Važnije je šta čovek govori, nego na kom jeziku govori

O NACIJI, JEZIKU I IDENTITETU

Nisam se zbog mešovitog braka odrekla svoje nacionalne pripadnosti, ali sam tokom vremena postala čvrsto jugoslovenski opredeljena. Doživljavala sam sebe kao Jugo-Albanku. Upravo tako, i jedno i drugo podjednako, u ravnopravnoj mešavini. Naravno da je toj ravnopravnoj mešavini najviše doprineo život sa Tošom, pogotovo kad sam rodila decu. Da nisam živela u mešovitom braku verovatno bih se mogla nazvati ''Albankom među Jugoslovenima''. Ovako, sa njim i decom osećala sam se ravnomerno, i u svakom pogledu, i Albankom i Jugoslovenkom. Moja deca su, na primer, učila školu na srpskom (tada srpskohrvatskom), u kući smo govorili srpski, mene to ni na koji način nije ugrožavalo. Sa Tošom sam od početka govorila jedino na srpskom, a onda i sa svima njegovima, jer oni nisu znali albanski. U njegovoj porodici su se paralelno sporazumevali i na cincarskom, a taj meni nepoznati jezik prvi put sam čula baš od njegove majke. Do tada nisam znala ni da postoji. Toša ga je, međutim, znao slabo, pretpostavljam zato što je rastao u društvu sa srpskom decom i malo vremena provodio u kući. Goran je kao mali naučio od Dade mnoge pesmice na tom jeziku, kao što sam ga i ja naučila neke na albanskom, ali nijedan od tih jezika nije progovorio. Savladao je dosta dobro turski boraveći kao dete u Prizrenu, a Suzana je turski ozbiljno učila tokom studija, ali ja na tome nisam insistirala. Moji u Prizrenu još manje. Svi su odlično govorili sva tri jezika i nikad se nije postavljalo pitanje oko toga, automatski se prelazilo na srpski kad mi dođemo, zbog dece i Toše. Meni lično bilo je važno da stalno vežbam srpskohrvatski, zbog školovanja najviše, da naučim književni jezik. Računala sam – albanski ne mogu da zaboravim, daj da savladam ovaj kako treba.

Mnogi Srbi nisu mogli da se pomire sa promenom situacije, odnosno gubitkom ranijih privilegija, kad se podrazumevalo da se u grupi mešovitog sastava govori isključivo srpski

Nas dvoje smo smatrali da školovanje naše dece treba da bude na srpskohrvatskom, zbog većih mogućnosti u njihovom budućem životu. Možda sam pogrešila što ih nisam naučila i albanski, što bar u kući nisam s njima govorila na svom jeziku, mnogi prijatelji su mi zbog toga zamerali, verovatno s pravom, ali prosto, eto, nisam. Ima mnogo razloga. Možda je najvažniji taj što sam sama rasla uz dva različita jezika, albanski i turski, koji su u roditeljskoj kući imali potpuno ravnopravan tretman, toliko ravnopravan da sam ja u mladosti i razmišljala na oba podjednako. Nisam, kao većina drugih ljudi, izgradila osećanje vezanosti za jedan, sopstveni jezik. Dvojezičnost je od početka bila prva odlika mog ličnog identiteta, tako da sam i treći, srpski, od detinjstva prihvatila s lakoćom koja većini ljudi ipak nije svojstvena. Zato nisam insistirala na albanskom u komunikaciji sa sopstvenom decom, verujući da će oni to sve, kao i sa mnom što je bilo, savladavati kako rastu. Moja deca jesu stekla neko pasivno znanje albanskog ali ga, međutim, nikad nisu govorila. I ono malo što su u detinjstvu znali nisu kasnije u praksi obnavljali. Suština je u tome da oni jednostavno nisu morali da ga nauče. Družili su se podjednako sa svom decom, ali nisu imali razloga da se trude da nauče drugi jezik, jer su sva albanska (i turska, i romska) deca, u gradovima pogotovo, znala srpski. Bez obzira na ustavnu ravnopravnost jezika, srpski je u Pokrajini, u vreme njihovog odrastanja, bio dominantan. Sva dokumenta, natpisi, saobraćajni znaci, sve je bilo dvojezično, zaista, ali u svakodnevnoj komunikaciji smatralo se normalnim da se Srbi i Albanci međusobno sporazumevaju jedino na srpskom, odnosno da Srbi ne moraju da govore albanski.

Verujem da su mnogi dosta razumeli, ali nisu ga koristili. I moj muž je znao albanski ali ga nije govorio, navodno zato što je to bila neka ''seljačka'', neknjiževna varijanta koju je naučio u detinjstvu. Primera radi, sve do šezdeset i neke (pred Rankovićevu smenu ili odmah posle) albanska (i turska i ostalih nacionalnosti) deca su u školama imala srpskohrvatski kao obavezan predmet, dok srpska (i crnogorska) deca nisu učila albanski. Onda je došla inicijativa da se i u nastavu na srpskom uvede albanski kao predmet, što je dočekano s ogromnim nezadovoljstvom. Roditelji su protestovali na školskim sastancima i onda se došlo do kompromisnog rešenja: da i srpski i albanski jezik postanu fakultativni predmeti. Sećam se, u to vreme je moj Goran već bio srednjoškolac i pitam ga jednom kako mu ide albanski, treba li nešto da mu pomognem, računam, uče bar nešto, međutim čujem od njega da od početka niko u odeljenju nije bio zainteresovan ni da čuje nastavnika, pa je on odustao od pokušaja da drži nastavu. Trudio se, kaže, malo u početku da nadjača dečju graju i digao ruke, tako da su na kraju časove albanskog učenici koristili da se spremaju za sledeći čas, dok je nastavnik to vreme provodio čitajući novine. Verovatno se vremenom to isto desilo i sa srpskim kao fakultativnim predmetom.

To je kasnije dovelo do teških problema. Krajem šezdesetih godina situacija se bitno menja. Prvo, na političkom planu Kosovo dobija široku autonomiju (a pogotovo od ustavnih promena iz 1974. godine). Država počinje da ulaže velika sredstva u privredni razvoj Pokrajine, u školstvo, kulturu. Otvara se Univerzitet u Prištini, sve je veći broj Albanaca koji fakultetsku diplomu stiču učeći na maternjem jeziku. Otvaraju se studentski domovi što je bilo od posebnog značaja za školovanje devojaka sa sela. Muškoj deci je bilo dozvoljeno da idu u grad da bi se školovali, ali ženskoj mnogo ređe. Zato su mnoge devojke bile spremne i da beže od kuće da bi studirale kada su znale da za njih postoji smeštaj u studentskom domu. Ovo je bilo veoma važno ne samo zbog sve većeg broja albanskih devojaka sa fakultetskom diplomom, nego i zbog ublažavanja jednog drugog problema koji je godinama opterećivao odnose na Kosovu. Taj problem je povećani natalitet kod Albanaca koji se u raznim situacijama javljao kao ozbiljan i socijalni i politički problem i negativno uticao na osetljive međunacionalne odnose. Sama činjenica da su ove devojke studirale značila je da će njihov reproduktivni period, umesto sa 15-16 godina kako je to uobičajeno na selu, početi najverovatnije nakon dvadesetčetvrte-dvadesetpete godine. Osim toga, devojke sa fakultetskim diplomama nameravaju i da se zaposle, pa i ova okolnost smanjuje mogućnost da imaju mnogo dece. Tako je izgleda jedno od najefikasnijih rešenja za smanjivanje nataliteta bilo otvaranje besplatnih studentskih domova za albanske devojke sa sela.

Vremenom se u Pokrajini povećava broj radnih mesta, raste i broj Albanaca na rukovodećim položajima; da bi se zadovoljila nacionalna proporcija, Albanci sada imaju prioritet prilikom zapošljavanja. Prvi put na konkursima za posao počinje kao uslov da se postavlja poznavanje oba jezika, što Srbi i Crnogorci najčešće ne ispunjavaju i zbog čega su nezadovoljni. Vrlo brzo Albanci postaju dominantna većina i u političkom životu Kosova. Albanski jezik ubrzano počinje da preovladava u javnoj komunikaciji, a postaje primetan i porast albanskog nacionalizma. Odjednom mnogi Albanci odbijaju da govore srpski (na primer na šalterima, na sastancima i sl.), zbog čega Srbi i Crnogorci počinju sada da se osećaju ugroženim. Naravno, nije uvek sve bilo iz nacionalističkih razloga. Izneću samo jedan primer kako je to izgledalo u svakodnevnoj praksi: svratim kod  brata u ordinaciju da mi popravi zub. Ne zakazujem, računam primiće me kao sestru preko veze. Međutim, ispred njegove ordinacije čeka desetoro, on se izvinjava, ne može nikako da me pregleda, ali sad će zamoliti kolegu, kod njega niko ne čeka. Kažem, ''Jesi li ti toliko dobar ili toliko spor kad imaš ovoliku gužvu?''. Imer se smeje, razlog je, kaže on, što kolega ne zna albanski, a pacijenti su uglavnom Albanci. Mnogi od njih su sa sela, ne znaju srpski najbolje. Dakle, sa većinom pacijenata taj lekar se ne razume, a ljudi prirodno žele da porazgovaraju sa lekarom, da mu objasne šta ih muči, da stvore međusobno poverenje. Najvažnija stvar, poverenje, sa nepoznavanjem jezika tako je izostajalo. Ljudi su odlazili tamo gde su mogli da ga nađu. Neki su verovatno i iz čistog protesta, sad su to mogli, odbijali da se obraćaju lekaru na srpskom.

Što se moje dece tiče, mislila sam da je dovoljno da ih naučim da je važnije šta čovek govori nego na kom jeziku govori. To je bila i moja lična i naša zajednička porodična pozicija

Rezultat je, kao u Imerovom slučaju, bio – jedan pada s nogu od posla, jer govori oba jezika i dolaze mu pacijenti svih ''boja'' i pripadnosti, drugi čeka kad će da naiđe pacijent kao ja. To je postao trend tokom sedamdesetih. Mnogi Srbi nisu mogli da se pomire sa promenom situacije, odnosno gubitkom ranijih privilegija, kad se podrazumevalo da se u grupi mešovitog sastava govori isključivo srpski. Situacija koju je jedna strana do šezdeset i neke smatrala normalnom, očigledno nije bila normalna za drugu stranu. Nepostojanje volje da se prvi sused uvaži makar simboličnim poznavanjem njegovog jezika, što je većina Albanaca doživljavala kao demonstriranje srpske nadmoći, vraćalo se sada kao bumerang u obliku albanskog nacionalizma. Jedan Tošin saradnik, i naš dosta dobar prijatelj, na primer, lično mi je rekao da je sretan što mu je Toša direktor u banci, ''jer ne bi mogao da podnese da mu Šiptar bude šef''. ''Pa dobro'', kažem, ''ti dobro znaš šta sam ja po nacionalnosti, kako možeš meni to da kažeš?'' – ''A ne, Didara, nije isto, ti si nešto drugo''. Ja zaista jesam bila nešto drugo, ali ne u njegovom smislu. Bila sam ''nešto drugo'' i za ovu i za onu stranu. Međutim, moram da priznam da tada ni sama o tim osetljivim pitanjima nisam dovoljno razmišljala. Nije me izgleda dovoljno bolelo. Prelazila sam sa jezika na jezik bez poteškoća, prema potrebi, ne vređajući se što većina ne radi tako. Tako sam prelazila i preko ponekih podsmeha na greške koje sam pravila sa padežima u srpskom. Te podsmehe sam smatrala ličnom nekulturom pojedinaca i nisu me doticali, kao što me nije doticao ni poneki podsmeh sa albanske strane što sam ''odrodila'' decu.

Što se moje dece tiče, mislila sam da je dovoljno da ih naučim da je važnije šta čovek govori nego na kom jeziku govori. To je bila i moja lična i naša zajednička porodična pozicija. I to je na neki način postalo glavno obeležje i mog i života moje dece. Moja Suzana živi danas u Parizu, pa se prirodno najviše služi francuskim. Goran već dugo živi na relaciji Beograd – Njujork, prema tome, sada najviše govori engleski. Ipak, i jedno i drugo osećaju srpski jezik kao svoj maternji, iako im nije maternji. Goran je, kad su ga neki prijatelji Amerikanci pitali da li je srpski njegov maternji jezik, odgovorio: ''Ja na žalost ne govorim ni maternji jezik svoga oca ni maternji jezik svoje majke, ali zato govorim maternji jezik svoje kćerke'' – odličan odgovor jer je Maša, njegova žena, Srpkinja. Meni lično nije smetalo to što je srpski bio jedini jezik na kojem sam komunicirala sa svojom decom i nisam bila ugrožena zbog toga što oni ne znaju albanski. Bitno mi je bilo da se razumemo, nebitno kojim se jezikom služimo. Pravo rečeno, danas mi više smeta što sam propustila da sa njima naučim i neki svetski jezik nego što ih nisam naučila maternjem. Moja porodica se u međuvremenu širila, internacionalizovala, došli su novi članovi izvan ovog govornog područja i komunikacija sa njima je malo otežana, pošto pravilo ''govori srpski da te ceo svet razume'' kod njih ne važi, ali nekako se snalazimo. Kad ima dobre volje ima i načina. Treba čuti taj esperanto kad se ovde okupe sva naša deca. Sa Suzaninim mužem Stefanom, koji je Francuz jevrejskog porekla, društvo pretežno komunicira na engleskom. Sa Noamom, našim malim unukom, priča se na francuskom. Obojica pomalo govore i srpski, koliko je neophodno za osnovno sporazumevanje, mada neko uvek mora da priskače u pomoć i prevodi da se Toša i ja ne osećamo zapostavljeni. Suzana i Goran vole ponekad da okrenu sa mnom turski, to im je prilika da malo osveže svoje znanje, pa kad se sve to pomeša, svi jezici i prevodioci, bude kao da smo na nekom međunarodnom skupu a ne na porodičnom ručku. Meni to šarenilo jednostavno prija.

MONOTONIJA MALOG MESTA

U Podujevu sam predavala albanskim odeljenjima. Među decom, ovom u  albanskim odeljenjima, bila je samo jedna devojčica u petom razredu, i ona je bila  kćerka nekog političara. Ona jedina učenica, ja jedina nastavnica. To je bila prava slika postignutog stepena emancipacije tih ranih pedesetih godina. U srpskim odeljenjima bilo je već tada više devojčica, a i nastavnički kadar su većinom činile žene.

Podujevo je malo, dosadno mesto, ljudi, kao što sam rekla, prilično konzervativni, nedruželjubivi. Nisam imala gde da izađem, nije bilo ni bioskopa, ničega. Čak su i na ulici žene još uvek bile retkost, pa sam zbog toga bila prinuđena da vreme provodim uglavnom u kući. A ja nisam kućni tip, volim da izlazim, i to sedenje u zatvorenom prostoru doživljavala sam kao kažnjavanje, pogotovu posle onih raznovrsnosti koje smo svakodnevno imali u Beogradu. Jedva sam čekala premeštaj. Premeštaj je dobio moj muž. Dobio je mesto načelnika za privredu velikog sreza, koji su činili Lipljan, Priština i Podujevo, jednog od ukupno pet na Kosovu i putovao je svakodnevno vozom na posao u Prištinu, oko 35 kilometara u jednom pravcu. Posle godinu dana imenovan je za sekretara Oblasnog odbora Socijalističkog saveza Kosova i Metohije: napredovao je u službi, povećana mu je i plata, materijalno smo dosta dobro stajali. Odlučili smo se za još jedno dete, bili smo u mogućnosti da proširimo porodicu.

POMIRENJE SA RODITELJIMA

Tu 1955. godinu pamtim kao novu prekretnicu u mom životu. Dogodile su mi se neke veoma važne stvari. Rodila sam Suzanu, pre svega, ali je po dramatičnosti možda još značajniji događaj bio pomirenje sa mojim roditeljima. Pamtim svaki detalj. Sretnem jednog dana na ulici u Podujevu našeg prijatelja Raku Radulovića, svratimo na kafu, pita me Rako ima li šta novo u vezi sa mojima. Kažem da je situacija nepromenjena i da o njima nemam nikakvih vesti. Rako je bio narodni poslanik, vrlo uticajan čovek u Podujevu. Ubeđen da će da bude u stanju da izvrši pritisak na mog oca, odlučio je da se s tim više ne sme odugovlačiti i da moramo hitno da stupimo u akciju. Njegov plan je bio da odmah sutradan sednemo u kola i idemo pravo u Prizren, a ostalo će on da sredi, po političkoj liniji. Ja to baš nisam rado prihvatila, znala sam koliko je mog oca baš briga za Raku i njegov autoritet. Osim toga, bila sam u drugom stanju, plašila  sam se kako će novo nerviranje uticati na moju trudnoću, a i Toša je bio u to vreme na vojnoj vežbi, negde daleko.

Međutim, Rako i moja svekrva koja je bila kod mene, bili su tako ubeđeni da će sve ispasti dobro, i tako uporni da me ubede, da sam na kraju ipak pristala da krenemo. Utrpamo se u kola i svekrva i Goran i ja. Svekrvu ostavimo u Lipljanu, a ja sa detetom i Rakom produžim. Uzela sam Gorana sa sobom nadajući se da će deda ''pasti'' kad njega vidi. U samo veče stižemo pred očevu kuću. Rako ulazi unutra, pozdravlja se s mojim ocem i vraća se za pet minuta. Tata je bio veoma uzbuđen kad je čuo da sam pred kućom, ali ostao je neumoljiv. Nije izašao da me vidi niti da isprati gosta. Tada je Rako video da stvar nije tako jednostavna, ali ni on nije bio lak protivnik. Smesti on nas u hotel Turist, tu u centru, a on se vrati da nastavi pregovore. Goran spava a ja šetam po sobi cele noći, plačem, čekam. Nema novih vesti. Čim je svanulo siđem dole u restoran, gde Rako već sedi i pije kafu, ni on nije oka sklopio. Sinoćnji pregovori opet su završeni neuspešno. Šalje on sada vozača da proveri nije li se tata predomislio i vozač saopštava da tata šalje pozdrave Raku i da mu se izvinjava zbog neljubaznosti. To je bio veoma dobar znak da tata počinje da popušta. Rako smišlja novi pritisak: ''Sad ćemo'', kaže, ''da zovemo Cicu Patrnogić pa da ga i ona pritisne''. Cica je bila sekretar Sreskog komiteta (bila je partizanka u ratu), veoma važna ličnost, i mogla je politički stvarno da ga pritisne. Ali ja znam mog oca bolje. Setim se ''zaobilaznice'': šeha Hasana, tatinog druga još od detinjstva. Še'Hasan, kako smo ga zvali, bio je vođa velikog derviškog reda halveti čija je tekija bila u Prizrenu i uživao je veliki ugled u gradu. Bio je tatin vršnjak i prijatelj i tata ga je veoma poštovao mada nije pripadao njegovom redu. (U Prizrenu je bilo nekoliko derviških redova. Njih nisu smatrali pravovernim muslimanima jer nisu suniti i nije im  zato bio dozvoljen ulazak u džamiju. Sećam se da sam ih još kao dete gledala kako se mole u dvorištu ispred džamije, kada su, recimo, morali da dođu na nečiju sahranu. Inače, oni imaju posebne bogomolje koje se zovu tekije).

Mešovitih brakova je bilo sve više, ''otpadnice'' kao što sam bila ja nisu sada predstavljale čudo, društvo se kretalo u pravcu koji je čak podržavao situacije kakva je bila moja

Znači, ako je iko bio u stanju da utiče na mog oca to je bio šeh Hasan. Na moj predlog, Cica njega pozove na razgovor i zaduži ga da kako zna i ume utiče da se otac pomiri sa mnom. Pre nego što je dao pristanak, šeh je tražio da razgovara sa mnom nasamo. Hteo je da od mene čuje imamo li moj muž i ja ikakve veze sa hapšenjem mog brata Envera. Naime, Enver je u to vreme izdržavao kaznu na Golom otoku, optužen da je IB-ovac. Po gradu se pričalo da njegovo hapšenje možda ima neke veze sa našim brakom. Enver se tih godina, kao i svi u kući, oštro protivio mojoj udaji, verujući da je to samo Tošin hir i da će me on vrlo brzo ostaviti. Verovatno je i otac gajio takve sumnje. Zaklela sam mu se da ni Toša ni ja nemamo nikakve veze s njegovim hapšenjem, i tek tada je pristao da uđe u posredovanje. Sazvao je sutradan četrdesetak starijih ljudi, neku vrstu mirovnog veća, i objasnio im da Komitet insistira da se ta stvar okonča. Njegovi argumenti su bili da imam dete, da nisam prešla u drugu veru (to što ja nisam praktikovala nikakvu veru nije im bilo važno), da sam na dobrom položaju itd. U stvari, u tih šest godina koliko sam bila otpisana, javno mnjenje se prilično promenilo. Mešovitih brakova je bilo sve više, ''otpadnice'' kao što sam bila ja nisu sada predstavljale čudo, društvo se kretalo u pravcu koji je čak podržavao situacije kakva je bila moja, tako da to mirovno veće, sve i da se svaki od članova intimno protivio, nije moglo mnogo da se dvoumi. Pozvali su mog oca na sastanak i saopštili mu da su jednoglasno odlučili da od njega traže da me ponovo prihvati kao svoju kćer. Tu više nije bilo izbora i on je dao reč da će postupiti po njihovoj odluci.

Susret sa roditeljima bio je neopisivo potresan. Prvo sam se srela sa majkom, čekala me je u kući Sani hale (halatetka), očeve mlađe sestre, a mene je tamo otpratila Edibe, ona jedina rođaka koja me nikad nije napustila. Posle šest godina stala sam ponovo pred majku, napokon  u prilici da je zagrlim, da joj čujem glas. Držale smo se tako i plakale, nismo mogle da se nagledamo jedna druge. Onda je ušao otac, zagrlio me bez reči, pomilovao Gorana, koji se privijao uz mene i stalno pitao: ''Šta ti je, mama, zašto toliko plačeš, zašto svi plaču?'' Rekla sam da ću mu sve objasniti jednom kada poraste. Plakao je i tata, to je bilo prvi put da sam videla njegove suze. Odmah je otišao, nismo progovorili ni reč, nije bilo ni važno da se išta kaže, sve je bilo rešeno: ponovo me zagrlio kao svoju kćerku. S majkom sam tu ostala do jutra, trebalo je ispričati sve što nismo uspele za tih šest godina.

Tog leta sam ceo raspust provela kod mojih. Imer je takođe došao, on je tada studirao stomatologiju u Beogradu: kad sam pobegla od kuće on je bio dečkić, sada sam srela lepog mladog muškarca kojeg sam jedva prepoznala. Divno mi je bilo s njima, po ceo dan smo sedeli i pričali. Tata se, međutim, i dalje držao prilično na odstojanju. Meni se uopšte nije obraćao direktno, ništa me nije pitao, ali bio je tu i to je bilo dovoljno za početak. Sećam se, recimo, na Gorana sam jednom zbog nečega vikala i malo ga pljusnula za kaznu, na šta je tata zagrmeo: ''U mojoj kući niko ne sme da bije decu!'' – poruka je bila za mene, ali nije govorio meni; uglavnom smo tako komunicirali. Mislim da je on tada još bio prilično opterećen situacijom sa Enverom i nije do kraja bio ubeđen da za njegovo hapšenje nismo razlog moj muž i ja. Radost ponovnog susreta bila je za celu porodicu pomućena Enverovim odsustvom. Tek sledećeg leta, kad je on posle pet godina pušten iz zatvora, svi smo ponovo mogli da budemo zajedno pod istim krovom.

(Nastaviće se)