Kratka priča
Slim 01 S

Photo: tumblr.com

Vedranu se više ne živi

Nije podnosio neuspeh. Listi promašaja je dodao i jedno propalo samoubistvo. Život mu je zbog toga postao još nesnosniji. Mislio je da svi zure u njega dok hoda ulicom. Kakav gubitnik, šaputali su. Ili mu se bar tako činilo.

Nosio je duge rukave čak i kad je skapavao od vrućine. Desnom šakom bi povlačio krajeve košulje, da neko ne primeti nepravilnu, crvenkastu liniju koja se stapala s plavetnilom vena. Kako je vreme odmicalo, ožiljak ga je potpuno obuzimao. Činilo mu se da se oteo kontroli. Mogao je da se zakune da raste i menja oblik po sopstvenoj volji.

Uveče bi dugo sedeo i razmišljao. Pokušavao je da se seti kada je poslednji put bio srećan, ili makar dobro raspoložen. Sve su misli vodile do trenutka neposredno pre nego što se latio žileta. Zašto bi jedan samoubica ostao živ?, mislio je.

Pokušao je ponovo, mada se bojao da će i to propasti. Progutao je šaku tableta, odjednom. Taman kad ga je hvatao san, u stomaku je počelo da se komeša. Nije se micao, u nadi da će mučnina proći. Uvek alav!, ljutio se na sebe. Čvrsto je verovao da bi sve bilo dobro da je u pravilnim razmacima uzimao jednu po jednu pilulu. Nije dovršio misao, a iz usta je navalila žućkasta tečnost. Rasula se po jastuku i čaršavu. Beličasti kružići, napola istopljeni, rugali su mu se s cvetne plahte. Ustao je, promenio posteljinu, oprao zube i vratio se u krevet.

Sledeći put je skočio s mosta. Ciljao je tvrdu površinu, ali odozgo nije video da su tek pokošenu travu složili u debele, uredne plastove. Slomio je desnu ruku i tri rebra.

Dobro ste prošli, rekla je medicinska sestra kad se probudio. Sedela je s leve strane kreveta. Činilo se da nema nameru da ode.

„Hteo bih da ostanem sam“, rekao joj je naposletku.

„Žao mi je, to nije moguće“, odgovorila je.

U bolničkoj sobi je ostao šest nedelja. Lekar je potpisao otpusnu listu tek kad je psihijatru rekao da opet želi da živi. Da je znao da je tako lako učinio bi to pre – šta je jedna laž naspram spokojne večnosti.

Kad su mu skinuli gips, primetio je da se ožiljak skoro izgubio. Bio je zadovoljan zbog toga. Napravio je nekoliko kružnih pokreta rukom, spakovao stvari koje je imao na sebi prilikom neuspešnog skoka i krenuo k izlazu.

Desna šaka se šepurila na jesenjem suncu. Oslobođena dužnosti da krije neuspehe, blesavo je zevala u nebo. Dok je izlazio iz bolničkog dvorišta, prišao mu je nepoznati muškarac i u tu besposlenu izraslinu s prstima gurnuo sklopljeno parče crvene hartije. Kad je otvorio ceduljicu, Vedran je ugledao tekst ispisan masnim, crnim slovima – MORS VOLUNTARIA i adresa: Žalosne vrbe 66.

Odmah se zaputio tamo, ni sam nije znao zašto. Nakon pola sata pešačenja našao se ispred zgrade čiji su indigo plavi zidovi stajali nasuprot vedrom nebu. Osećao je umor – telo je zaboravilo da je za život izvan kreveta potreban napor. Ugledao je beli taster, bez natpisa. Prišao je i pritisnuo. U unutrašnjosti zgrade se začuo cvrkut. Kako veselo, pomislio je. Potom se čulo zujanje. Otvorio je vrata i ušao u hodnik.

Jedino što je mogao da vidi bila je krupna senka koja je stajala naspram njega. Vlaga u vazduhu je bila takva da je osećao težinu u plućima. Zatvorio je oči i potom ih ponovo otvorio. Silueta se približila.

„Vedrane“, začuo se dubok muški glas, „Da li znate zašto ste ovde?“

„Zbog ceduljice?“, upitao je.

„Da, moglo bi tako da se kaže. Zbog ceduljice“, odgovorio je nepoznati muškarac, čije je telo krupnjalo u mraku.

Potom su se u dubini hodnika otvorila još jedna vrata. U toj sobi je bilo svetlo. Muškarac je krenuo k njima, Vedran za njim. Čim su ušli, svetlo se opet ugasilo.

Nešto je škljocnulo u udaljenom delu prostorije.

„Vedrane, priđite“, začuo se glas.

Smetalo mu je kako stranac izgovara njegovo ime – kao da mu pridaje neki poseban značaj. Pokušavao je da savlada nervozu. Vižljasti udovi su se ipak lomili u kolenima dok je koračao.

„Ispružite desnu ruku“, komandovao je domaćin kad mu se približio.

Vedran je poslušao. Ponovo se čulo škljoc. Osetio je pritisak na ručnom zglobu. Pokušao je da korakne unazad, ali ga je nešto držalo u mestu.

„Sad sagnite glavu“, usledila je još jedna komanda.

Nije imao kud, pa je učinio ono što se tražilo od njega. Odjednom mu je postalo hladno. Umalo nije kriknuo od oštrog bola u slepoočnicama.

„Ispravite se i udahnite duboko“, rekao je stranac nešto mekšim glasom.

Kad se uspravio, Vedranu se učinilo da na glavi nosi krunu. Reflektor je osvetlio zid ispred njega. ŽIVETI JE LJUDSKI, ŽIVETI VEČNO JE BOŽANSKI, pisalo je krupnim, crvenim slovima.

„Vidite, Vedrane“, progovorio je muškarac pošto je ovaj rečenicu pročitao pet puta, „Mi u Mors Voluntaria verujemo da je potreba za samoubistvom zapravo želja za večnim životom. Ne bih da vas zamaram detaljima – mi to možemo da vam pružimo“.

„Smrt ili večni život?“, zamucao je Vedran.

„I jedno i drugo“.

„Ali kako?“, pitao je.

„Građani vaših ambicija uglavnom ne postavljaju pitanja“, odgovorio je glas.

„Ipak bih hteo da znam“.

„Recimo ovako, ta sprava na vašoj glavi je već napravila preciznu procenu onoga što zaista želite. Čim potvrdno klimnete, preseliće vas iz ovog u svet koji je napravljen po vašoj meri. Mogu da vam pustim trejler ako ste spremni“.

„U redu“, odgovorio je Vedran nakon kratkog premišljanja.

Kad su mu se oči privikle na svetlost, ugledao je zgodnog muškarca. Osmehnuo mu se i krenuo k njemu. Zagrlio ga je i spustio mu ruke na zadnjicu.

„Hej!“, viknuo je Vedran i skočio unazad, „Šta je ovo? Ja nisam…“

„Smirite se, Vedrane“, čuo se opet onaj isti glas, ovog puta s neba, „Ovde se niko ne zamara tim stvarima. Prepustite se“.

„Ali ja…“

„Nikoga ne zanima šta radite u vaša četiri zida“.

„Ja sam Todor“, rekao je muškarac pošto se Vedran pribrao.

Glas mu je bio poput bubnja u koji se ugnezdila ptica. Vedran takvu još nije čuo. Golicao mu je ušne školjke, uvlačio se unutra i spuštao se dole do stomaka. Odjednom je osetio lakoću, kao da lebdi. Sve se odvijalo veoma brzo – Todor je mirisao na čaj od žalfije s malo mleka.

Pre nego što je uspeo da bilo šta pomisli, podigao ga je, tako lako kao da je od šećerne pene. Vrtelo mu se uglavi. Osetio je kako mu se nešto otkačilo u grudima, srce mu se praznilo kao olujni oblak.

„Da, dođavola, da!“, vikao je.

„Već je svršeno“, odgovorio je glas odozgo.

„Šta će biti s telom?“, upitao je Vedran kao kroz san.

„Za to ćemo se mi pobrinuti“, rekao je glas, „I još vam ovo nisam rekao – uvek ćete znati da je ovo laž. Softver nije toliko napredovao da može da porazi snagu volje. Možda vremenom… Ali to vam neće biti važno – bićete srećni“.

***

Prošlo je deset godina. Ili pet minuta, bilo je svejedno. Kao što se to često dešava u životu, Vedranu je sve dozlogrdilo. Povraćalo mu se od mirisa žalfije, na samu misao o mleku osećao je duboko gađenje.

„Želim da umrem“, rekao je jednog jutra Todoru.

„Budalice, pa ti si već mrtav“, odgovorio je ovaj.

„Hoću STVARNO da umrem!“, vikao je Vedran.

„Ne, ti želiš romantičnu večeru. Špagete s pestom od pinjola i bosiljka s maslinovim uljem! Videćeš da će te to oraspoložiti“.

Dok se Todor udaljavao, Vedran je dohvatio teške, gvozdene makaze kojima su orezivali ruže u vrtu i zario ih sebi u vrat.

„Prijatno“, rekao je Todor dok mu je gurao tanjir s jelom pod nos.

Stvarno je ukusno, pomislio je Vedran.

Oceni 5