Rečnik zaljubljenika u rokenrol: Ramonsi
Ramm0 05 S

Photo: Reddit

Veliki nespretnjakovići, divni luzeri

Džoni Ramon me posmatra.

S gitarom preko ramena, kao samuraj spreman za napad, u starom raspalom kožnjaku i patikama koledžicama, iscepanim farmerkama i majici upitne čistoće (ili u kompletnoj opremi „Ramonsa“), Džoni me posmatra. Ne deluje ni zadovoljno ni nezadovoljno. Ne deluje nikako.

Mrtav je.

Izgledam kao kreten na groblju Forever u Los Anđelesu pred njegovom statuom postavljenom tu, da traje večno. Previše sam se podsmevao svim hodočasnicima koji dolaze da polože darove na grob Džima Morisona, Elvisa ili Luisa Marijana da ne bih svatio ironičnost situacije. Ipak, imam olakšavajuću okolnost: stotinak metara dalje spremamo se da snimamo sa tada nepoznatom (a bojim se da će to i ostati) grupom „Gastli uans“, garažnim bendom koji se zabavlja, na licu mesta, glumeći pogrebnike iz niskobudžetnih filmova.

Dok sam čekao da se svi pripreme, otišao sam da procunjam po tom umirujućem zelenom prostoru na kome se nalazilo nekoliko pogrebnih kapela (povezanih na internet), raznih neopaladijanskih spomenika, i nadgrobnih takođe, diskretno postavljenih tu i tamo na travnjaku tako dobro održavanom da se na njemu mogla odigrati partija golfa. Tu počivaju slavne ličnosti na pomen čijeg imena i dalje ustrepere srca onih koji su ih nadživeli: Džon Hjuston, Džejn Mansfild, Sesil B. Demil, Tajron Pauer, bitne face, da... Doduše, ako se uzme u obzir prosečna starost ovdepočivših, srca onih koji su ih nadživeli neće treperiti još dugo, ali na svu sreću, tu je Džoni Ramon (i Di Di takođe, sahranjen nekoliko metara dalje) da im izvadi prosek, ako smem tako da kažem.

Džoni u bronzi! Pretpostavljam da se sada tamo negde kida od smeha, ako još uvek ima tu mogućnost. Što je, avaj, ipak malo verovatno, zabrinuti čitaoče, budući da nijedna aktivna religija nikada nije upotrebila reči humor, smeh ni zezanje u rečniku koji ima veze sa zagrobnim životom. Ali ništa strašno: Džoni i ekipa su se bar pošteno zabavili u ovozemaljskom, s obzirom na njihove porodične priče, nazovimo ih komplikovane, i pomalo preterano koketiranje sa dopom i cugom. U svakom slučaju, mi fanovi ćemo se sigurno zabaviti prateći njihova putešestvija i raznorazne peripetije koje će obeležiti njihovu dugu karijeru. I svi ćemo, sve do danas, žaliti zbog toga što nisu zvanično posvećeni – još jedan od rezultata čuvenog baksuzluka koji ih je večito terao – što su i više nego zaslužili.

Namerno sam rekao posvećeni, ne priznati. Mada... Šetajući se Berlinom pre dve godine, iznenađeno sam naleteo na Muzej „Ramonsa“. Konzervator – koliko god ovaj termin bio neprimeren situaciji – zagriženi fan, prikupio je stotinak predmeta koji su bili u bliskom dodiru (patike koje se i dalje puše) ili malo daljem (flajeri, ulaznice, piratski snimci itd.) sa četiri treskavca. Otvoren je godinu dana posle Džonijeve smrti i u njemu se može prepoznati određeni vid uličnog posvećivanja, drugačijeg od onog zvaničnog koje upriličuje Rokenrol kuća slavnih, koja je, ažurna kako institucije ove vrste umeju da budu, sačekala da se grupa raspadne posle dvadeset godina karijere i da Džoni umre da bi im konačno udelila svoj blagoslov.

Svi će se složiti sa ovim: i najradikalniji pankeri i grandžeri u poređenju s njima deluju kao pristalice transcedentalne meditacije, kojom nam Dejvid Linč već neko vreme probija uši. Čak sam skoro čuo i za izraz „kumovi panka“ i pomislio sam da bi na tom krštenju onda morala biti gomila sveta. Da se napuni ceo francuski nacionalni stadion! I to u prvim redovima da budu „novi Dilani“!

Dakle, Džoni Ramon me posmatra. U raskoračnom stavu, s gitarom tako opasanom da izgleda kao da je krenuo na neko prekookeansko putovanje, skoncentrisan i kao spreman da otvori paljbu. Nikad ga nisam video tako mirnog. Kad samo pomislim na haos koji su pokrenuli sa „Njujork dols“ sredinom sedamdesetih i na efekat leptira koji je njihova eksplozivnost imala na staru Evropu, prosto da se čovek zapita šta li mu bi da odjednom zauzme takvu pozu. I sav taj mir! Te ptičice koje cvrkuću po granama drveća, labudovi koji lagano klize po vodenoj površini blizu kapele, povorka limuzina koja mili, garažni bend koji namešta materijal nekoliko grobnica dalje – potpuno nestvaran prizor.

Kako je i zašto Džoni Ramon, Njujorčanin do srži, došao do toga da u gradu anđela leči rak prostate, nekoliko godina posle definitivnog razlaza benda, stvarno nemam pojma. Ali čini mi se da se uklapa u prilično prirodnu maršrutu, kao da postoji maltene očigledna veza između „Bič bojsa“ i „Ramonsa“, neka vrsta nevinosti, i kao da ovi drugi predstavljaju deformisanu i iskvarenu verziju ovih prvih. Grupe tinejdžera koje pevaju o jednostavnim i glupavim radostima jednog popodneva provedenog na plaži, nebitno da li je ta plaža čista i kalifornijska ili zagađena i siva njudžerzijevska, jer to ništa bitnije ne menja. Zahtev za čistotom ili kretenizmom samo su dva moguća lica jednog te istog stava.

Razlika je u tome što je sigurno bilo lakše biti „Bič boj“ nego „Gaba, gaba hej“ Ramon. Publika ih je obožavala, ali je na samom početku štampa bila vrlo gruba prema njima, naročito engleska, kao i američki urednici radio-programa, koji su ih smatrali idiotima. A to nikako nisu bili. Kako je Džoni užasnuto rekao: „Prikačili su nam tu etiketu maloumnika! Dakle, to što pevamo kako smo zaglupljeni i lobotomizirani znači da smo maloumni!“ A Džoi strogo dodaje: „A ako pevaš pesme o kretenskim ljubavima... onda nisi maloumnik?“

Dobro, definitivno su bili posebni. Komunikacija sa Džoijem nije baš bila najlakša stvar na svetu. Patološki stidljiv, krio se iza kose i tamnih naočara, ali kao što vidite, umeo je da galami protiv, a svi znaju da se od galamdžija ovakve vrste najviše treba čuvati. Njegov scenski nastup inspirisao je mnoge: samo bi se ukrutio, kao izduženi ružičasti flamingo, sa postoljem za mikrofon zaglavljenim među nogama, i jedini pokret koji je pravio bilo je odmicanje i primicanje pomenutog mikrofona, u koji je ređao himnu za himnom („Do You Remember Rock’n Roll Radio“, „I Wanna Be Sedated“, „She’s the One“, „I’m Against It“, „I Wanna Be Your Boyfriend“, „Sheena Is a Punk Rocker“, „The KKK Took My Baby Away“ itd.). Džoi Di Di i Džoni bili su dobrodušni zajebanti koji su za sebe podizali zvučni zid čija se čvrstina mogla proveriti na svakom koncertu.

Što se tiče Markija, bubnjara (iz vremena kad sam ih ja upoznao), njega se uopšte ne sećam. Jedino pamtim tipa koji je izlazio iz svoje lože i sedao potpuno pribrano iza svojih bubnjeva, i bezizražajnog lica i naročitog nijansiranja ritma (ali zato kakvog ritma!) bacao se na pedeset minuta neprekidnog rokenrola. Za tih pedeset minuta uspeli su da odsviraju između dvadeset i dvadeset pet pesama. Što će reći, koncert odsviran brzinom zvuka koji nas je bacio na kolena, nokautirao, ali bili smo spremni da odmah primimo još jednu dozu. Nažalost, zbog ograničenog vremena, bio je moguć samo bis ili dva, što, na kraju krajeva, i nije tako loše.

Ovo se dešavalo u februaru ’80, odmah po izlasku genijalnog albuma u produkciji Fila Spektora, i čijem sam snimanju sanjao da prisustvujem, pa taman tamo ostavio jednu bubnu opnu ili obe. I godinu dana po izlasku filma Srednja škola rokenrola, u kome su „Ramonsi“ igrali same sebe, pomažući grupi srednjoškolaca da naprave haos u školi – savršen niskobudžetni film, veliki rok film, slavodobitan i blesav, apsolutno besprekoran, u produkciji Rodžera Kormana, koji je potresao naše tinejdžerske dane ispunjene filmovima strave bez gotovo imalo krvi kao što su „Ramonsi“ tresli zidove koncertnih sala širom sveta.

Sve je povezano.

Konačno, kad je opelo otpevano (tri mrtva od četiri, to se već broji), razneženo mislimo o ovim velikim nespretnjakovićima, divnim luzerima, čistim i čvrstim, kao što je i rokenrol trebalo zauvek da bude.

Oceni 5