Rečnik zaljubljenika u Indiju: Kali i Kalkuta (8)
Kalkuta Indija

Photo: wikimedia.org

Užas koji stalno izmiče

Kali

Njoj se ne prilazi bez drhtanja. Sve je na njoj zastrašujuće, oči, dugačak jezik kojim palaca, oružje, držanje, ogrlica od lobanja koja joj se njiše oko vrata poput trofeja. U njenom omiljenom hramu u Kalkuti vernici joj prinose na žrtvu ovce, koze. Svuda se širi miris krvi.

Kali je obično prikazana kao jedno Parvatino otelotvorenje, šakti, žensko Šivino obličje, ali je pre svega zaseban lik koji ima svoje kvalitete i avanture. Ta veza sa Šivom osvetljava bez sumnje onaj destruktivni boginjin element, ali samo delimično. Sam Šiva, kao i druga indijska božanstva, i kao Buda, često nam pokazuje dlan svoje desne ruke, pokretom koji se naziva abhaja, što znači: „nema straha“. Ničeg sličnog kod Kali. Ona je sušti užas.

Kali je istinski strah zato što ne znamo ko je ona. A on nas najličnije pogađa zato što ne znamo ko smo mi

Osećanje koje izaziva i koje njeni poklonici pokušavaju da odagnaju krvlju, za kojom, kako smatraju, ona žudi, možda ima neke korene u njenoj starosti. Ona dolazi iz vremena u kome su bogovi bili okrutni, u kome se činilo da je život izložen neprestanoj pretnji, u kome je smrt imala nepodeljenu vlast. Tako reč Kali znači „Crna“ i Indijce odmah podseća na pojam Kala, „Crn“, na svemoćnu i neumoljivu sliku Vremena, koje nas sve vodi u smrt što je brže moguće. Kad Kali pleše, ona pleše nad lešom.

Naš strah potiče i od nepostojanja preciznog identiteta, što boginju čini neuhvatljivom. To je zajednička crta mnogih bogova u politeističkim tradicijama, ali se u slučaju Kali pogoršava. Ona je užas koji stalno izmiče. Čas se pojavljuje pod imenom Durga i jaše lava, čas kao Čamunda, odevena u slonovsku kožu. Može se javljati s jednim parom, ili s više parova ruku. Ona je kao jedna od onih oniričkih slika čiji se oblik neprestano menja. Taman pomislimo da smo je uhvatili, a ona se u tom trenutku promeni.

Jedan broj autora pokušao je da preko Kali analizira tajni užas koji kod muškaraca izaziva prava ženskost. Ali mit, ma koliko bio nejasan, a možda upravo zbog te nejasnosti, ide mnogo dalje od analize, prevazilazi svaku inteligenciju. Kad gledamo Kali, ona u nama budi dečji strah. U njoj ima nečeg od strašnog fantoma iz stripa. Inače, u sumarnim pogledima na Indiju, u zapadnim avanturističkim romanima, ona je ta na koju pozivaju sekte okrutnih ubica kao što su Tugi. Međutim, u istom trenutku osećamo da taj suštinski strah, taj osnovni strah pogađa u nama duboku žicu koju uzalud pokušavamo da zaštitimo, a najčešće da ignorišemo.

Kali je istinski strah zato što ne znamo ko je ona. A on nas najličnije pogađa zato što ne znamo ko smo mi.

Abhaja. Nema straha. Ili ga pre ima: strah je u nama, ali smo mi sami iluzija. Čemu onda strahovati od straha? Ili strahovati od samih sebe? Na svakom putovanju u Indiju, ili drugde, moramo prihvatiti Kalino prisustvo. Nema sumnje najbolje je, ako stopira pored puta, da je primimo u kola i da s njom razgovaramo.

Ako se budemo pravili da je ne vidimo, sačekaće nas malo dalje, možda u obliku neke nesreće.

Ako je budemo oterali, vratiće se u nekom drugom obliku.

Videti „Kalkuta“, „Šiva“.

Kalkuta

Tokom desetak godina boravaka u Kalkuti (poslednji je bio u novembru 2000) sakupljao sam beleške, fotografije, krokije. Ta celina predstavlja haotičnu zbrku po ugledu na sam grad. Ne znam kako da se u njoj snađem. Bila bi nesumnjivo loša zamisao da pokušam da tu uspostavim red.

Naš prvi ulazak, u društvu Pitera Bruka, odigrao se oktobra 1982. godine. Toši Cućitori, japanski muzičar koje je radio s nama, dobro je poznavao grad. U njemu je proučavao bengalsko pevanje i imao svoje učenike. Uprkos umoru, od našeg dolaska u ogromni grad – u kome se čini da su seoski ambijent i pustinja zauvek nestali – povratio je svoju vitalnost, jurio na sve strane, telefonirao, organi-zovao koncert za koncertom.

Drugog dana poveo me je u jedan kineski restoran koji je poznavao, a koji su držali Indijci. Našli su nam mesto za stolom, šef sale nam je doneo jelovnike, primio narudžbinu i nestao. Petnaest ili dvadeset minuta kasnije, isti taj čovek se vratio i rekao nam da je kuhinja za taj dan zatvorena. Bez ikakvog dodatnog objašnjenja. Restoran u Indiji može biti i otvoren i zatvoren.

Otišli smo ne buneći se da bismo se u drugom kineskom restoranu ozbiljno otrovali. Previjao sam se čitave noći od bolova. Prvi susret s Kalkutom: otrov iz „Golden dragona“.

Najpre sam stekao utisak o veoma mračnom i veoma prenaseljenom gradu, težem za život od gradova na jugu, odakle smo došli. Taj je osećaj veoma brzo oslabio zahvaljujući muzici i pesmi, još i danas sveprisutnom kulturnom životu. Kalkuta, glavni grad Zapadnog Bengala, dokazuje se kao intelektualna prestonica Indije. Ona baštini Tagora i Ramakrišnu, kao i sineastu Satjađita Raja, muzeje, studijske centre. Kaže se da je to grad u kome se nalazi najveći broj knjižara na svetu: blizu deset hiljada. Nisam proveravao. Njegov filmski festival pokušava da se takmiči s festivalom u Delhiju. Pozorišni život je aktivan i ne ograničava se na tradicionalne predstave. Isto važi i za ples. Pa čak i za modu: od pre nekoliko godina u Kalkuti se mogu naći radnje u kojima mlade modistkinje nude izuzetno rafiniranu odeću; mada otmen svet iz Kalkute rado tvrdi da se sva šik odeća danas proizvodi u Bangladešu i da se treba oblačiti u Daki.

Od evropskih filmova koji su nam prikazivali Indiju pre kraja šezdesetih godina XX stoleća, Indijci gotovo nimalo ne cene Roselinijevu Indiju, u kojoj vide samo hrpu nabacanih opštih mesta. Iako se u filmu Žana Renoara Reka dive pojedinim scenama, posebno onima koje se tiču života engleske porodice, obično se podsmevaju naivnom i pogrešnom Renoarovom gledanju na Indiju, na svetkovine, folklor i tako dalje.

Među tim filmovima, inače veoma retkim, sa simpatijama govore samo o dokumentarnoj seriji Luja Mala Fantom Indija (u čast Mišela Lejrisa), snimljenoj 1967. i 1968. godine. Više filmova koji sačinjavaju ovu seriju danas su izuzetni dokumenti, posebno onaj koji je sineasta posvetio školi čuvene koreografkinje Rukmini Devi u Madrasu.

Jedan od tih filmova, jedini koji se prikazivao u bioskopima, zove se Kalkuta. Svojevremeno je Luj Mal zbog njega doživeo ozbiljnu zvaničnu osudu Indije. Odbijali su mu svaki ponovljeni zahtev za vizom. Nikada više nije mogao tamo da se vrati, na svoju veliku žalost.

Danas se sve promenilo. Jedan bengalski sineasta kao što je Mrinal Sen otvoreno se divi radu Luja Mala, koji je umeo da prikaže različite stupnjeve, različite činioce toga grada. Čak priča da je jednog dana Luj Mal želeo da snimi veliki protest studenata, okruženih gomilom pandura. Odsečno su odbili da mu daju odobrenje.

Desilo se da je policijski poručnik koji je komandovao snagama reda bio prijatelj Mrinala Sena. Ovaj mu je rekao da je reditelj Francuz i da se zove Luj Mal. – Luj Mal? – uzviknuo je poručnik. – Bilo bi mi drago da ga upoznam!

Čovek se susreo s Lujem i oduševljeno mu rekao: – Video sam Cacu u metrou!

– Titlovanu? – upitao je Luj prilično iznenađeno.

– Ne, znam nešto malo vaš jezik, učio sam na Francuskoj alijansi.

Komandant policijskih snaga čak je i preveo Aragonova dela. Dozvolio mu je da snima sve što mu se prohte.

– To se može videti samo u Kalkuti – rekao je Luj Mal.

*

Nasuprot toj slici koju ukratko nazivamo kulturnom, stoji još jedna slika Kalkute, slika bede i dugačkih trotoara smrti. Putem slobodnih asocijacija, ova se druga slika radije predstavlja kada se negde u svetu govori o Kalkuti. Nije pogrešna, samo nije potpuna. Kao i svaka druga slika bede u Indiji, povezuje se sa strašnim uspomenama iz pedesetih godina XX stoleća. Shodno tome, i ovde se situacija neprestano popravljala. Kalkuta je pretrpela strahovit zaostatak kada je, počev od 1971, doživela kontraudarac sukoba koji su doveli do nezavisnosti Bangladeša. Pričalo se da je već prenaseljeni grad Kalkuta u kratkom vremenu prihvatio blizu šest miliona izbeglica, zbog čega je dobio nadimak „Grad saosećanja“. Posle toga, većina njih se raštrkala po celoj Indiji.

Sedamdesetih godina XX stoleća stanovnici su pričali da su se, pri prolasku nekog prenatrpanog autobusa na čijim bi vratima visili čitavi grozdovi ljudi, ako bi neki dodatni putnik trčao ulicom i pokušavao da uskoči, pružale mnoge ruke da mu pomognu. Ta slika prihvatanja, bezgranične plemenitosti, ne treba da potisne u zaborav sliku krvavih nereda u gradu koji su se dogodili u više navrata, naročito u vreme podele krajem četrdesetih godina XX stoleća.

U tom pokušaju da ne bude obeležje najstrašnije, najizrazitije bede, čiji je primer još odavno, Kalkuta mora, treba to reći, da se bori i sa pojednostavljenom i jadnom slikom koju je prikazivala (bez sumnje nenamerno) Majka Tereza. Kalkuta i Majka Tereza dugo su bile tužno nerazdvojne. Gradu je teško da se od toga oporavi. Vlasti su upravo to prebacivale Luju Malu: usudio se da prvi put snimi čuvenu „umiraonicu“. Čemu insistiranje na „očaju“?

Piter Bruk i ja smo 1982. proveli ceo dan s jednom od časnih sestara Majke Tereze. Pratili smo u stopu tu mladu Indijku, koja se zvala sestra Poleta, odevenu u plavo-belu uniformu. Njena se misija sastojala u pronalaženju beznadežnih slučajeva umirućih ljudi po trotoarima gradskih ulica i njihovom dovođenju u centar da bi im se ukazala pomoć kako bi barem dostojanstveno umrli.

Ne zaboravljam da s hrišćanskog stanovišta – koje nije i moje stanovište – ovaj, ovozemaljski život nije istinski. Stoga je važno valjano umreti. Pravi život je drugde: čak i za Induse?

Mlada žena (manje od trideset godina) koračala je ispred nas s iznenađujućim autoritetom. Kad bi ugledala umirućeg, pozvala bi mirno i autoritativno muškarce, prolaznike da joj pomognu da ga prenese i da ga postave ne rikšu koju bi odmah rekvirirala. I to odsečno. Niko se ne bi usprotivio njenoj naredbi.

Nikakve sentimentalnosti. „Očvrsla od stvarnosti“, govorio je Piter. Pomogli smo joj da samrtnika smesti u rikšu. Uglavnom je to neki suvonjavi starac, usahlog pogleda, pred vratima ništavila. Čovek bez igde ičega. Mlada časna sestra upravljala je operacijama bez mnogo reči, znajući dobro šta joj je činiti. Bez sažaljenja. Veoma matter-of-fact.

Pomogli smo joj da rikšu odgura do centra. Sestra Poleta nam je rekla da je mesto opasno i da muslimani ponekad bacaju bombe u vrt. A onda smo pošli, s dve druge žene, ponovo u potragu za umirućima. Dvojica na koju su nas uputili i koje smo pronašli na gomili đubreta u blizini železničke stanice već su bili mrtvi. Oko njih su se otimale crne ptice. Taj kraj posmatralo je nekoliko prolaznika.

Činilo se da se u „umiraonici“ u koju smo se uputili ništa nije promenilo još od filma Luja Mala. „Najsiromašniji od siromašnih“ završavali su tu da bi otišli na miru. Beznadežno. Sestre su im davale vodu, nešto za smirenje i tiho im se obraćale. Uglavnom su umirali od dizenterije. Često se Majci Terezi prigovaralo zbog takvog stava (da ne govorimo o knjigama i filmovima koji su zaradili novac na toj nemaštini). Indijci su govorili: Ali Kalkuta nije to! Postoje bolnice, socijalne službe! Ta slika našeg grada je lažna! Ta milostinja od Nobelove nagrade obična je laž!

Možda. Nisam u stanju da o tome sudim. Ne zaboravljam da s hrišćanskog stanovišta – koje nije i moje stanovište – ovaj, ovozemaljski život nije istinski. Stoga je važno valjano umreti. Pravi život je drugde: čak i za Induse?

U svakom slučaju, na odlasku smo dali novac i sve lekove koji su nam ostali.

*

Krajem popodneva, istog dana, ugostio nas je Satjađit Raj u svom velikom mračnom stanu, u jednoj sivoj zgradi. Atmosfera iz XVIII stoleća, nagomilane knjige, muzički instrumenti, časopisi, samo jedna fotografija sineaste: Ejzenštajna.

Srdačan, visok, veoma lep, elegantan, Raj je bio Viskonti Kalkute. Izražavao se na odličnom engleskom (Piterova opaska), govorio je o indijskoj muzici i o Mahabharati. I on je mislio da je adaptira za film, ili za televiziju, ali su ga produkcijske potrebe obavezivale – čak i u Indiji – da snima na engleskom. Nije hteo: „Kako zamisliti Kirka Daglasa kao Arđunu?“

Pokazivao je više optimizma za naš projekat i smatrao prednošću to što nismo Indijci. To nam je davalo veću odstupnicu, govorio je, više slobode, čuveni „pogled s odstojanja“. Rekao je da je spreman da nam pomogne, preporučio nam je određene muzičare (često je birao muzičke ilustracije i za druge filmove, a ne samo za svoje).

Razgovarali smo o Višnjiku koji smo upravo bili postavili u Parizu i o vezi koju smo pronašli s njegovim filmom Muzička soba. Ta veza s Čehovom nije mu promakla. Rekao sam mu da mi se plan s lusterom koji kao odraz podrhtava u vinskoj čaši (dalek nagoveštaj pogubne poplave) čini jednim od najlepših – doista – u istoriji filma. Zahvalio mi je uz osmeh. Veoma predusretljiv, samouveren, sve vreme na distanci. Sretali smo se više puta. Prisustvovao sam 1989, opet u Kalkuti, prvoj projekciji filma Grane jednog drveta, sedeći pored njega.

Tokom te prve posete, ni reči o bedi. Raj je govorio da Kalkuta ima svojih čari. Kao izuzetno poznatog prepoznavali su ga na ulici gde je za glavu bio viši od prosečne populacije. Taksisti su znali na kojoj adresi stanuje. Rekao nam je u poverenju da nikada nije imao problema s cenzurom i da se oseća kao jedan od najslobodnijih sineasta na svetu. Uglađen, u određenoj meri usredsređen na sebe, ostavljao je ponekad utisak da je sam svoj spomenik.

Pozvao nas je na večeru u hotel „Grand“, gde je bilo postavljeno izvrsno posluženje. Nismo se usudili da mu pričamo o svojoj užasnoj šetnji sa sestrom Poletom. Činilo se da je to njemu nepoznat svet. Tu, na njegovom pragu.

*

U Kalkuti sam, i dalje u svom haosu, sreo i profesora P. Lala, koji je započeo i dovršio grandiozan posao – da prevede Mahabharatu u celosti i u stihu na engleski: više od dvadeset pet godina rada. Čitavog svog života s jednom knjigom. Ovaj strastveni čovek od šezdeset pet godina došao je po nas kolima i odvezao nas do svoje kuće, van grada. Iako poreklom iz Pendžaba, veoma je voleo Kalkutu i Bengal. Bio je jedan od onih koji je insistirao na milosrdnom aspektu grada, na uvek ispruženoj prijateljskoj ruci. Govorio je čak da je stopa kriminala u njemu jedna od najnižih u Indiji.

Dvadeset pet godina prevođenja Mahabharate: Purushottama LalSretao sam ga u više navrata tokom godina. Došao je u Pariz i ja sam prevodio jednu od njegovih konferencija u muzeju Kvokon. Tu je, razume se, komentarisao dve epizode iz Mahabharate. Toga dana Anri Mišo je došao u Ulicu Fran-Buržoa da nas sluša.

Te večeri kada smo bili na čaju kod profesora Lala (s kolačima i poklonima) pozvani smo da u njegovoj kući slušamo nekog Dagara, čuvenog pevača koji je bio poslednji izdanak velike porodice, jedine koja je u jednom selu na severu Indije vekovima istrajno negovala tu veoma posebnu tehniku pevanja, usko povezanu s jogom. To takozvano meditativno pevanje počiva na prilično tajanstvenom saglasju (čak i za Indijce) između ljudskog tela i zvuka, jedno se nadovezuje na drugo koje ga vodi. U pojedinim trenucima pevač ostavlja utisak da njegova ruka, njegovi prsti pevaju. Ljudski glas ostaje neprikosnoven, a čitavo telo znači telo koje peva.

Petnaest godina teških vežbi pre nego što se usudio da proizvede zvuk. Šta se traži? I gde? Neodređeno su nam objašnjena tri nazalna zvuka, veza s pet elemenata, potpuna, teško stečena sloboda pevača. Posle štimovanja dva prateća instrumenta (dve tampure, poverene te večeri engleskim učenicima), pevao je jedan sat i dao nam potom nekoliko objašnjenja. Prevodila su nam ih trojica trgovaca tepiha koji su se tu zatekli i koji su, kada je koncert bio završen, uzalud pokušavali da nam prodaju nov prevod Gite.

Večiti kontrast. Prisna prostota bliska uzvišenom. Tamo to nije ništa čudno. To večernje pevanje pratilo nas je sve do hotela, u koji smo se vratili u tišini. Na momente još mislim da ga čujem.

*

Centar Kalkute je sablast Engleske. Određene Engleske koja je stvorila ovaj grad u XVIII stoleću i tu smestila centar Britanske Indije. Kalkuta je bila prestonica Indijskog carstva više od jednog stoleća, sve do 1912, i nastoji da to ne zaboravi. Od tog datuma, a naročito od sticanja nezavisnosti, stotine britanskih građevina koje su napustili njihovi vlasnici, prepuštene monsunima, oštećene, oronule, propale, liče na ogroman dekor iz filmova naučne fantastike u gadnim vremenima koja dolaze posle velikih katastrofa. Sve se raspada, sve se rastače, spratovi se urušavaju, preklapaju se, drveće izrasta iz prozora, hiljade kablova se prepliće, gavranovi neprestano održavaju koncerte. U te izvanredne ruševine iz kojih je proteran nekada osvajački narod smestio se jedan drugi narod koji, izgleda, živi napolju, koji stvara dugačke kolone na trotoarima, koji sedi, koji se pere na otvorenom, koji nosi hiljadu predmeta na glavi, koji doziva, koji viče, koji se upreže u poslednje rikše na svetu. Postoji raskol između tog naroda i nekadašnjeg britanskog dekora. Ovaj nije pravljen za onaj.

Indijska gomila je navika. Ona se sama od sebe stvorila. Ne treba je se plašiti, niti bežati od nje

Bila je možda potrebna zdušna saradnja monsuna, ljudi, vremena, životinja, vetra, zagađenja vazduha i mesta, da bi se postigao ovaj neverovatan rezultat. A dugotrajna komunistička uprava nije ništa sredila, daleko od toga.

Na samom izlazu iz aerodroma, u novembru 2000, na ulici su se jedna skroz bela mrtvačka kola upravo bila parkirala pored naših. U njima je ležala mrtva starica, na staklenom ležaju, grudi prekrivenih vencima cveća. Voze je na lomaču. Ukrućena je i sva požutela. Mogao bih, kada bih ispružio ruku, dodirnuti staklo kojim je zaštićena. Uredno se zaustavljaju na semaforu poskočivši zbog naglog kočenja. Videti leš na samom dolasku: šofer kaže da to donosi sreću.

Gomile užasnih gipsanih bista Majke Tereze raznih veličina u radnjama za turiste. Stoji pored Kali, Šive i priključuje se nekoj vrsti popularne mitologije i ulazi u politeizam. Nisam siguran da bi to volela.

Na ulasku u jednu veliku prodavnicu odeće čovek-vrata. Deli klijente na dve grupe, na one koji ulaze i one koji izlaze. Neumoljivi sprovodnik, mrkog pogleda i nakostrešenih brkova.

U Kalkuti se jednostavno može ići u šetnju. Dovoljno je, kad počne da se smrkava, između šest i osam sati, uputiti se nasumice u Nju Market, u zatvorenom i po uličicama. Pale se na stotine lampi, stotine pokretnih prodavaca nude svoju hranu, razne vrste hleba puri, voćne salate. Čovek se izgubi u ulici s vezovima, kod tibetanskih draguljara, i stoga radije uzme vodiča-nosača koji za deset rupija (dva franka) štiti od svih drugih nasrtljivaca. Cipele, odeća, mnogi predmeti, krojač po meri, raznovrsne pamučne tkanine, sve se to može naći, za sve potrebe. Nju Market liči na ostale indijske tržnice, ali je mnogo prostraniji. Izgleda neiscrpno, kao da je trgovina, pred kraj dana, osvojila ceo svet. Sve to u jednoj tmurnoj, pa čak i mračnoj atmosferi koju remeti ljudsko prisustvo, ali gde nas iznenada dočekuju retki sokovi i isparenja. I što je neobično, svuda utisak smirenosti, gotovo mira. Indijska gomila je navika. Ona se sama od sebe stvorila. Ne treba je se plašiti, niti bežati od nje.

*

Iako Sarasvati, boginju znanja i umetnosti, glavnu pratilju Brahme, boga stvaranja, često prizivaju u Kalkuti, području govora i mišljenja, glavna vladarka mesta ostaje vatrena i strašna Kali, koja je dala ime gradu.

Budući da je Kalkuta pre dolaska Engleza bila samo malo neuređeno selo, prilično je čudnovato da je tokom tri veka trebalo izmišljati legende, pojavljivanja i čuda u vezi s Kali. Ona tu jeste domaća, ali je njeno prisvajanje skorašnje. Sagrađen joj je mali hram, šaren, bučan, s klizavim podom, gde se vuku mirisi sveže krvi, krvi zaklanih koza, hram u kome smo uzalud tražili ono što se zove „sveto“. Čak je to – za naše oči i nozdrve – manje sveto mesto od bilo kog nesvetog mesta, od Nju Marketa na primer.

U maju 2000. bio sam žrtva prevare (svojevoljno) jednog lažnog profesionalnog bramana. Dočekao nas je oniži punačak muškarac, bos, odeven u majicu i pantalone i ponudio se da nam bude vodič, rekavši da je braman. Odmah sam primetio da nema belu traku preko grudi, znak raspoznavanja ove kaste, ali ništa nisam rekao. Pustio sam ga.

Proveo nas je svuda pomalo, odbijajući najpre bilo kakav novac, ispovedio nas, prineli smo mu darove, a on nam obeležio čelo crvenom tačkom i potom nas odveo do kipa Šive u blizini slabo posećenog bazena s prljavom vodom, pričajući nam – koještarije – da se boginja Kali pojavila iz te svete vode koja u stvari nije bila ništa drugo do bazen, kao i svaki drugi.

Smerno smo sklopili ruke pred modernom statuom Šive, a on mi je zatražio hiljadu petsto rupija to feed the needy, da nahrani uboge, što će reći pre svega samog sebe i mlađeg pomoćnika koji ga je pratio i koji je učio lekcije o dobrom iskorišćavanju turiste.

Onda sam mu zatražio da mi pokaže svoju bramansku traku. Zbunjen, zatečen, pretvarao se da je traži ispod majice, u pantalonama, ponavljajući uzrujano na nerazgovetnom engleskom: „Ma, gde li sam je zaturio?“ Nije je pronašao, grdio je pomoćnika, pokušao da skrene razgovor, pokazao nam popis – krajnje sumnjiv – na kome su bile ispisane velikodušne sume pored imena navodnih posetilaca. Konačno, dao sam nešto i otišao bez blagoslova.

U Indiji su, tako, granice između istinitog i lažnog, između iskrenog i prevrtljivog, između metodičnog i haotičnog često nejasne. Suprotno minucioznoj organizaciji svih trenutaka života, dovedenih ponekad do pomnog raščlanjavanja svake akcije, ostaje uvek u svakom događaju, u svakoj razmeni, svakom susretu, jedan neodređen deo, nešto neprecizno i neformulisano, kao neka senka, ostavljena tu, koja se nikada neće razjasniti. Možda se tu krije jedna od tajni Indije, koja je isto tako tajna celokupnog života, pa samim tim i samog sveta.

*

Rečeno nam je da ljudi napuštaju Kalkutu, odlaze iz nje, očajavajući sada zbog svog grada. Ima mnogo porodica čiji je neki član u Sjedinjenim Državama ili drugde. Ali to važi i za druge oblasti Indije i druge zemlje. Zbog prenaseljenosti, ovde je izraženo odsustvo prave privrede. Za Kalkutu je nemoguće da takva kakva je uđe u novo stoleće, nemoguće je da se meri s Hongkongom, Singapurom, Šangajem ili čak s Bangalorom. Prekasno je, u svakom slučaju. Mesta su zauzeta. Ogromna luka se uništava, nema neke veće industrije u najavi. Nov, a već veoma ostareo grad, Kalkuta propada i pita se: Može li se živeti od kulture? Od zanatstva i sitne trgovine?

Iako je ekonomski bum poslednje decenije, i ovde vredan pažnje, smanjio broj prosjaka i vrevu života po trotoarima, umnožio je broj prevoznih sredstava, naročito dvotočkaša, pogoršavajući zagađenje do neizdržljivosti. Oči i pluća stranaca teško mogu izdržati duže od pet ili šest dana. Ali i to je bez sumnje dovoljno da se više puta pređe Gang brodovima gradskog prevoza, da se obiđe Nju Market, da se otkrije neosporan šarm, često spominjana čarolija koja nema razložno objašnjenje, da se oseti grad koji danas kao i juče ostavlja utisak kao da očekuje božju kaznu. Ali i sami su bogovi, kako mi je rekao jedan bengalski prijatelj, izgleda zaboravili Kalkutu. Bolje rečeno, budući da je nova i veštačka, nikada je nisu ni prepoznali. Kako onda da je unište?

Oceni 5