Prepiska iz 1962: Meša Selimović i Edvard Kocbek
meša selimović

Na snimanju filma 'Derviš i smrt' 1974. godine: Meša Selimović (drugi zdesna) u društvu Bate Živojinovića i reditelja Zdravka Velimirovića

Photo: IMBd

Vaša rečenica mi je draga, nemirna je ali ujedno mudra

Kocbekovo pismo Selimoviću (Ljubljana, dne 10 maja 1962)

Edvard Kocbek: Bojim se da neću moći izraziti sve što osećam

Mnogo poštovani druže Selimoviću,

Velika, velika vam hvala na TIŠINAMA!

U vašim očima sam sigurno pravo čudovište, što vam se zahvaljujem tako kasno.

Molim vas, da me saslušate i svojom dobrom voljom razumete!

Evo mojih mucavih razloga:

Najprvo: U meni vlada neisprosan spori red; imam neverovatnu nastranu disciplinu; pokoran sam zakonima svoje fiziološke i duhovne prirode koja živi mnogo polaganije od sveta; nikako se ne mogu uhvatiti sa brzinom vremena i mojih spoljnih potreba; sve ovo mi prouzrokuje komplekse, konfuznosti i čak nered; osim toga sam još uvek u egzilu koji podvostručava vrsto mojih napora: mogu saradjivati u revijama ali ne mogu objavljivati večje tekstove.

Drugo: Na neobičan susret sa vama i vašom poštovanom gsopodjom morao bi odgovoriti obavezama sponate i dosetljive prirode, ali neki kvaliteti iziskuju monologe, dok drugi dialoge; uspomena na vas deluje u meni kao divna groza koja pobudjuje i ujedno osamljuje, u vama sam zametio proces posebne vernosti koja mora da se razvija sama iz sebe i kojoj treba pomoći izdaleka, tihim prisustvom in radošću.

Treće: Već neko vreme bolujem na teškoj distoniji i na očima, imam tako umorne oči da moram paziti nanje, čitam polako i pažljivo. TIŠINE su došle tek sada na red i evo me sa mojim radosnim impresijama:

Bojim se da neću moći izraziti sve što osećam. Obuzima me neobična radost da so TIŠINE vaša knjiga, da su TIŠINE neobičan roman i da ste tim romanom ustvarili još nešto više od odlične literature. TIŠINE su svedočanstvo, naš najlepši dokument o čovjeku koji je izborio rat i koji se priprema na mir, a prije svega su izraz o potpunom skladu avtora sa njegovim pisanjem. Tu prestaju kategorije o iskrenosti i deklaracije, tu počinje kategorija bitisanja, pravoga, punoga, neprestanog prisutnog, otvorenog i darežljivog. Ovo knjigu je napisao celovit čovjek, time je otvorio najuverljivije vidik na humaniteto partizanstva. Reći ću vam nešto, čime ne treba da se slažete ali što mi sili na jezik: otkrili ste možda ono prvobitno u bosanskom čovjeku, što ima još uvek veze sa bogomilstvom i njegovom potresnom sudbinom i što se nikada ne može smirit sa vanjskom pacifikacijom i tehničkim rešenjima. Bogomilska mirotvornost je dublja od nasilnih uveta za takozvanu sreću. Prviput sam baš u TIŠINAMA naslutio kako u vašem ratovanju titra nešto više od protivčetništva (kao najgrubljeg izraza nečega posvema bezbožnog, i to ne samo u kršćanskom smislu) i nešto više od revolucionarnog hiliazma. U vašem tekstu je neprestano prisutan poziv na borbu protiv zla, stalno osvešćavanje da borba nije završena, da je borba početak iz početka. To nije pokret fatalizma, nego obrana vernog čovjeka (vernog u širokom smislu!) pred površnim, vanjskim, osvetničkim, tehničko političkim konceptom sveta. U TIŠINAMA nisam naslutio samo čistost borbe i rata nego i kompleksnost mira, reda, normale i konformizma: baš tu sam otkrio – kako kažem – nešto bogomilsko, nešto, što je oživilo u vama i što predstavlja najdragoceniju suštinu partizanske i buduće Bosne.

Ali knjiga nije samo svedočanstvo, TIŠINE su pravi i nadasve sugestivni roman, prostudiran, umno gradjen, nabijen odrešnom enrgijom i natopljen tihom i dirljivom žalošću, slutnjama neizrecive tajne i vere u budućnost. Vi ste majstor gradnje i izraza, majstor moderne, nemirne i ujedno jasne i čvrste rečenice, neki opisi su uzor epike, lirska mesta su zamamno lepa, dialozi su nešto posebno u srbohrvatskom načinu izražavanja, skromni, ponizni, točni, a ujedno duboki, istiniti, mera neprestane ravnoteže, prava suprotnost ekshibicionizma, egzaltiranosti, artizma i prolazne glagoljivosti, koja pustoši u mnogim romanima oko vas. Vaša rečenica mi je draga, nemirna je ali ujedno mudra, lagana i transparentna, plemenita i trajna, puna je nezaboravne muzike o zaboravljenoj suverenosti.

Plitivički Ljeskovac 1944, na putu za Drvar: Vlado Zečević, Sulejman Filipović, Rodoljub Čolaković, Todor Vujasinović, Edvard Kocbek, Edvard Kardelj, Vladimir Bakarić i Raden Golubović Spopala me silovita želja da doživim i pročitam vaš roman koji bi kroz isti spektar inkarnirao konfrontaciju partizana sa ratom samim i njegovim strašnim avanturama: to bi bilo svedočanstvo koje bi post festum do kraja opravdalo oslobodilačku borbu, jer sve do danas još uvek nismo izašli iz heroizma i ideološkog poimanja sudbine. Možda snujete obratno roman o povratniku i o njegovoj konfrontaciji sa revolucijom i njezinim dužnostima, redom i neredom! Bilo kako bilo, moje želje su na kraju krajeva potvrda da ste u pravom smeru umetničkog napora, da ste uspostavili vezu sa samim sobom i ljudskom sudbinom i da ste se ujedno otvorili prema uzvišenom, uznemirujućem i spasonosnom.

Dragi druže Selimoviću, od srca vam čestitam na TIŠINAMA i na uspjehu koji ste romanom postigli i u našem društvu. Zahvaljujem vam na sreći kojom ste me nahranili. Zahvaljujem i vašoj poštovanoj gospodji na udelu koji je sakriven u vašem delu, da ste mogli prozreti mnoge zamršene stvari.

Želim obojici zdravlja i tišine a ujedno vas molim da zajedno primite izraze mog dubokog poštovanja

vaš Edvard Kocbek

NB Obećao sam vam da vam pošaljem neku od svojih knjiga, ali ono malo što sam štampao nikako da se pojavlja u antikvarijatima, možda bi vam stalo do toga da vam pozajmim svoj primerak? Na kraju vas molim, da oprostite mome slabom izražanju u srbohrvatskom jeziku!

Selimovićevo pismo  Kocbeku (Sarajevo, 26. V. 1962)

Meša Selimović: Sramota me da nisam pročitao ni jednu vašu knjigu

Dragi i poštovani druže Kocbek,

najlepša reč o mojim “Tišinama” i najlepše pismo koje sam dobio unazad nekoliko godina, to je Vaš list od 10. V. i to ne zbog lepog mišljenja o romanu, na čemu sam zahvalan, već radi ljudske pažnje koja me je dirnula. Posebno je zadovoljstvo za mene da vidim s kakvom ste lucidnošću ušli u materiju romana, otkrivši njegove najdublje intencije, skrivene na prvi pogled, zbog čega ih kritičari nisu ni primetili. Ali za čudo, Vi ste otkrili i izvesne stvari koje su bile možda samo moja slutnja, samo htenje, a – eto – Vi ste to čuli svojim finim sluhom, prodrli ste pod samu koru i „uhvatili“ me na delu polaganja osnova onog primarnog motiva koji znači i pravi smisao dela, njegovo opravdanje pred nama, ne pred publikom. Vaša visoka kultura, Vaša senzibilnost i Vaše saživljavanje s romanom omogućili su Vam da izvanredno osvetlite njegove dublje slojeve.

Spomenik Edvardu Kocbeku: Park Tivoli, Ljubljana, Slovenija

Na tome sam Vam zahvalan, pre svega zato što se danas retko ko toliko udubljuje u tuđe delo, a onda zato što ste me uverili da moja konačna misao nije ostala samo moje htenje, već da se bar delomično razlikovala (u to sam počeo da sumnjam posle pročitanih kritika koje su hvalile ili kudile periferne stvari, ne shvatajući uopšte suštinu, što je, uostalom, karakteristično za našu kritiku). Koristeći Vašu ljubaznu ponudu, molim da mi pošaljete neku Vašu knjigu, a kako znam da je to jedini primerak koji imate, pažljivo ću je čuvati i vratiti čim pročitam. Sramota me da nisam pročitao ni jednu Vašu knjigu: o Vama se mnogo govori, i ovde kod nas, ali na žalost malo se poznajemo. Daljine koje su među nama sasvim nepotrebne, i šteta je što ih energičnije ne uništavamo, na svoju vlastitu korist. Ali ljudi ne čine ono što je korisno, već ono što je obično teško opravdati.

Od srca zahvaljujući na divnom pismu, ostajem s dubokim poštovanjem Vaš Meša Selimović

Srdačno Vas pozdravlja Daroslava Selimović

Selimovićevo pismo Kocbeku ( Sarajevo, 9. X. 1962)

Pozdrav za Edvarda Kocbeka: Daroslava i Meša Selimović

Poštovani prijatelju,

najljepše zahvaljujem na pažnji, dirnula me Vaša briga, prilično neuobičajena u naše vrijeme. Danas šaljem g. Domenach-u dva primjerka “Tišina”. Izvinjavam se što Vam još nisam vratio Vaše knjige. Dva su razloga za to, jedan je što sam bio veoma zauzet pripremanjem za štampu svoje nove knjige (izaći će u novembru, poslaću Vam je, iako se plašim poslije čitanja Vaših djela), i drugi, što me je Vaš “Pogum in strah” zaprepastio dubinom i snagom. To je najbolja i najvrednija knjiga o problemima morala, života i smrti koju sam ja pročitao u našoj književnosti. Zato bih htio još jednom da je pažljivije preberem. Ne ljutite se, molim Vas, a ako su Vam knjige potrebne, javite mi pa ću Vam ih – sa žaljenjem – odmah poslati.

Još jednom – srdačna hvala.

Moja žena i ja Vas pozdravljamo i želimo Vam svaku sreću.

Vaš Meša Selimović

* Prepiska objavljena na blogu Miljenka Jergovića

Oceni 5