Večernja pesma

Uveče, dok idemo tamnim stazama,

naše se blede prilike javljaju pred nama.

Kad smo žedni

pijemo bele vode iz jezera,

slast našeg tužnog detinjstva.

Zamrli počivamo ispod zovina žbunja,

gledamo sive galebe.

Prolećni oblaci nailaze nad mračni grad,

koji ćuti plemenitija doba monaha.

Kad sam te uzeo za uske šake,

ti si tiho otvorila krupne oči.

Davno je ovo bilo.

Ali kad tamno blagoglasje pohodi dušu,

ti se bela pojavljuješ u prijateljevom jesenjem predelu.