog dana sam video Runovu prvi put. Tvoje su oči februarske mačke...  tvoje su oči…

KREMLJ

Svi govore: Kremlj, Kremlj. O njemu sam samo slušao, ali ga ni jednom nisam video. Koliko puta (hiljadu puta) kad bih se napio ili bio mamuran, išao sam Moskvom sa severa na jug, sa zapada na istok, od kraja do kraja, planski ili kako se već zadesi, ali ni jednom nisam video Kremlj.

Nisam bio ni u Boljšom teatru. Ne znam gde se nalazi poznati Dom književnika. Nikada nisam bio član Saveza pisaca. Čuo sam da imaju dobar i jeftin restoran, ali ni tamo nikada nisam bio. Nažalost.

PETUŠKI

Gradić na reci Kljazmi, 115 kilometara na istoku od Moskve, rejonski centar Vladimirske oblasti. Od Moskve do Petuški saobraća električni voz, putovanje traje tri sata, ali za mene je ponekad trajalo danima, a mnogo puta nisam ni stigao do krajnje stanice. Petuški je kraj. Nema dalje.

Kako sam se našao u tom gradiću? Odakle meni, sa severa zemlje, iz Murmanske oblast, opsesija tim malim, uspavanim gradom? To je posebna priča.

Jednom sam sa svojim prijateljem obeležavao godišnjicu smrti Jelisavete Ivanovne Čajkine. To je ona seoska bibliotekarka koju su ubili Nemci 1941. godine. Njeno ime urezalo mi se u pamet samo po ploči koja je bila okačena na zgradi biblioteke gde je radila. O njoj ništa više ne znam, ali zašto ne popiti neku čašicu na godišnjicu njene smrti? Svaki povod da se dobro popije je na mestu. Čak i za one koje uopšte nismo poznavali. Uostalom, mi smo najčešće pili bez ikakvog povoda.

Pili smo, dakle, već treći dan oplakujući seosku bibliotekarku kad mi je prijatelj rekao:

Ti si, Venja, kao visoki bor. Gledaš samo u nebo i ne vidiš šta se događa pod tvojim nogama, na zemlji. I usamljen si kao bor. Zavrti ovaj globus i gde ga prstom zaustaviš, putuj tamo. Možda će ti biti lakše.

Pili smo na željezničkoj stanici. Tamo sam nedeljama spavao. Anđeli mi šapuću na uvo: Pazi se, Venja, ovde se probudiš  i tebi su već 33 godine. Zadremaš i probudiš se – nabio si 48, ponovo zadremaš i - više se ne budiš.

Zavrteo sam globus i zaustavio ga. Prst je pokazao Petuški. Bio je to Božji prst, moja sudbina.

Petuški, mesto gde ptice pevaju i danju i noću, a jasmin cvate i leti i zimi. Prvobitni greh – možda je on i postojao – tamo nikoga ne muči. Tamo čak i oni koji se ne trezne nedeljama imaju bistar i jasan pogled.

Tamo se zna ko šta radi. Žene se vrte po kuhinji, a muškarci  od ranog jutra kreću u potragu za votkom. Pa ako je ne nađu u jednom selu, odu do drugog, ako je ni tamo nema, prošetaju do trećeg. Ne žuri im se jer ionako nemaju šta da rade .

Ukratko, raj na zemlji.

(Nastaviće se)