Veliki deo poljske inteligencije boljševizam je zatekao u pijanom stanju

Nedelja

Danas posvećujem malo vremena povratku onim godinama – nezavisnosti. Da bih ih uništio. To traži moja sadašnja katastrofalna situacija. Ako se, unutrašnje, složim s tim da su oni bili kako treba, cvatuće, zdrave biljke na plodnom tlu – dok sam ja nešto što umire u pustinji, bogalj izbačen na tuđu obalu, bez otadžbine i tako dalje... zalutali, izgubljeni emigrant... šta mi ostaje sem odricanja od svekolikog mog značenja? Stoga: mobilisati sve adute moje situacije, pokazujući da mogu da živim bolje i istinitije. Napisaću sad nešto malo o (stihovanoj) poeziji iz razdoblja nezavisnosti... i videću šta će od toga uspeti da se održi, kao pravo... Ta radoznalost – do koje mere ovo što mi se pod perom rađa, može da bude istina...

Te pesme bile su bolje od tadašnje proze. Što je lako objasniti. Koliko je umetnost formalističkija, toliko je nezavisnija od spoljnih pritisaka sredine, vremena. U nezavisnoj Poljskoj najteže je bilo razgovarati, zatim – pisati običnom prozom, zatim – pisati stilizovanom prozom, a relativno najlakše je bilo pisati rimovano. Da bi se neko besprekorno iskazao u običnom razgovoru, u svakodnevnoj prozi, morao je da bude čovek koji može da govori – neko kome spoljašni uslovi ne kvare govorenje. Međutim pesme, one „izvrsne“, „sjajne“, može napisati i neko okovan svim mogućim okovima, ako je naučio formu.

Skamandar i avangarda... da, sećam se... Skamandar je isplovio u znaku osveženja, modernizacije, evropeizacije, i oni su poželeli da pruže već nezavisnu – slobodnu i nesebično poetsku, ponosnu poeziju koja ne bi služila ničemu, jedino sebi. Zdrava ideja! Svojevremeno to je bilo zagrcavanje čistim vazduhom. Pa zašto se onda tresla gora a rodio se miš? Zašto se to pretvorilo ni u šta?...

Ništa. Kad bismo uklonili sve pesnike Skamandara iz našeg duhovnog života (ali pažnja! unosim tu ozbiljno pojam „duhovni život“), ništa se ne bi desilo. Postojali su, ali su mogli i da ne postoje... videli bismo sebe siromašnije za izvestan broj metafora i rima, kao i za izvesnu količinu lepote, a i za izvesnu zalihu poetskih novina, uvezenih ili uzgajenih kod kuće, ali na tome bi se to i završavalo. Nijedan od tih rasnih pesnika nije dao ništa elektrizujuće – ništa istinski lično – nijedno rešenje, nijedan preobražaj stvarnosti na bilo koji određeni oblik, izrazit kao što može da bude izrazito ljudsko lice. Nedostajalo im je lice. Nisu umeli da uspostave odnos prema stvarnosti. Ako je neki od njih imao takozvana ubeđenja, ona se ničim nisu razlikovala od opšteg političkog ili društvenog katehizma toga doba: socijalizam i pacifizam Slonjimskog, estetizam Ivaškjeviča, poljaštvo Lehonja. Svoje vere zatekli su već gotove – proglašavali su pripadnost ovom ili onom vjeruju, nijedan od njih nije imao svoj stvarni obred. Zar, van rime, nisu bili deca? Oderite Valerija, Klodela, Rilkea od svih strofa, ipak će ostati ličnost, duhovna pojava, duša, neko jedini i neponovljiv. A spalite rime Skamandara, i ugledaćete grupu simpatičnih dečaka koji se kako-tako snalaze u životu.

Imajući u vidu da su to ipak bili talenti, upitajmo se: čemu pripisati tu ništavnost? Zahvaljujući moći koje pakosti se umetnost, umesto da se obogati, u datom slučaju osiromašuje? Neće biti teško odgovoriti ako uzmemo u obzir da njima nipošto nije bilo stalo do bogaćenja forme kojom su raspolagali, već samo do njenog očišćenja. Zatekli su pesmu zapačkanu raznim nepesničkim primesama i odlučili da je učine čisto pesničkom. Bili su pobožne pristalice i kultivatori formi, čije su veličanstvo nosili na sebi kao purpurni plašt – puni strahopoštovanja, skromni i bojažljivi. Umetnik koji se boji da naruši formu i ne ume da bude grub prema njoj kad se za to javi potreba – šta može da učini? Kako u osveštani pev uvesti poeziju koja tek sazreva, koja još nije ozakonjena i koja je tek poluplemenita? Kako smestiti u tesnu posudu ogroman sadržaj koji se budi? Tako razorni zadaci veoma su prevazilazili bojažljivi napor skamandrovaca, koji su nameravali da usavrše i očiste izraz. Bili su, pre svega, pesnici „putem eliminacije“, pesnici pred licem stvari koje su već postojale, a ne oni koji nepoeziju pretvaraju u poeziju.

Poljska avangarda bila je raščerupana, razdrljena, bosa, bila je nakaza sa glavom rabina, sa bosim nogama seoskog dečaka

Pa ipak, samo to im je i bilo potrebno! Njima je ta muzika odgovarala. Jer inače – kako bi se održali u književnosti! Intelektualno, nikako na nivou svoga vremena, nesvesni šta je klijalo pored njih. Bez ličnog, duhovnog formata... a ipak je to bila skupna unutrašnja erupcija poljske umetnosti, i ti ljudi, iako je svaki od njih bio drugačiji u pogledu stiha, temperamenta, mišljenja, bili su ipak tako neizdiferencirani u dubljem značenju, da je sve do danas ta poezija – poezija grupe. No da li je mogla u Poljskoj nastati prava poezija, to jest ona koja se zasniva na realnom dodiru sa životom, bez probijanja zidova kuće pogledom koju smo sebi podigli i sagledanja onoga što se krilo tamo... dalje?... Oni su bili svesni svoga mesta samo do izvesnog stepena, znali su svoje mesto u umetnosti, ali ne mesto umetnosti u životu. Znali su svoje mesto u Poljskoj, ali ne mesto Poljske u svetu. Nijedan od njih nije se uzdigao tako visoko da bi sagledao položaj vlastite kuće.

Ali zato su bili dovoljno inteligentni da priznaju kako je poljska stvarnost u velikom postotku bila naduvana. Osećajući to nepogrešivom poetskom intuicijom, a istovremeno, nemajući pojma kako da se snađu s tom činjenicom i kakve zaključke iz toga da izvuku, rešili su da ne brinu mnogo o stvarnosti. Tako je i bilo. Objavljivali su svoje zbirke, zadovoljni što im slava raste, ali ne zagledajući joj u zube. Radovali su se što imaju čitaoce, nisu previše izbliza kontrolisali to „čitanje.“ Sticali su sve više mesto u pesničkoj hijerarhiji, ne ulazeći previše u tu hijerarhiju. Rečju, ponašali su se kao i svi (s nevelikim izuzetkom) pesnici sveta, i mogli bismo im zameriti jedino kad bismo priznali da pesnik ne treba da bude previše nalik na pesnika.

Tim skamandrovcima suprotstavljala se avangarda – u mojim sećanjima nalik na zloslutnu moru iz snova... Pod tim poludelim nebom toliko nakaznosti! Sećam se čudnih letaka, listića, smešnih manifestâ, tobože revolucionarnih pesama, kao pobačenih, jakih, ali jako komičnih teorija i gomilâ neizbežnih zbirčica. Tadeuš Pajper (rascvetavajuća metafora) i Stefan Kordijan Gacki, i Braun, i Važik, i stotine drugih pristalica, koji su jedni drugima posvećivali pesme... sve je to za mene bilo avangarda. Ta proizvodnja izgledala je manje-više isto kao u svim civilizovanim gradovima, sada i ovde, u Argentini, takođe srećem po kafanama matore ili manje matore mladiće priljubljene uz sisu te večne majke. Pa ipak, u Poljskoj je to bilo prljavije – poljska avangarda bila je raščerupana, razdrljena, bosa, bila je nakaza sa glavom rabina, sa bosim nogama seoskog dečaka. Bila je to zabačena gluha provincija koja je, očajna zbog svoje provincijal-nosti, naumila da se izjednači s Parizom, Londonom. Ta gomila, sastavljena od zgrčenih, ezoteričnih i sofističkih rabina, od plavih glavurdi iz okoline Kjelaca, Lublina ili Lavova, odlikovala se svetom naivnošću, žarkim fanatizmom, doslednom upornošću. Pesnici. Pesnici, odlučni u tome da budu pesnici, koji proizvode iz sebe pesničku vatru i pesnički zanos, nabijeni u onu svoju avangardu i začepljeni u njoj, kao u flaši.

Jednog dana dočepala ih se Narodna Republika Poljska i odredila im ulogu – i otad su ušli u sastav zvanične književnosti i pretvorili se u birokratiju umetnosti

Nikad ni s jednim od njih nije mi se desilo da ozbiljno razgovaram. Teorijski uzev, između nas je postojala izvesna podudarnost, jer sam i ja bio „avangardan“, mada potpuno druge šare; ali već sama njihova „poetičnost“ terala me je da se naoružam sarkastičnom grimasom i odbojnom šalom. Pa ipak, mnogo sam za njih brinuo. Sigurno su unosili nekakvu stvarnost, to nije bilo samo izmišljeno, iza toga se nešto krilo, nešto istinito... ali šta? Šta? Unosili su bedu. Ti luksuzi bili su ispunjeni strahovitim siromaštvom. Nisu bili stvarnost u svojim plodovima, na svom pretencioznom papiru, ali bili su to kao simptom – kao ospa na bolesnikovom telu. Većina od njih bila je lišena onog minimuma intelektualne sposobnosti, bez koje pisanje postaje nemoguće: mlaki, dekadentni, sanjalice, nedoučeni, nedonoščad – mračne tvorevine poljskih getâ, građani poljske zabačene rupčage. Bežali su od sopstvene bede u oholo prethodništvo, koje je bilo traženje spasa...

Koji je naišao. Sami se nisu usuđivali da priznaju kako su rođeni iz bede. Ta istina stigla je spolja, i jednog dana Narodna Republika Poljska dočepala ih se i odredila im ulogu – i otad su ušli u sastav zvanične književnosti i pretvorili se u birokratiju umetnosti. Pošto su uvek bili van sebe, ne podnoseći istinu o sebi i svome postojanju, krpeći stvarnost snom, apstrakcijom, teorijom, estetikom, znači da nisu imali mnogo da izgube, valjda nisu ni primećivali da se s njima dogodilo nešto nepredviđeno. Nisam prisustvovao tome, ali bojim se da je veliki deo poljske inteligencije boljševizam zatekao u pijanom stanju – glava naroda bila je pomračena. I mnogi, veoma mnogi od njih nisu zapravo znali šta se dešava s njima.