Većina LGBTIQ+ srednjoškolaca u Srbiji trpi nasilje

Istraživanje ukazuje da učenici/ce najčešće doživljavaju psihičko nasilje (50%), fizičko nasilje (8%), a u manjoj meri seksualno nasilje (2%). Trećina učenika izložena je siledžijstvu koje se ponavlja i kojem se teško odupiru jer postoji razlika u moći između nasilnika i žrtve.

Prema rezultatima istraživanja, mesto gde se dešava najviše nasilja nad LGBTIQ+ učenicima jeste škola gde je nasilje doživelo 58% ispitanih, dok je u školi, u blizini škole ili na putu do škole nasilje doživelo čak 70% učenika. Nasilje je zastupljeno i putem Interneta i doživela ga je skoro polovina učenika koja ima iskustvo nasilja.

Iako su nasilnici najčešće drugi učenici, više od dve trećine LGBTIQ+ učenika čulo je nastavnike da negativno govore o LGBTIQ+ osobama, dok su neki od učesnika/ca u istraživanju izjavili da su videli da su nastavnici javno omalovažavali učenika zbog seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Nasilje je prijavilo tek 26% učenika, pri čemu polovina njih ne bi opet prijavila nasilja jer ih škola nije zaštitila. Učenici nemaju poverenja u školu, te više od polovine ispitanih smatra da škole tolerišu nasilje i diskriminaciju prema LGBTIQ+ učenicima. Ipak, istraživanje pokazuje da škole imaju resurse da odgovore na nasilje prema LGBT+ učenicima, na šta ukazuje podatak da bi 52% učenika moglo da se obrati nekom od nastavnog osoblja ukoliko bi imao probleme u školi ili kod kuće, a koji su u vezi sa njihovom seksualnom orijentacijom i rodnim identitetom.

Rezultati istraživanja ukazuju da je potrebno da Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja preduzme hitne mere kako bi sprečilo nasilje nad LGBTIQ+ učenicima. Obrazovni sistem ima resurse u nastavnom osoblju i na Ministarstvu je da odluči da li će ih ojačati i upotrebiti. Potrebno je što pre sprovesti edukacije podizanja svesti o ravnopravnosti LGBTIQ+ učenika i strogo sankcionisati sve slučajeve podsticanja, tolerisanja i samog nasilja od strane nastavnika. Odgovornost i zadatak resornog ministarstva i obrazovnih institucija je da prepoznaju potencijal nastavnog kadra i podrže njihov rad, kao i da više napora ulože da svo osoblje razume i prihvata različitosti, te da svoj deci omoguće da se školuju u bezbednom i tolerantnom okruženju. Na ovaj način ne bi se samo smanjilo nasilje i diskriminacija, nego bi se kreiralo okruženje koje uključuje decu koja zbog stigmatizacije bivaju socijalno isključena, ne učestvuju u diskusijama na času, često ne odlaze na ekskurzije, proslave i druga dešavanja, čak ponekad i izbegavaju odlazak na nastavu.