Vatreni poljubac: Glorifikacija homo balcanicusa

Vatreni poljubac - To je ono pravo (RTB)

U rekordno kratkom periodu, grupa Vatreni poljubac objavila je seriju sabranih dela - prvi album, zatim dvostruki LP Recept za rock'n'roll  i nedavno najnoviji biser To je ono pravo - čime je pokazala da govora nema o nekoj ''krizi inspiracije''. Naprotiv, Milić i comp. izgledaju mi sposobni, spremni, uvek nadahnuti da svoju teškometalnu ofanzivu protegnu na još 197 izdanja sličnih tema i motiva, s idejom da objave i petostruki album, a ko zna, možda da svoj ratnički pokloč prenesu i na veliko platno. Pošto verujem u njih, poručujem da nikad nije kasno. Glavu gore i - napred!

Siguran sam da grupa zna kome upućuje svoje pesme i da, konačno, krajnji rezultat može da bude samo neizmerno zalaganje za slušaoca, u čemu je neizreciva pomoć sam naslov albuma To je ono pravo. O srećne li publike kad ima ko o njoj da se tako brine! Teza da je ''to ono pravo'' a sve ostalo krivo, za Poljubac može da bude opravdanje pod uslovom da je ovo remek delo, bona fide album, pred kojim skidamo kapu i obavljamo jutarnje molitve. No, pošto je to samo san - čisti fiction - balon puca i rasprskava se tek što je poleteo u zvezdane visine. Jer ''to je ono pravo'' nije ništa drugo no ''to je ono starо'', drugim rečima već viđeno, čuto, već pevano i ispričano od strane istih autora, samo nešto ranije i u drugom pakovanju. Onda je jasno da ''Krize inspiracije'' nema, jer nije teško od jednog rifa napraviti dvadeset verzija i krenuti u napad - udri, ko će jače za naše selo!

Počev od nemuštog omota, koji ništa ne govori i objašnjava, kompletan image Vatrenog poljupca upravljen je ka glorifikaciji homo balcanicusa, koji očajava, smeje se i plače, strasno voli i ljubi, mrzi i udara, neumorno se udvara i kome je, očigledno, fiks ideja da preturi, obori i zavede što više ženskog sveta, koji ne može da odoli tom šarmu, toj sprezi dinamike i nuz-pameti. Žene su u pričama Vatrenog poljupca statični, beživotni objekti, anonimne figure kojima se homo balcanicus obraća krikom praistorije ne bi li uzeo ono što mu po muškom predanju i tradiciji pripada. O nekom dramskom sukobu govora nema: muškarčina je muškarčina, pa ko voli, nek' uživa!

Uopšte, tekstovi Milića Vukašinovića samo su prazna glazura za neinventivan muzički siže - ni priprosti, ni provokativni, ni maštoviti, ni iskreni, jednostavno prazni, čime ni grebuckanje po površini emocionalnog ne ide dalje od komičnog pubertetskog samosazrevanja u čijem je grotlu žena, vatrena, željna milovanja i dodira. Dok se o temama Poljupca još može raspravljati, svaka diskusija o muzici trija je - izlišna. Heavy-metal ovde je našao razlog za opstanak u halabuci rifova, jednostrane ritam sekcije i šablonskom pretvaranju kakofoničnih zvukova u princip ''brže, jače, žustrije''. Grupi ne mogu da zamerim nedostatak energije ili ubeđenosti da je ono što radi - prava stvar, ali je neshvatljivo da tri odrasla čoveka ne shvataju da je njihove albume često nemoguće slušati s ozbiljnim izrazom lica! Priznajem da možda ne razumem tajnu zvanu Vatreni poljubac, ali i pored truda i utrošenog vremena za preslušavanje njihovih LP ploča, još uvek mi nije jasno kakve nerve treba da imam da bih pronikao u esencijalnost sarajevskog trija.

Nek ne sluša kome smeta moj rock'n'roll naslov je jedne od pesama s ove ploče i verovatno - pretpostavljam - savet za sve one koji Poljubac ne uzimaju za ozbiljno. Što će reći da naivnost može da bude vrlina, ako se konzumira uz coca-colu (to je ono pravo), odnosno mana ako u tome preterujete. Ali, Vatreni poljubac kao da ne haje za nas koji pokušavamo da u njima otkrijemo nešto vredno - momci su se zarekli jednom i to će večno ponavljati. Dok ne dosade nama i pre svega - sebi...

*Objavljeno u "Džuboksu" broj 91, juna 1980. godine