Vampiri: Ne može Bajone sve sam

VAMPIRI - Plavi grad  (PGP-RTS)

Samo je u Srbiji moguće ono što nigde nije moguće: da, recimo, Vampiri budu proglašeni za bend koji "čuva uspomenu na rockabilly" i, da konačno - postoji diskografska kuća spremna da se potpiše ispod nečega što se zove Plavi grad i što je, navodno, novi album beogradskog kvinteta koji predvodi onaj momak zalizane kose u tzv. crnim naočarima, čija su tamna stakla ogledalo njegovog duhovnog imidža i dokaz spiritualne perspektive ovdašnje bolje budućnosti.

Čak i kad se manemo imidža, omota i zaštitnog znaka - preostaje onaj najneprijatniji deo priče, koji se sastoji od tri pesmice i sedam pesmičica, jer srpski jezik još nije pronašao pravu minimalističku reč za Ono što se ovde krije pod retko inteligentnim naslovima: Neću, Plavi grad, Ona i ja, Gde si ti, Baby Baby, Marina, Stari voz, Mesečar, Usamljeni vuk, Luna.

S takvim angažovanim stavom lako je zamisliti da su Vampiri na razmeđi srednjoškolskog orkestra okupljenog za letnju ekskurziju negde u Bečićima - i amatera koji se subotom nalaze po opskurnim zadružnim domovima na jugu Srbije, gde uz prasetinu i pivo, reinkarniraju uspomene na Ljupku Dimitrovsku, čiji je ideološki uticaj na Plavi grad presudan, sem ako se preskoči ono što je nekad pevao Džo Maračić Maki, a što danas čini Era, koji za sebe tvrdi da je pevač pomenutih Vampira.

Budimo direktni: Plavi grad je esencijalna zabavna muzika iz najgorih sedamdesetih godina, brušena na tocilu Beogradskog proleća, gde se svako prisustvo električne gitare smatra opasnošću po društveni sistem; valjda su zato Vampiri tako nežni sa svojim instrumentima, jer slušalac koji ima tu nesreću da nije gluv, može da se uveri da pet Vampira nema snage da zagrize u bilo kakav ritam, a kamoli da učini nesto krvavo poput Tom Cruisea u filmu Interview With Vampire.

Sve je na ovom albumu tako meko i impotentno da nema te dizalice koja će podići tenziju; Era peva kao na audiciji za baletsku školu; gitarista se plaši da dodine žice, možda će ga ujesti, a valja biti oprezan u ovim kurvinskim vremenima; basista je odlučio da se uopšte ne čuje, što pozdravljam kao neobično inteligentnu ideju; ostatak zvučnog mraka pravilno je raspoređen na retko tupavu produkciju kojoj je uspelo da istakne svaku manu, jer vrline - i pored široke akcije vojske i milicije - nisu pronađene.

O kakvom se albumu radi, svedoči pesmičica pod brojem tri; nesto što se kod Vampira zove Ona i ja - jedva se prepoznaje kao Searchers original Needles And Pins (pesma koju su, recimo, The Ramones maestralno obradili), ali u Vampirskoj verziji to je mutljak od retardirane patetike, hotelskog aranžmana i androidnog glasa koji preklinje na kolektivno povraćanje. Plavi grad isuviše je jednostavan album za decu do dve godine; zato se ploča preporučuje jednoćelijskim organizmima koji jedino mogu da shvate o čemu Vampiri, zapravo, govore. Uostalom, pitajte prvog paramecijuma kojeg vidite da se histerično smeje! (1995, magazin Vreme zabave)

VAMPIRI - Monkey Food (Komuna)

Mogu da zamislim da Vampirima svih ovih godina nije bilo lako; obožavali su ih mališani u predškolskim ustanovama, nepokretni bolesnici, Savez gluvih Srbije proglasio ih je svojim sponzorima, počasno mesto na TV Pinku i TV Palmi uvek im je bilo obezbeđeno - naročito kad Era s onog svijeta stavi tamne naočare, kosu očešlja po pravilima filma American Grafitti i kad bend krene u vokalnu operaciju sa shoo-bee-doo-aaah skalpelom, hirurški obučen u jednobrazna odela iz kasnih pedesetih godina. Onda se nešto neobjašnjivo ali definitivno tragično dogodilo; Vampiri su napravili dugu pauzu, nigde ih nije bilo, srpski mališani su odbijali da odrastu, ne može Bajone baš sam da vodi brigu o našem retardiranom podmlatku - pa je sasvim prirodno da su Era, Tomke, Pera, Jožef, File i Jole na sebe preuzeli teški teret da se početkom 1998. predstave kao Novi Vampiri, željni sveže krvi pod prehrambrenim naslovom albuma Monkey Food.

Glavnu ulogu u ovom gastronomskom eksperimentu sa deset jela serviranih u isto toliko pesama - na Drakulinoj lutriji dobio je producent Saša Habić kome se javilo da su Vampiri spremni da se prilagode tzv. novim trendovima; umesto zvuka pedesetih godina, preslikanih rockabilly ritmova i tekstova amputiranih od nepotrebne inteligencije - g. Habić poveo je Vampire putem revolucionarnih staza Familije, Saša nije zaboravio ni ugledne Babe, negde i nekako se setio Nena Belana, uzgred je Habić utripovao da su elektronika, laki techno i par semplova (I'm The Man od sastava Spencer Davis Group u numeri Monkey Food) nešto što Mladi Mnogo Vole, zašto bi se Vampiri lišavali blagodeti tehnologije kad je u četrdesetak minuta muzike mogućno sve ovo utisnuti, da zvuči kao da jesu Vampiri a nisu Vampiri, o čemu ponajbolje govore teški filozofski tekstovi, savršeni za ozbiljnu psihijatrijsku analizu ("Ti kažeš bla bla bla/ Ja kažem ne ne ne, o da/ Ja kažem bla bla bla/ Ti kažeš ne ne ne ne, o da.... Skvo je bila tužna/ Skvo je bila ružna/ Skvo je bila nervozna/ Skvo je bila la-la-la-la!...Ti-o-ti-da-ti/ Ti se vrtiš oko mene/ Ja-a-ja-ja-ja-ja/ A ja igram sam za sebe... Nije dan kad je dan/ Dan je kada si tu/ Kada kažeš da je dobar dan/ Nije dan kad je dan/ Dan je kada je noć...Šuma peva, trava tu i tamo/ Da li medi, medi med da damo/ Potok tu, kamo lepo sreće/ La-ku-ku-ku la-ku-ku noć!").

Dilema: da li medi med da damo, proganja me već 48 sati. Ako medi damo med, znači li to da će skvo ozdraviti? Ili: ako medi med ne damo, smemo li se nadati da će Eru uskoro zatvoriti u jednu od onih ustanova za neizlečive bolesnike? U svim varijantama, vidim Eru premazanog medom; što se Habića tiče on je, verovatno, u ljubavnoj vezi s bolesnom skvo koja, valjda, jedino ima strpljenja da sasluša ovaj album, verujući, nesrećnica, da će ozdraviti kad Era svoje bla-bla-bla instinkte privede kraju, a uz pomoć medicinske kuće Komuna koja iz dana u dan okuplja sve veći broj pacijenata (1997, magazin XZ)

(NASTAVIĆE SE)