Varvarska uvertira za sreću

Moje prvo odredište nije bila Moskva već Harkov, u to vreme glavni grad Ukrajine. U tom gradu imao sam neke prijatelje koji su me pozvali kod sebe dok se ne snađem u novoj zemlji.

Slika koju sam imao o Rusiji bila je u potpunosti formirana pod uticajem sovjetske propagande. Zamišljao sam nekakvu super Ameriku, angažovanu u najvećem poduhvatu u istoriji, zemlju što bruji od aktivnosti, efikasnosti i entuzijazma. Pred Prvim petogodišnjim planom stajalo je kao moto: "Stići i prestići Zapad"; da bi se taj cilj ostvario bilo je potrebno da prođe ne pet nego svega četiri godine. Na granici, kako je obećavao jedan drugi slogan, trebalo je da presednem u "voz za dvadeset i prvo stoleće".

Voz se lenjo vukao ukrajinskom stepom. Svaki čas bi se zaustavljao. Na stanicama nas dočekuju gomile seljaka u ritama, nutkajući nam ikone i odeću u zamenu za komad hleba. Žene podižu svoju decu ka prozoru vagona - decu bednog i zastrašujućeg izgleda, sa udovima tankim kao trska, sa ispalim trbusima i velikim kadaveričnim glavama što se klate na mršavim vratovima. Doputovao sam, i ne znajući to, u vreme najveće gladi 1932-33. koja će odneti nekoliko miliona ljudskih života, ostavljajući za sobom čitave oblasti izumrle. Njeno je pustošenje tek danas zvanično priznato, no u ono vreme svet još ništa nije znao o tome. Prizori na stanicama tokom putovanja ukazivali su na to da je neka nesreća sustigla ovu zemlju, mada se nije moglo znati kakvi su joj razmere i uzroci. Ruski saputnici u vagonu nastojali su svim silama da me uvere kako su te bedne rulje sastavljene najvećim delom od kulaka, bogatih seljaka koji su se usprotivili programu kolektivizacije i koje je zbog toga bilo neophodno raseliti.

Pred brutalnim uticajem stvarnosti na moje iluzije reagovao sam tipično za istinskog vernika. Iako sam u početku bio zatečen i zbunjen, tu su bili elastični stres-amortizeri razvijani partijskom obukom da istog časa stupe u dejstvo. Imao sam oči da vidim, no isto tako i razum, da odmah preradi značenje onoga što vidim.

Da bih to bliže objasnio navešću odlomak iz knjige putopisa koju sam započeo da pišem nekoliko sedmica nakon dolaska u Rusiju. Rad na toj knjizi bio je način i sredstvo da se oslobodim svih sumnji i nedoumica rugajući se sopstvenoj zbunjenosti. To je iziskivalo nemali napor, kao što se da videti iz stila kojim je ona napisana. U sledećem odlomku dati su najraniji autorovi utisci s ruskog tla:

Nemojmo se zavaravati: ovaj pisac nije baš sasvim uspešno položio ispit na koji je ovde bio stavljen u prvim danima po svom dolasku. Bez ikakvog otpora pljusnuo je u neku nepreglednu kašu impresija koju je zatekao umesto skladnih i sređenih obrisa socijalističkog društva, onakvih kako ih je zamišljao u svojoj mašti. Sovjetsku državu predstavljao je sebi u vidu nekakvog džinovskog Menhetna, gde ogromne zgrade bujaju iz zemlje uvis kao pečurke posle kiše, gde su reke zauzdane elektranama, gde je vera dovoljna da se planine podignu pod nebo, gde se ljudi kao u ubrzanom filmu utrkuju da ispune plan. Uprkos tome, prvi sovjetski grad u koji je zašao ostavljao je utisak nekog prostranog sela naseljenog sa sedam stotina hiljada duša, lenjih kao Orijent, bezvremenih kao stepa. Iz pravca železničke stanice prašnjavim ulicama pristižu stalno nove gomile seljaka, kao da se tiskaju nekud na vašar; međutim, ovo nije neka varošica u unutrašnjosti, već glavni grad druge najveće republike u Sovjetskom Savezu. U prepotopskom tramvaju, udobno smeštena među putnicima, sedi kondukterka i gricka semenke suncokreta; pokušate li da dobijete od nje obaveštenje o nekoj ulici, pogledaće vas popreko ispod svoje seljačke marame i slegnuti ramenima. Droške naliče na relikte iz muzeja; visoko na svom uzdignutom sedištu, izvoščik vitla bičem i koščatoj kobili u zaprezi psuje babu i prababu; povremeno zatandrče neki motorist i uz škripu kočnica, pomamno trubeći, proleti nekaldrmisanim drumom; na oglasnim stubovima, kao krv crveni plakati što prikazuju inkvizicijsku torturu svečano pozivaju mužike da uđu i uživaju u modernoj umetnosti - ništa manje dostojno predstavljenu i na platnenim kulisama uličnog fotografa, ukrašenim nekim palatama sa mermernim stubovima i ribnjacima prekrivenim lokvanjima. Strana štampa ne može se nabaviti, telegrami putuju sporije od vozova, za telefonski razgovor potrebno je više vremena nego za vožnju tramvajem.

Ali u centru ovog pospanog sela, sem prašnjavih ulica, dokone svetine i pretrpanih tramvaja, nalazi se trg na kome se uzdižu dva moderna oblakodera; pored njih, sva od čelika i stakla, stoji nova telefonska centrala; tu je i moderna bolnica, zatim nova fabrika traktora – druga po veličini u Ervropi - sportski stadion, zabavni park, radnički klub, itd., itd...

Navedeni odlomak zabranila je cenzura. Knjiga se pojavila posle dve godine, u očerupanoj verziji, skoro prepolovljenog sadržaja, pod naslovom Crveni dani i bele noći ("bele noći" odnosile su se na arktičke oblasti). Rad na toj knjizi predstavljao je, istovremeno, i radnu terapiju; na ovaj način, pisanjem, pružila mi se prilika da iznova sredim svoje utiske, da od "nasleđa prošlosti" koje me je u prvi mah prenerazilo odelim sve ono što sam s radošću prihvatao kao "seme budućnosti". Sa ovakvim automatskim selektivnim mehanizmom u glavi bilo je još uvek mogućno živeti u Rusiji godine 1932, a pri tom i dalje ostati komunist.

Svaki iole lucidan Rus imao je tu automatsku selektivnu mašinu u svojoj glavi. Ljudi su znali da je oficijelna propaganda paket laži, ali opravdavali su je time da je upućena "zaostalim masama". Znali su da je životni standard u Rusiji mnogo gori nego u kapitalističkim zemljama, ali tešili su se mišlju da je narod pod carskom vlašću još teže živeo. Gnušali su se licemernog veličanja Staljina, ali kao opravdanje navodili su činjenicu da je mužiku umesto njegove ikonice sa zida potreban nekakav novi idol.

Kada su uslovi postali sasvim nepodnošljivi, ljudi su, već prema svom temperamentu, reagovali buntovništvom, apatijom ili samoobmanom. Svakom sovjetskom građaninu bilo je jasno da bi pobuna protiv najveće i najobučenije policijske mašinerije u istoriji bila ravna samoubistvu. Tako je veći deo stanovništva živeo u stanju apatije, ciničan prema svemu, a manji pak obmanjujući sebe. Ja lično spadao sam u ovu manjinu. Komunistička svest uspela je vremenom da razvije savršene metode samoobmanjivanja, na isti način na koji je razvila i metode masovne propagande. "Unutarnji cenzor" u glavi pravih vernika samo je dovršio posao zvaničnog cenzora; disciplina koju svojevoljno sebi nameću nije ništa manje striktna od discipline nametnute režimom; oni terorišu svoju savest sve dotle dok ne rezignira u poslušnost.

Prvih nedelja obilazio sam fabrike i radničke klubove po Harkovu. Moj ruski nije bio gramatički pravilan, ali zato prilično tečan. Naučio sam ga tokom poslednja četiri meseca u Berlinu, pribegavši istoj onoj metodi instant kuvarskog recepta kojom sam savladao i moderni hebrejski pre polaska za Palestinu. Na taj način, mogao sam da lutam ulicama sam, da se vozim tramvajem umesto službenim kolima, da zalazim u prodavnice i da razgovaram s kime god hoću.

Jedino sredstvo gradskog prevoza u Harkovu bili su neki već zastareli električni tramvaji što saobraćaju u nepravilnim razmacima od dvadeset do trideset minuta, nagruvani trostruko većim brojem putnika nego što je predviđeno, sa grozdovima ljudi što se u akrobatskom polozaju drže obešeni o držače, prozore, krov i odbojnike vagona. Kada sam se prvi put vozio tramvajem nestao mi je ne samo novčanik iz zadnjeg džepa nego i nalivpero iz sakoa i paketić cigareta iz pantalona; gužva je bila takva da su komotno mogli da mi odseku nogavice a da ja to i ne osetim. Usled hronične pretrpanosti javnog prevoza Rusija je postala pravi raj za džepaoše, koji su u obavljanju svog zanata ispoljavali virtuoznost kakva se retko viđa. Najčešće je reč o besprizornima, notomim skitnicama i beskućnicima što od građanskog rata naovamo haraju zemljom poput jata gladnih skakavaca.

Mesto koje nijedan stranac nije mogao posmatrati a da mu nešto ne zastane u grlu bio je bazar. U pitanju je stalna pijaca na golom, popločanom trgu. Ko god dođe ovde nešto da prodaje, obično zasedne na prašnjavo tle, a pred njim, na prostrtom rupcu ili marami, leži izložena roba. Tu ima svega i svačega, od šačice zarđalih eksera i nekog pohabanog jorgana do krčaga sa kiselim mlekom koje se prodaje na kašiku, mušice pride. Ne treba da vas čudi ako ovde budete ugledali neku staricu kako satima sedi, nudeći na prodaju jedno šareno uskršnje jaje ili komadić suhog kozjeg sira. Ili tamo nekog starca, golih i ranjavih nogu, kako pokušava da trampi svoje iznošene čizme za kilogram crnog hleba i paketić mahorke. U robu koja se ovde najčešće sreće spadaju papuče od gruba konopljina platna, pa čak i đonovi i potpetice koji se na licu mesta odvaljuju s cipela, dok njihov vlasnik već ututkava noge u kakve tralje. Neki starci nemaju šta da prodaju; zato leleču ukrajinske pesme a s vremena na vreme neko im dobaci kopejku. Neke majke položile su dete u povoju kraj sebe, na pločnik, druge doje svoje dete u naručju; usne dojenčeta, prekrivene mušicama, čvrsto se pripijaju uz grubu ispucalu dojku iz koje kao da ne istiže mleko već nekakva gorka sluz. Neobično velik broj ljudi ima problema sa očima: razroki su, ili im je jedna zenica mlečna ili mrenava, a neretko se mogu sresti i ljudi sa samo jednim okom. Većini su ruke i stopala podnaduli; njihova lica, uz to, najčešće nisu ispijena već podbula i one neobične boje koju je Tolstoj, govoreći o hapšenicima, opisao kao boju "izdanka krompira što je proklijao u mraku ćelije".

Bazar u Harkovu spada u red onih prizora koji se, do najsitnijih pojedinosti, pamte i nakon dvadeset godina. Zvanično, svi ti ljudi i žene bili su kulaci, dakle pojedinci kojima je zemlja oduzeta po kazni. Međutim, kako sam vremenom shvatio, to su bili obični seljaci koje je nužda naterala da napuste sela u oblastima pogođenim glađu. U prošlogodišnjoj kampanji za ubiranje žetve, želeći da ispune kvotu, lokalni partijski rukovodioci nisu konfiskovali samo letinu nego i celokupne zalihe semena, tako da novoosnovane kolektivne zadruge nisu više imale čime da zaseju njive. Umesto da živinu i stoku isporučuju kolhozima, seljaci bi je zaklali; čim bi utrošili i zadnje zrnce hrane iz tajnih skladišta, morali su da se odsele sa zemlje na kojoj su od pamtiveka živeli. Čitava sela su izumrla, čitave oblasti raseljene; sem pet miliona kulaka, zvanično deportovanih u Sibir, još nekoliko miliona nalazilo se u pokretu. Zakrčivali su železničke postaje, zagušivali teretne vozove, sedeli na trgovima i pijacama, umirali po ulicama; nikad nisam video toliko i tako užurbanih sahrana kao za vreme pomenute zime u Harkovu. Tačna brojka tih "nomadizovanih" ljudi dosad još nije obelodanjena i po svoj prilici nikad neće ni biti utvrđena; u svakom slučaju ona daleko nadmašuje broj ljudi zahvaćenih migracijama nakon pada Rimskog Carstva.

Ideja za moju knjigu, kao i za seriju novinskih članaka koji bi činili njenu okosnicu, potekla je iz zamisli da proputujem Sovjetski Savez od krajnjeg severa do avganistanske granice. Godinu dana pre toga boravio sam na Arktiku kao član ekspedicije grofa Cepelina; iz toga je trebalo da načinim deo knjige. Drugi deo bio bi posvećen rezultatima Prvog petogodišnjeg plana u Rusiji i Ukrajini; treći, razvoju zaostalih oblasti u Centralnoj Aziji. Put me je, preko Kavkaza, vodio u tri Autonomne Sovjetske Republike: Gruziju, Jermen i Azerbejdžan; zatim se, preko Kaspijskog jezera i kroz Turkmenistan, putovanje nastavljalo u Ašhabad do oaze Merv u pustinji Karakum; onda ponovo avganistanska granica i Buhara, Samarkand i Taškent, potom via Kazahstan povratak u Moskvu. Na putovanju sam, sve u svemu, proveo nekih pet meseci, koristeći se pri tome uslugama železnice, parnog broda, parobroda sa točkom, automobila i konjskih leđa. Ovo zadnje prevozno sredstvo bilo je nesumnjivo najudobnije; niko vam neće na konjskim leđima zauzeti mesto. Evropejci, izuzev pojedinih službenika ruske vlade, nisu nikada posetili neke od ovih centralnoazijskih oblasti.

No u svemu tome bilo je mnogo manje uzbuđenja nego što se to u prvi mah možda čini. Zatočenom u mom ograničenom univerzumu, meni su oči i razum bili usredsređeni na statističke tabele, na fabrike, traktore i elektrane; u isto vreme predeo, arhitektura, cveće i ptice jedva da su i za trenutak uspeli da vežu moju pažnju. Neumesno obaranje pažnje na relikte prošlosti predstavljalo je znak morbidnog, sentimentalnog, romantičnog i eskapističkog stava. Stare narodne pesme bile su zabranjene jer su kod ljudi mogle da pobude nezdravu čežnju za minulim vremenima. Pojedina klasična književna dela sa izraženom "društveno progresivnom tendencijom" - na primer Rat i mir, Oblomov ili Mrtve duše - i dalje su obrađivana po školama i preštampavana u jevtinim izdanjima Državnih izdavačkih preduzeća; preostale knjige, računajući tu i najveći deo Dostojevskog, iako nisu bile izričito zabranjene, bile su osuđene na zaborav samim tim što ih niko više nije štampao. (Gledano na duže staze, monopol države na objavljivanje knjiga predstavlja karakteristiku ovog komunističkog režima koja je od još ogromnijeg značaja nego koncentracioni logori ili jednopartijski sistem.) Dužnost komuniste nije bila da osmatra svet, već da ga menja; njegove oči nisu smele biti uprte u prošlost, već na sadašnjost i budućnost. Istorija čovečanstva otpočeće tek sa svetskom revolucijom; ono što u međuvremenu traje, to je samo varvarska uvertira.

Tada je to podjednako važilo za filozofiju i arhitekturu kao i za tzv. lepe umetnosti; štaviše, ovo uverenje nije vladalo samo među fanatizovanim partijskim birokratima. Prof. Landau, neosporno genije među ruskim fizičarima, jednom se prilikom založio u razgovoru od nekih sat i po da me po svaku cenu ubedi kako se čitanje bilo kog filozofa pre Marksa svodi na čisto gubljenje vremena. U Odnovom pozivu (W.H.Auden) da se "iz glava masa raščisti smeće impresivnih gluposti" bio je zastupljen sličan stav. Tada te reči i nisu zvučale tako besmisleno kao danas; potekla iz očaja svetskog i građanskog rata, društvenog rasula i ekonomskog haosa, želja da se jednom zauvek raskrsti sa prošlošću i da ljudska istorija krene ponovo ispočetka, ta želja bila je bez sumnje duboka i iskrena. U apokaliptičnoj klimi onih dana, od dadaizma, futurizma, nadrealizma i mistike petogodišnjeg plana napravljen je jedan specifičan amalgam. Džon Don je u svoje vreme, u nastupu možda nekog sličnog beznađa, preklinjao: "Ovlaži kapljicom Tvoje krvi moju usahlu dušu". Misticima između osamnaestih i tridesetih godina ovog veka, kao da je u pitanju znamenje Božje milosti, bilo je stalo samo do toga da obuhvate pogledom dnjeparsku branu i da oslušnu vesti o troprocentnom skoku proizvodnje sirovog sovjetskog gvožđa.

I ja sam se, dakle, uputio na goru Ararat i u grad Buharu ne da bih tamo naslađivao oči prirodnim lepotama ili prekapao po proslošti, već da bih se na licu mesta osvedočio o razvoju događaja na centralnoazijskom frontu proizvodnje pamuka. Naravno, dešavalo se katkad da moja disciplina popusti, da moju svojevoljnu zaslepljenost probije kakav nepomućen pogled; čak su i putujući trgovci u stanju da primete kako pri sunčevom zalasku nebo dobija neku drugu boju. Nažalost, kako tokom putovanja nijednog časa nisam želeo da odstupim od zacrtanog plana, ja sam najveći deo svog vremena provodio u obilasku fabrika, kolhoza, radničkih klubova, zabavišta i partijskih kancelarija. Ljudi koji bi u novom mestu preuzeli brigu o meni znali su najčešće vrlo malo ili apsolutno ništa o istoriji, arhitekturi i predrevolucionarnoj istoriji svog grada. Svaki od njih bio je član Partije, svaki od njih školovan i formiran u Partiji. U crkvi iz sedamnaestog ili džamiji iz petnaestog veka oni su videli samo jednu "staru građevinu", pred kojom bi prezrivo odmahnuli rukom. U slučaju da neki posetilac i pokaže interesovanje za vizantijske mozaike ili stubove u duborezu, preko ovog romantičnog, buržoaskog stava prelazilo bi se uz popustljiv osmeh; od stranih drugova nije se ni očekivalo da budu ideološki napredni.

Jednom je prilikom komunistička spisateljica Ana Zegers - žena prema kojoj gajim izuzetno poštovanje - pred svima nama najiskrenije izjavila nešto što nikad neću zaboraviti. Ispričala nam je, uskom krugu partijskih članova, svoj ilegalni susret sa jednim partijskim drugom u austrijskoj šumi. Bilo je proleće i ona je, uprkos okolnostima, uživala u prijatnoj šetnji. Kada se susrela s tim čovekom, partijskim funkcionerom, ovaj se istog časa upustio u "analizu teškoća koje se nalaze pred pokretom i načina da se one prevaziđu". Od tog trenutka izgledalo je kao da su ptice utihnule a vazduh izgubio svaki miris. Tada kao i danas ona je proverena komunistkinja, i ovaj doživljaj duboko ju je porazio. "Zašto", upitala se patetično, "zašto svagde gde mi kročimo lišće umire?"

Na moj konačni utisak o životu u sovjetskoj Rusiji, iz današnje perspektive, pada senka ove primedbe iz koje treperi najdublje malodušje.

(Vinjeta iz Crvenih dana možda će ilustrovati pomenuto raspoloženje - kao i autorove krajnje napore da to raspoloženje nadvlada stavom bodrog optimizma.)

Najstarija fabrika svile u Turkmenskoj Republici nalazi se u Ašhabadu; osnovana je 1928. godine. Dotle reč "fabrika" nije ni postojala u turkmenskom rečniku. To je bila najživopisnija fabrika koju sam ikad video, izuzev možda fabrike grnčarije u seviljskom gradu Trionu.

U malom vrtu koji je ujedno i fabričko dvorište, kraj posude hokčaja, zelenog persijskog čaja, sede meštanke, nagnute, njih dvadesetak. Svaka od njih odevena je u šarenu nacionalnu nošnju i na glavi nosi "boerku". Boerka je visok i cilindričan šešir bez oboda, obavijen raznobojnim svilenim trakama, ukrašen dukatima i amuletima; svaka od ovih kapa teži preko jednog kilograma. Devojke puše crnu mahorku koja svojom prhkošću podseća na duvan za lulu i koju sipaju u dugačke kornete napravljene od novina. Izuzev što lagano srču hokčaj i što prinose kornet usnama, one su potpuno nepokretne. Nebo je plavo, sunce nemilosrdno sja, jedna kamila lenjo prolazi ukraj; majušni beli oblaci mahorkinog dima lebde kraj nepomičnih nozdrva devojaka. Čini se kao da te devojke nisu napravile pokret u zadnjih trista godina. Onda se oglašava fabrička sirena i one bez žurbe, jednako držeči papirni valjak među zubima, odnose svoje posude za čaj u kut, nameštaju ukrase i amulete na glavi i nestaju jedna za drugom ispod betonskog svoda glavnog fabričkog ulaza, skakutavim hodom bojadisanih figura sa srednjovekovnih sahat-kula. Koračaj preko fabričkog ulaza vodi ih u jednom trenu iz sedamnaestog veka pravo u dvadeseti.

Vi i ja, mi ćemo umreti nikad ne saznavši kakve će novosti doneti prvi svemirski brod sa druge planete (sic!). Nećemo saznati kakve su ideje, kakve mašine i običaji budućih stanovnika. Našu radoznalost nećemo nikad utoliti. Ali pogledajte ove devojke. Okovi kojim su bile vezane o srednjovekovni islam najednom su spali; protrljale su oči, ušle u Velsov vremeplov i iskrcale se nakon tri veka. Ja im zavidim.

Prelistavajući danas, nakon dvadeset godina, odeljke poput ovog iz Crvenih dana, moram priznati da sam zapanjen njihovom naivnošću. S druge strane, u tim odlomcima sadržano je sve ono u što sam tada verovao - tačnije, oni odslikavaju jedan snop uverenja kojih sam se držao sa očajničkom rešenošću. Nisam video, stoga što nisam hteo da vidim, kako se u očima azijskog naroda, udomljenog u tradiciji, silom nametnuto putovanje u osnovi mnogo ne razlikuje od izgnanstva u jedan za njih tuđ i besmislen svet. Opažao sam samo jednu polovinu istine - da se nad Azijom nadvila oluja i da je revolucija iz 1917. godine bila tek njezin prvi udar. Nisam opažao strahovitu pustoš koju je talas nepogode ostavio svuda za sobom, od Kine do Gruzije. Nisam opažao da je smisao svega toga bio prelaz sa delimičnog ropstva pod knutom gazda, poreznika i zelenaša na posvemašnje ropstvo pod knutom države, koja je gazda, poreznik i zelenaš u jednom licu.

Igrom slučaja našao sam se na prvom većem javnom procesu u Centralnoj Aziji - što je bio samo nagoveštaj događaja koji su bili na pomolu.

Jedina zgrada koja se može videti u Ašhabadu je Gradski Sovjet, nešto poput Gradske većnice. Sala u njoj je četvorougaona, sa uzdignutim podijumom na kome se u običnim prilikama izvode predstave Turkmenskog narodnog pozorišta. Sada je na platformi zasedao Narodni sud, sastavljen od sudije, njegova dva pomoćnika, javnog tužioca, advokata odbrane, prevodioca i stenografa. Sučelice njima, na drvenim klupama, sedi publika. Prva tri reda zauzimaju optuženi: dvadeset devetorica ih je na broju. Iza njih sede tri naoružana milicionera, sa isukanim bajonetima na puškama. Zatim publika: ljudi, žene i celo jedno odeljenje učenika, deca od deset do petnaest godina. Veća polovina sale zvrji prazna. Sporim, monotonim glasom svedoči jedan od optuženih. Svi prisutni odreda zure negde u daljinu kao da dremaju - sudski činovnici, optuženi i publika: Turkmeni sa golemim ovčijim šubarama, Uzbeci u šarenim kapicama, Rusi sa kapama od čoje i žene čije su glave ukrašene visokim boerkama i šarenim maramama.

***

Posetivši sva mesta zacrtana planom putovanja, poznu zimu i celo proleće 1933. godine proveo sam u Moskvi i Harkovu (gde su uslovi za stanovanje bili bolji), zaokupljen radom na Crvenim danima. Hitler je u međuvremenu došao na vlast u Nemačkoj; i ne znajući za to, više nisam bio samostalan putnik nego jedan iz sive gomile evropskih političkih izgnanika.

Ovu promenu doživeo sam kao u nekakvoj dubokoj narkozi. Moj život je, za kratko, i dalje tekao ustaljenim tokom; pisao sam Crvene dane i najviše poteškoća, te užasne ukrajinske zime, imao sam oko toga da izdržim nad rukopisom u nezagrejanoj sobi. Jedna od manjih nedaća u tegobnoj 1933. godini, godini sveopšte gladi i raseljavanja, bila je potpuna nestašica struje u glavnom gradu Ukrajine. Na ulicama su neretko vladale temperature od pedeset, pa čak i šezdeset Celzijusa ispod nule. Ako bi se neko slučajno prevario i zapalio napolju cigaretu, sva vlaga u njoj pretvorila bi se u čestice leda, cigareta bi otvrdla a po ustima se razlegao neobičan ukus, kao da jedete nikotinizirani sladoled. U mojoj sobi temperatura je retko prelazila iznad nule i slavina je uvek bila zaleđena. Isprva sam pokušao da radim u postelji, no ispostavilo se da tu nije baš mnogo ugodno; stoga sam kucao na mašini, s rukavicama na rukama i ubučen u neku vrstu kratkog kaputa postavljenog pamukom i vunom, koji se u Rusiji naziva vatinka. Nestašica struje trajala je kroz celu zimu. GIavni grad Ukrajine živeo je manje-više u stalnom zamračenju, paralisan glađu, mrakom i hladnoćom. Električni tramvaji, inače jedino sredstvo javnog prevoza u gradu - neverovatno prenagomilani putnicima i u normalnim prilikama - sada su saobraćali samo dva sata dnevno, razvozeći radnike do fabrika i natrag. Po kancelarijama, službenici su radili pri svetlosti parafinskih lampi (kada bi nestalo parafina, korišćeno je ulje), radili su umotani u jorgane i okruženi oblačcima sopstvenog daha, nalik na nekakve svetitelje na nebu. Nakon osam časova uveče, ulice su bile puste kao arktičko naselje u polarnoj noći.

Jednog se dana sobarica u našem povlašćenom hotelu bukvalno srušila u nesvest od gladi, da bi nam tek kasnije priznala kako u poslednja tri dana nije ništa stavila u usta; budući tek pristigla iz unutrašnjosti, nije mogla u nadležnom odseku da podigne svoje bonove za trodnevno sledovanje hrane, 1800 grama crnog hleba. U to vreme dnevna porcija hleba za radnike u industriji iznosila je 800 grama, za sve ostale manuelne radnike 600 grama, za činovnike 400 grama. U sledovanju se nalazio hleb, plus nekoliko listića čaja, a samo u retkim slučajevima kupus ili usoljena haringa. U unutrašnjosti ljudi su doslovno umirali od gladi, dok su po gradovima vegetirali na granici golog preživljavanja. Život kao da je dospeo do mrtve tačke, a čitava mašinerija na ivicu propasti.

U sovjetskoj štampi, svejedno, nije smela da se pojavi ni najmanja aluzija na prave uslove života. Vlada je bila čvrsto rešena da narod drži u potpunom neznanju o položaju u koji ga je sama dovela. Ovaj bez sumnje teško izvodljiv zadatak mogao je biti sproveden u delo jedino u zemlji gde su sve informacije bile koncentrisane pri vršku društvene piramide i gde su sva sredstva komunikacije stajala pod monopolom države. Sovjetska štampa je, u stvari, držana pod mnogo rigoroznijom kontrolom nego što će to nacistima sa svoje strane ikad poći za rukom. Posledica te sveopšte centralizacije obaveštenja bila je ne samo elementarna neupućenost stanovništva o događajima u drugim zemljama, nego i neobaveštenost o svemu što se dešava izvan njihove najneposrednije okoline.

Upravo stoga sam svakog jutra iz harkovskih novina mogao da pročitam kako se zadaci plana na svakom koraku ostvaruju i prebacuju, kako se udarničke brigade raznoraznih fabrika takmiče među sobom sa neuništivim entuzijazmom, kako se dodeljuju ordeni Crvene zastave, nove velike fabrike podižu na Uralu itd.; novine su po pravilu donosile fotografije nekih mladića što se u svako doba smeju i u svako doba stežu steg ili živopisne slike nekih staraca iz Uzbekistana, večito osmehnutih i večito zanetih učenjem azbuke. Ni jednog jedinog slovca o gladi, o epidemijama tifusa, o čitavim selima što izumiru; u novinama, recimo, nije ni pomenuta činjenica da u Harkovu vlada nestašica struje. Na taj način život nam je dolazio poput neke prazne opsene; u novinskim stupcima kao da je bila reč o nekoj drugoj, dalekoj zemlji s kojom naš svakodnevni život nije imao nikakve dodirne tačke. Ogromna zemlja bila je zaogrnuta pokrivačem tišine i niko izvan uskog kruga posvećenih nije bio u stanju da stvori suvislu sliku situacije.

Crvene dane sam završio negde u aprilu. Rukopis knjige sam prekucao u šest primeraka i kopije poslao izdavačkim kućama u Moskvi, Harkovu, Tiflisu i Jerevanu s kojima sam već odranije imao sklopljen ugovor za rusko, nemačko, gruzijsko i jermensko izdanje. Objasnio sam već u knjizi Bog koji je izneverio, vezano za te ugovore i novac primljen na ime akontacije, kako se iza toga ne krije toliko posledica moje književničke reputacije - do tog časa nisam objavio nijednu knjigu - koliko rezultat uticaja pisma Kominterne koje sam nosio svuda sa sobom. Bilo je dovoljno da to pismo predam nekom od direktora Državnih izdavačkih preduzeća (npr. u Harkovu ili u Jerevanu), pa da ovaj, iz straha da ne bude optužen za sabotažu, brže-bolje potpiše ugovor za još nenapisanu knjigu koja je, prema pismu, trebalo da pruži "značajan doprinos našoj borbi na propagandnom frontu". Na taj način, posredno, Kominterna je finansirala moj boravak i putovanje po Sovjetskom Savezu, a sličnim metodama pribegavalo se kad god je strane pisce koji nisu članovi Partije trebalo pridobiti za rusku stvar. Dotične je pisce, bez sumnje, radovala činjenica da Uzbeci, Tadžijci i Eskimi gore od želje da pročitaju njihove knjige, ali bi se smrtno uvredili kada bi im neko pomenuo mogućnost da se akontacija od strane Državnih izdavačkih preduzeća svodi zapravo na običan mito. I to je još jedno čudo koje je državna kontrola nad izdavanjem knjiga bila kadra postići.

Bez obzira na mnogobrojne ugovore, samo će se jedno izdanje Crvenih dana odista pojaviti. Odštampano na nemačkom, bilo je namenjeno nacionalnim manjinama ovog jezičkog područja. Knjiga je bila tanka, papirnog poveza, tako temeljno pregledana i prečišćena da od originalnog rukopisa nije preostalo ni pola teksta. Objavljena je 1934. godine, dakle po mom odlasku iz Sovjetskog Saveza. Autorski primerak knjige nikad nisam dobio i dugo vremena nisam ni znao da li je knjiga štampana ili ne, sve dok mi trinaest godina kasnije jedan nepoznati američki čitalac nije poslao primerak na koji je slučajno nabasao boraveći kao turist u Rusiji.

Rusko izdanje knjige po kojem se sve vrednuje i odmerava, gledano iz aspekta pisca i piščevog prestiža, neće nažalost nikad ugledati svetlost dana. Tri meseca nakon što sam predao pomenuti rukopis, od izvesnog činovnika na visokom položaju u moskovskom trustu saznao sam da knjiga nije primljena za štampu "zbog isuviše frivolnog i neodgovornog stila". Ta vest me je tada zacelo pogodila; srećom, nisam bio optužen ni za kakvu političku devijaciju i moja partijska karakteristika ostala je i dalje čista.

Negde u to vreme dobio sam obaveštenje da Partija ne smatra više potrebnim da se i dalje zadržavam u Rusiji. Vođe i intelektualci Nemačke KP kojima je pošlo za rukom da se sklone pred nacističkim terorom okupljali su se u Parizu, koji je postao centar antifašističke kampanje, pa sam i ja dobio instrukcije da im se priključim.

Tu vest sam primio sa neizmernim olakšanjem. Bio sam komunist, ali se, svejedno, nisam mogao osloboditi utiska da je nad životom u Rusiji nekakva užasna sumornost preuzela maha. Tek sada, sa otvorenim izgledima na odlazak pred sobom, ja sam konačno mogao da priznam samome sebi u kojoj je meri sve to oko mene depresivno. Sivilo ulica, tegobna dotrajalost i beda, grozna pompeznost svega izrečenog i napisanog, sveprožimajuća atmosfera kaznenog zavoda. Osećanje izolovanosti od ostalog sveta. Žig dosade na novinama u kojima nema ničeg kritičnog ni kontroverznog, nikakvog zločina, nikakve senzacije, trača, seksa, skandala, svega onog što bi interesovalo običnog čoveka. Neprestane reči bodrenja, nepromenljiva uniformnost svega i svačega, vidni portret Velikog Brata čije vas oči na svakom koraku prate. Beznadežna sumornost industrijalizovanog neandertala.

No, bez obzira na to, postojala je jedna misao koja je, kako meni tako i ostalim komunistima koji su se tih dana našli u Rusiji, davala snage da savladamo taj prvobitni utisak šoka. Reč je, naime, o uverenju da su uslovi u Rusiji takvi kakvi jesu ne usled nekog nedostatka u našem sistemu, nego usled zaostalosti ruskog naroda. U Nemačkoj, Austriji i Francuskoj revolucija će poprimiti sasvim drugačiji tok. Među nemačkim komunistima u Rusiji kružila je jedna izreka koja se nije smela izgovoriti glasno već samo šapatom: "Wir werden es besser machen" - "Mi ćemo umeti to bolje". Drugim rečima, svaki komunist koji bi neko vreme proveo u Rusiji, vraćao se u svoju zemlju kao titoist u srcu.

Iz uverenja "mi ćemo umeti to bolje" moja je vera crpla svu svoju snagu. Nije to više bila ona naivna vera koja me je nosila u Berlinu kada sam se popeo na voz, uzdajući se da ću njime stići pravo u utopiju. Ta vera sada je postala mnogo čežnjivija, mnogo ezoteričnija i, što je još važnije, mnogo prilagodljivija. Nisam kao dotle verovao u komunizam zbog ruskog primera, već uprkos njemu. A vera koja se oslanja na "uprkos" ostavlja nmogo manje mesta za razočaranje i kolebljivost nego vera zasnovana na "zbog".

Pre odlaska iz Rusije zadržao sam se nekoliko nedelja u Moskvi. Tu sam upoznao nemali broj ljudi na visokom položaju u Kominterni i u sovjetskoj hijerarhiji, među ostalima Mihaila Kolzova, Karla Radeka i Nikolaja Buharina, osobe koje će u dogledno vreme sustići njihova sudbina. Iako sam Buharina i Radeka video svega jednom, i to u prilično formalnim okolnostima, i jedan i drugi će ostaviti vrlo upečatljiv utisak na mene. Pojedine njihove crte poslužiće mi kasnije za lik Rubašova u Pomračenju u podne, no danas, nakon toliko godina, nisam u stanju da napravim jasnu razliku između izvornih modela i lika oplođenog imaginacijom.

Svaki od njih bio je sustao čovek. Bili su utoliko umorniji što su zauzimali važniji položaj u partijskoj hijerarhiji. Nigde još nisam sreo tako iznurene ljude kao u višem sloju sovjetskih političara, u staroj gardi boljševika. Iza toga se, međutim, nije krila samo posledica prekomernog rada, nervne napregnutosti i zebnje. U pitanju je bila prošlost koja ih je sada prokazivala, godine konspirativne delatnosti, robije i izgnanstva, godine gladi i građanskog rata; u pitanju je bilo podvrgavanje igri čija pravila iziskuju da u svakom času ljudski život bude na kocki. Oni su, u to nema sumnje, bili "mrtvaci na izletu", kako ih je Lenjin jednom prilikom nazvao. Ništa ih više nije moglo uplašiti ni uzbuditi. Od sebe su bili već sve pružili. Istorija je iz njih iscedila poslednju kap, sagorela poslednju duhovnu kaloriju; oni su, svejedno, poput fosforescentnih tela i dalje plamteli hladnom svetlošću predanosti ciljevima revolucije.

Međutim, osobe koje su na mene ostavile najupečatljiviji utisak nisu bili ni "mrtvaci na izletu", ni Gletkini idućih generacija. U vreme moje posete Rusiji, sovjetska imperija zauzimala je jednu šestinu naseljene planete. Nije bilo mogućno upravljati tim golemim carstvom samo uz pomoć terora. Pasivno i poslušno vladanje podanika, njihove nade što se svode na samozavaravanje kao i iluzije što se hrane propagandom, sve je to, s jedne strane, išlo naruku vođama da ostvare svoje ciljeve, ali je, s druge strane, ipak bilo nedovoljno za koherentan opstanak ogromne društvene strukture. Partijska i državna birokratija koja je u gruboj proceni činila jednu trećinu ukupnog broja stanovništva, imala je zacelo interesa da podržava sistem, ali je većina ovih službenika, smeštenih pri dnu društvene piramide, živela podjednako bedno i neizvesno kao i oni nad kojima su vladali. Jedan drugi ljudski činilac štitio je kolosalnu mašineriju od raspada na sastavne delove i stalno davao zamah zarđalim osovinama transmisije i nepodmazanim zupčanicima da se i dalje obrću. Reč je o izvesnoj kategoriji ljudi za koju je teško naći pravu definiciju. Možda bi, umesto svakog opisa, bilo najbolje da citiram jednu legendu iz Talmuda na koju sam nedavno naišao u Sperberovom romanu Smrt u prašini. Zove se "legenda o trideset i šest pravednika":

Još kao malim dečacima rabin nam je objašnjavao da čovečanstvo, bez trideset i šest određenih ljudi, ne bi moglo da preživi ni jedan cigli dan, već bi se istog časa udavilo u sopstvenim gresima. Ovih se trideset i šest ljudi ne izdvaja ni svojim zvanjem ni položajem. Njih nije moguće ni po čemu prepoznati, svoju tajnu nikad nikom ne poveravaju, možda čak ni oni sami nisu svesni njenog postojanja; pa ipak, oni su ti koji iz generacije u generaciju iskupljuju grehe čovečanstva i spašavaju svet uvek iznova.

Tokom putovanja po sovjetskoj Rusiji imao sam prilike da na svakom koraku sretnem takve osobe. Mogao bih navesti brojku od stotinu takvih pojedinaca koje sam upoznao tokom jedne jedine godine. A njih mora da je bilo na hiljade ili čak na desetine hiljada. Šta je ovim ljudima bilo zajedničko? Oni se nisu "izdvajali svojim zvanjem ni položajem". Bavili su se najrazličitijim poslovima. Nisu fanatično podržavali postojeći režim. U okeanu haosa i apsurda, oko sebe su stvarali mala ostrvca reda i dostojanstva. Bez obzira koje zvanje vršili, svojim bi uticajem uvek uspevali da zadru u najbližu okolinu. Upravo je ta celina sastavljena od tih ljudskih ostrva, razbacanih po čitavom sovjetskom carstvu, sačuvala koherentsost društva delujući kao predohrana protiv njegovog raspada.

Ovi ljudi, bili komunisti ili ne, sovjetski su patrioti u smislu u kojem je ova reč po prvi put upotrebljena u francuskoj revoluciji. Oni nisu ni heroji ni sveci i njihove građanske vrline stoje u nepomirljivoj suprotnosti sa suštinom režima kojem služe. Njihovi postupci motivisani su najozbiljnijim osećanjem odgovornosti u zemlji gde su svi zaplašeni i gde svako izbegava odgovornost; zastupaju samosvojno i nezavisno mišljenje tamo gde je slepa poslušnost pravilo, lojalni su i prijazni prema bližnjem u svetu gde su lojalnost i prijaznost rezervisani jedino za nadređene. Poseduju razvijen osećaj ličnog dostojanstva i časti tamo gde su ove reči tema poruge. Mada se broje na hiljade, oni su u manjini i kao po pravilu osuđeni da u svakoj sledećoj čistki padnu kao prve žrtve. Uprkos svemu tome, još nisu nestali s lica zemlje. Sama činjenica da su preživeli graniči se sa čudom; reč je o trijumfu neuništive ljudske supstancije nad dehumanizovanom okolinom.

Presiji takve sredine ne može se, izgleda, niko odupreti - ona tlači sporo i postojano kao erozija zemljišta, kao rad plime. Konac i izmak svega toga jeste postepeno odumiranje razuma (proces kakav sam već pokušao da opišem), praćen još fatalnijom korozijom duha. Krajnja posledica je postupno usahnjenje duše, duhovna smrt neizrecivo strašnija od gladi. U SAD pogrebnici nastoje da kremom i karminom transformišu mrtve u vodoravne učesnike jedne večite koktel-zabave. U Rusiji metod je jednostavniji: nema opela, smrt je lišena svakog tragičnog značaja i svedena na najobičniji statistički događaj. Na Kongresu pisaca u Moskvi, pošto se naslušao beskonačnih govora što su obećavali sreću u vrlom, novom svetu, Andre Malro je iznenada upitao: "A šta ćemo sa detetom koga pregazi tramvaj?" Zavladala je mučna tišina; onda je neko rekao, praćen opštim odobravanjem: "U savršeno planiranom socijalističkom saobraćaju neće biti nepredviđenih slučajeva." Otišao sam iz Rusije krajem leta 1933. godine.

Sedeo sam na terasi kafea "Metropol" u Moskvi - nekoliko sedmica pre konačnog odlaska iz Rusije – obuzet nekom samoubilačkom depresijom. Orkestar u kafeu je izvodio jednu u to vreme neobično popularnu pesmu; njen refren, preveden s nemačkog, ide otprilike ovako:

"Ako kažeš da me voliš, moraćeš da kradeš i da mi šapućeš bajke o zemlji sreće."

Kako sam bio ispio tri votke, to su završne strofe pesme, zajedno sa sentimentalnom melodijom i osećanjem sveopšte mizerije, imale na mene neko hipnotišuće dejstvo. Odlutao sam u mislima negde van granica jave, tamo gde se nalazilo ono što je otužni refren nazivao "bajkom o srećnoj zemlji", da bih upravo u tom snevanju kraj stvarnosti došao na ideju za dramu. U izviđačkoj misiji, tragajući za planetom koju bi kolonizovao narod iz njihovog prenaseljenog sveta, dvojica kosmonauta spuštaju se na Zemlju. Po njihovim rečima, samo srećne planete imaju kosmičko pravo na postojanje i stoga oni Zemljanima nude poslednju šansu: ako u roku od tri dana ne organizuju svoj život tako da svi budu srećni, oni će se usrdno pobrinuti da te iste Zemljane reše svih problema i beda, a planetu Zemlju upotrebe u pametnije svrhe. Sučeljena s takvim ultimatumom, vlada podnosi neopozivu ostavku, opozicija pere ruke od svega, a neki diletanti, preuzevši na sebe svu odgovornost, postavljaju luckastog pesnika po imenu Glovovorm za Diktatora Sreće. I gle, na opšte čuđenje, sve ide kako se samo poželeti može: novac je ukinut, vlast je ukinuta, svi tabui srušeni, sve zavese razgrnute. Avaj, krajem treće nedelje ispostavlja se da su stranci sa nepoznate planete najobičnije varalice; nema dakle potrebe da se i dalje bude srećan, ponovo se uspostavlja stari poredak i svako se vraća svojoj negdašnjoj nesreći.

Komad sam započeo odmah, na papirnoj salveti kafea "Metropol". Bila je to neoprostiva hereza; eskapizam predstavlja u neku ruku smrtni greh svakog komuniste; osećao sam se poput učenika što crta opscene slike po tabli namenjenoj za demonstraciju kakve ozbiljne lekcije iz istorije. Komad sam završio za tri nedelje, poslednji čin u vozu koji me je nosio van Rusije. Dramu sam nazvao Sumračni bar. Bilo je to delo bez većih literarnih pretenzija, uzmak od presije stvarnosti i dramu sam, u skladu s tim, propratio sledećim objašnjenjem: "Eskapada u četiri čina". Na pozornici će se održati dugo i nezapaženo.

Pokazalo se, međutim, da je dobiti dozvolu za odlazak isto toliko teško koliko i dobiti svojedobno vizu za ulazak. No dobivši na kraju ipak dozvolu, moje olakšanje je bilo umnogome veće.

(NASTAVIĆE SE)