Važan film "The Inspection“: Kad u vojsku pođeš

Svaki iskorak je politički čin, demonstracija hrabrosti – posebno kad se radi o pripadnicima manjina. Niko nema precizan odgovor na pitanje „Zašto?“ (zašto neko mrzi druge, zašto pojedini građani misle da imaju pravo da odlučuju o životima drugih i tako dalje), pa se pretpostavlja da se fokusiranjem na tuđe živote umanjuje sopstveni osećaj neuspeha, ublažava strah od smrti i da se oni koji se zalažu za tradiciju i heteroseksualne ljubavnike osećaju kao heroji, velikani koji brane ono što niko ne napada.

Zbog tih „pravednika“ mnogi LGBTIQ+ tinejdžeri/ke završe na ulici, bez roditeljske ljubavi i bratske podrške. Broj slučajeva i dalje raste, a u Srbiji nema ozbiljnijih istraživanja koja bi mogla da odgovore na pitanje koliko je mladih LGBTIQ+ beskućnika (svaki put kad sam nekom ko se bavi ovom temom spomenuo LGBTIQ+ zajednicu, komunikacija bi se odmah završila).

Tema beskućništva među LGBTIQ+ populacijom doduše nije dovoljno istražena ni na prostoru cele Evrope, pa se i u razvijenijim zemljama zanemaruje problem koji naročito pogađa ovu manjinu. Za to postoje dva razloga: metodologija istraživanja ovog problema nije ujednačena i beskućništvo se u različitim državama drugačije definiše.

Ako se pogledaju podaci iz Sjedinjenih Američkih Država, prema kojima je broj LGBTIQ+ beskućnika između 25 i 40%, jasno je da se radi o ozbiljnom problemu. Mladi pripadnici populacije najčešće završavaju na ulici nakon gubitka podrške porodice zbog homofobije ili transfobije, a taj gubitak nije samo emocionalni (što je dovoljno da ostavi trag na mladoj osobi koja tek počinje život) nego i egzistencijalni u najužem smislu i podrazumeva gubitak sigurnosti, krova nad glavom i najosnovnijih resursa za preživljavanje, kao što su hrana i odeća.

LGBTIQ+ osobe vrlo često duže ostaju u statusu beskućnika, zato što institucije ne prepoznaju njihove probleme, ili u ustanovama ne nailaze na razumevanje. Mladi iz ove populacije, kada se zbog homofobije za njih zatvori tržište rada i kada ih napusti porodica, upadaju u međuprostor, koji se ponaša poput živog blata, pa je iz njega najčešće teško pronaći izlaz. Nasilje koje se sprovodi pod sloganom „neka ostanu između svoja četiri zida“ najčešći je razlog što mlade kvir osobe ne traže pomoć, pa se suočavaju s preprekama u pronalasku novog smeštaja, zaposlenja, što ih može držati u trajnom siromaštvu koje vodi beskućništvu.

Kao i obično, posle obimnog uvoda prelazimo na film: mladi beskućnik Ellis French (Jeremy Pope) je u centru filma The Inspection (2022). Ostao je bez krova na glavom čim je majka (fenomenalna Gabrielle Union) shvatila da voli muškarce, pa mu nije preostalo ništa drugo nego da se preseli u skloništa za one bez doma. U tim mračnim prostorima upoznaje Shamusa (Tyler Merritt) koji služi kao pogled u budućnost – stariji gej muškarac zarastao u bradu i prnje je jedina opcija koju može da očekuje ako ne preduzme ništa da bi popravio svoj život.

Ne sređuje se život za pet minuta, a posebno je teško kad vas napuste u ranoj mladosti. LGBTIQ+ tinejdžeri/ke često ne dobijaju ni osnovne stvari, pa bez sobe i kreveta, hrane i novca za osnovne životne potrebe, vrlo brzo zapadaju u dugove. Kad se spisku dodaju i traume, postaje jasno da mlada osoba lako može da završi u začaranom krugu iz kojeg se kasnije teško izlazi.

Ellis je rešenje našao u vojsci, a od cilja ga deli naporan trening. Neuhranjen, neispavan i umoran navlači vojničke cokule i hvata se u koštac s nadređenima, ali i s ostalim vojnicima. Stvari se komplikuju kad njegova seksualna orijentacija počne da smeta ostatku čete, pa u tom trenutku aktivira instinkt za preživljavanje. Iako u početku sve liči na atmosferu iz filma Full Metal Jacket (1987), stvari ipak neće otići toliko daleko (između ostalog i zbog toga što su ostali vojnici jednodimenzionalni).

U vreme kad se smatralo da praksa „ništa ne pitaj, ništa ne govori“ (don’t ask, don’t tell) nije homofobična, Ellis pokušava da uradi dovoljno sklekova i da se odupre erotskim fantazijama o poručniku Rosalesu (Raúl Castillo). Iako se želje često zagase usled velikih fizičkih napora, zatvoren s drugim muškarcima, mladi Ellis mašta o njima. Zapravo o njemu – Rosales ga se ne boji, ne mrzi ga i stoji kao suprotnost svim homofobima, najviše majci koja traži da joj se vrati „sin kojeg je rodila“. Zgodni poručnik je važan podsetnik na to koliko je važno da se u životu ima bar jedna prijateljski nastrojena osoba, koja razume da se ljudi ne rađaju po narudžbini. Istina je da će Ellis poručnikovu ljubaznost protumačiti kao flert (jer kad niko nije ljubazan prema vama, sve izgleda veće nego što jeste), ali će Rosales i na to odreagovati kao čovek: bez drame, gađenja i mržnje.

Reditelj Elegance Bratton se možda nije do kraja posvetio onome što se dešava u Elissu, ali je od homoerotskih fantazija napravio mala remek-dela. Scene kojima počinje skoro svaki porno film je oblikovao kao majstor, a tako da ne budu vulgarne, već zgodne za upoređivanje „muških“ razgovora iz svlačionice i običnog flertovanja. Gledaocu je time pokazao da i nema neke velike razlike – svi smo jednaki u svlačionicama i izvan njih (ali nismo isti). U tim trenucima film iskače iz kalupa po kojem se prave skoro svi filmovi o vojnicima na obuci, što nije mala stvar.

U ostalim delovima je sve obično, što možda i nije loše – obraćanje kroz klišee je ponekad najbolji način da se komunicira s gledaocima koje tema ne zanima (iako većina LGBTIQ+ osoba rado gleda filmove o heteroseksualcima, ovi se prema kvir filmovima uglavnom odnose kao prema najgoroj uvredi). Homoerotika se ublažava sklekovima, a borba za ljudska prava pričom o lošem roditeljstvu i dobrim starešinama. Iako ne ruši granice tradicionalne ratne (vojničke) drame, The Inspection je ipak važan film, između ostalog i zbog toga što je u skladu s onim što je govorio James Baldwin: „Recite svetu ko ste, jer ako sačekate da vam drugi to kažu – teško vama“ (ili tako nešto).