Lozinka za zahod
Tttle 01 S

Photo: Damien Hirst

Veliki račun na malu potribu

Niki dan smo sidili na Peristilu, moj brat, ja i prijateji, guštajući u lipoj atmosferi i u muziki iz Luxora. Ja i inače cilo lito proveden na Peristilu jer mi nema lipšega mista za sidit i ne činit ništa. Isto misli i moj brat, pa mi tako znamo satima sidit i ne micat se, parimo ka još dvi sfinge uz onu jednu od priko puta.

Peristil je posebno zgodan kad ono udre teški zvizdan i kad se ne može disat od žege. Za takve prilike smo razvili specijalne teknike preživljavanja: sidnemo negdi u lad, održavamo samo vitalne životne funkcije i smanjimo otkucaje srca na 30 pa nan srca vako kucaju - plump. Plump. Plump.

Tako je već godinama i godinama se ništa tu ne minja. Bar smo tako mislili, dok nan nije doša konobar i reka:

- Čuvajte račune od pića, na njima van je kod za uć u zahod.

Brale i ja se zbleznili.

- Na računima nan je šta?? – neinformirano će moj brat.

- Kod. Kod za upad u zahod – ravnodušno će konobar, ka da je to najnormalnija stvar na svitu, imat nekakvi kod za ić popišat se.

Otiša konobar, a mi zabezeknuto stali proučavat račun. Je, stvarno. Na dnu računa lipo piše: KOD ZA TOILET – 943520. Prvo šta san svatila bilo je to da više niko, ko nije popija piće, neće moć obavjat potribu u Luxora. Drugo šta san svatila, bilo je to da ja više ništa ne svaćan.

U ekipi se razvila živa diskusija.

Da je li isti kod važi i za malu i za veliku potribu? Ili će se za veliku potribu morat popit malo ka više? I, je li pošteno da mi, građani Splita, imamo isti tretman na Peristilu ka i turisti? Moremo li mi, koji na Peristil godinama dolazimo i koji smo tu ostavili i mladost i puno novaca, imat kakvi popust za obavjanje potribe?

- Je - kaže brat - a kako će konobari znat jesil' ti iz Splita il' nisi?

- Pa lipo – otpovrne neko – pokažeš čoviku osobnu, ili još boje, pokaznu kartu. Mogli bi naprimjer u gradu uvest jednu jedinstvenu pokaznu, sa kojon će se Splićani moć vozat autobusiman i ić u zahod na Peristilu. Nešto ka oni OIB, samo šta bi se ovo zvalo PIP.

- PIP?

- E, Prijevoz i Potriba.

Dok su oni tako raspravjali o najnovijem čudu pod Marjanom, meni nije da vrag mira, tila san vidit kako taj kod za zahod funkcijonira. Uzmen jedan račun da ću se uputit, kad mi ekipa složila paniku. Da neka ne uziman oni račun di nan je velika cifra, ako iden samo pišat, jer šta ako nekog uvati velika potriba a ja in potrošin veliki račun na malu potribu.

Aj, zgrabin ja račun sa malon cifron i eto me isprid vrata od zahoda. Malo san bila pripadnuta, s tin kodoviman nikad ne znaš di ih metnit. Uvatin kvaku, ne može. Vrtin oni račun u ruci, gledan po onin vratima, ne bi li otkrila šta napravit s kodon i s računon. Onda kraj vrata na zidu ugledan ka neku kutijicu. Ha, pomislin, sigurno triba malo zamavat isprid te kutije, ka ono u dućaniman kad blagajnice malo provuku račun sa kodon priko nečega.

Namistin ja račun negdi otprilike u visini kutije, i uvatin mavat.

Ništa.

Kvragu. Možda iman krivi kod. Možda je moj kod u stvari za veliku potribu, a meni je do male. Samo, kako vrata znaju koja je meni potriba u pitanju? A možda triba račun ka prislonit uz kutiju? To je sigurno to! Prilipin račun uz kutiju i malo upren.

Ništa.

U to naiša jedan konobar, i ja ga, cila smetena, priupitan da kako se ulazi u zahod.

- Vidite ove botune na ovoj kutijici?

- Vidin – smrknuto ću ja.

- E, to su van brojevi. Utipkajte brojeve koda, i to van je to.

Otiša on, ja drhtavin prstiman utipkan kod, a vrata počnu zujat ka ono u portunima kad ti neko otvara priko parlafona, pa san od straja da ne zakasnin svon snagon uprla u vrata i uletila u zahod bisna ka da božemiprosti provaljujen u Kerumov dućan.

Kad san se vratila ekipi, počela san beštimat i spominjat sve po spisku i Luxoru, i Peristilu, i gradu, i novin tehnologijaman, i konobariman i turistiman i bila san tako jidna da me je brat odma pita da oću li šta popit.

- Neću, više mi se ne piša! – odgovorila san bisno.

Na to me je iša umirit jer je vidija da je vrag odnija šalu, pa mi je reka:

- Slušaj, takva su ti vrimena, sve se minja, ne moraš za to pinit.

- Kakva vrimena? Oćeduli oni da mi u ovomen gradu skroz pošenpjamo, a?!? Te tehnobeton na rivi, te Kerum za gradonačelnika, te Mucalo za intendanta, te žičara na Marjanu, te kodovi za u zahod... šta još? A? Šta još??

- Ajde bogati, šta si se sad gradonačelnika i intendanta uvatila, kakve oni veze imaju sa cilon ovon situacijon? Svaki grad ima gradonačelnika i intendanta, pa tako i Split! To je, kako da rečen, svakon gradu potriba!

- Ma jel?? Oni su nan potriba? Kakva potriba bogati?

- Velika! E!

*Tekst objavljen u julu 2010. godine

Oceni 5