Ploče koje nisu na prodaju (20): The Rolling Stones – “Sticky Fingers”
Roll 01 S

Photo: Bilboard

Uzlet do mudrosti

Stari, verni (i najbolji ikada) slušaoci pravog Radio Pančeva (do 1993) setiće se da je petkom noću, u emisiji "Radio ispovedaonica", vokalno-instrumentalni sastav The Rolling Stones bio veoma zastupljen; setiće se takođe da su neke od najboljih i klasičnih pesama dolazile sa veoma iskracane i krckave stare ploče, uz objašnjenje voditelja (Noćni Vozač) da to tako mora: reč je o ploči koja je za poštovanje i nemoj neko da se bunio; kada je ta ploča nabavljena, većina slušalaca još nije bila ni u petogodišnjem planu; uostalom, teško I da bi mnogi od njih preživeli sve žurke i orgije koje su uz tu ploču održane; ploča je preživela.

Jednom prilikom izvesna budala je bacila nož i - na svu sreću - pogodila ploču u središnji deo, pored otvora za osovinu gramofona; preživeo je, ali je odmazda bila žestoka. Neke stvari su za poštovanje, insistirao je voditelj; ne krcka ta ploča tek tako, nego zbog burne prošlosti. Evo te prošlosti.

U neka doba, krajem strašne 1971. godine, pokojni Angel Miladinov, otac televizijske režije i dokumentarne TV-emisije u nas, sjajan tip inače, došao je sa puta u London i odveo budućeg voditelja noćnih programa Radio Pančeva, a tada svog asistenta režije i reportera, na piće u Dežmanov prolaz, Zagreb, na uobičajeno pojilo televizijskih poslenika.

Petljao je po nekim plastičnim vrećama, našao šta je tražio i izbečio svoje čuvene buljave plave oči: "Ovakvu ploču još nisi video u životu", izjavio je. "Niti čuo, uostalom. Plati turu". Ploča je bila stvamo nešto: čak je imala i rajsferšlus koji se otvara, a ispod su gaće Mika Džegera u kojima se nazire sadržaj istih (dizajn omota: Endi Vorhol, hvala lepo). Dizajn omota izazvao je čuveni skandal u Engleskoj i drugim nesrpskim zemljama (liјера naša bezazlena vremena...).

Sadržaj, to jest muzika, bio je još bolji; toliko bolji da se na omot smesta zaboravilo. Iste večeri, kada je Mik Džeger zatulio "The scream of ambulance..." i "Ooooooh, sister Morphine, turn my nightmares into dreams!" - svi smo se smrzli. Nas nekoliko sedeli smo na izvesnom tavanu u bivšem Prolazu JNA, Zagreb, imali smo dobar gramofon, domaću benkovačku lozu, nešto jugoistočnoazijske trave i nešto sjajnih ženskih. Sedeli smo tako potpuno smrznuti, a onda je Viki rekla "Pas im mater, kak se ovima ne da svirat..."

Bila je to opako duboka primedba: Stonesi su ušli upravo u tu fazu, kada ih je mrzelo da sviraju, pa su svirali kao preko one stvari i to je - ako mene pitate - bila i ostala njihova najbolja faza. Nije reč samo o stvarima kakve su I Got The Blues ili Sister Morphine; i brže pesme, kao Dead Flowers, odsvirane su na isti način: sa apsolutnim laid-back majstorstvom, sa strašno mnogo osećanja koje lomi srce i sa divnom distancom istovremeno; rokenrol, koji je pravda i istina, na toj se ploči vinuo do čiste mudrosti, koja je saosećanje i ironija istovremeno, jer "u jednoj ruci drži i veru i sumnju".

Sve to vredi i danas: Sticky Fingers, ploča sa rajsferšlusom, ostaje jedan od najvećih albuma vaskolikog rokenrola ikad. Na njemu je svega (čuj - svega!) deset pesama (Brown Sugar, Sway, Wild Horses, Can't You Hear Me Knocking, You Gotta Move, Bitch, I Got The Blues, Sister Morphine, Dead Flowers, Moonlight Mile); bar šest su apsolutni hitovi. Šta biste još hteli? Da možda prodam ploču koja je preživela više žureva i radio emisija nego što ste vi, mladunci, ikada čuli? Da prodam ploču koja je spasena od tri bivše žene, šestoro dece-rokera i luksuzne švalerke?
Nema varijante.
Nema tih para.

*Tekst objavljen u magazinu "Vreme zabave" 1995. godine

Oceni 5