Veljko Bulajić, fenomen i znak jednog vremena

Kad sam već kod Sutjeske, ne mogu da se ne setim, a i ne bi bilo u redu preskočiti ga, velikog Veljka Bulajića. lspričaću neke zgodice sa snimanja i saradnje s tim, u to vreme, veoma moćnim čovekom iz filmskog sveta. Snimao je ratne filmove po ugledu na holivudske ratne spektakle tog vremena i godinama jurišao na Holivud u pokušaju da osvoji Oskara. Jedan Oskar bi bez sumnje krunisao njegovu uspešnu karijeru i doneo mu svetsku slavu, ali mu se taj Oskar, nažalost, nije dogodio. Sve bitke je i u životu i u svojim filmovima dobijao i dobio, osim ove do koje mu je bilo posebno stalo.

Za Veljka i snimanje njegovog ratnog super-spektakla Bitka na Neretvi vezuje se jedna u filmskom poslu nezapamćena, skandalozna priča. Kao da nije bilo dovoljno što je na raspolaganju imao sve što mu padne na pamet, a to je značilo JNA sa svojim ljudskim i borbenim resursima, što je nemilice trošio i uništavao kamione, borna kola, tenkove i ostalo, što su tokom čitavog filma vojni avioni neprekidno nadletali bojište, već je smislio da, ubedljivosti radi, minira i sruši most na Neretvi! Scena je snimana sa šest kamera!! Pošto je mogla da bude snimljena samo jedanput, jer most nije mogao da se vrati u prvobitno stanje za drugi dubl, bilo je važno da sve funkcioniše bez greške. Ali, kao što često biva na filmu, na kraju se ispostavilo da snimak nije dobar. Nijedna kamera nije snimila pad mosta u reku (čija je to bila greška?), i dubl, po Veljku, nije bio upotrebljiv za film! Na kraju je ta scena miniranja i rušenja mosta snimljena sa maketom u studiju. Naselja i ljudi s obe strane reke su ostali bez mosta koji godinama nijesagrađen. Na kraju su iskukali neki improvizovani pontonski most, a Veljko je dobio još jednu spektakulaniu scenu za svoj film snimljenu u studiju! Moglo mu se! lmao je blanko dozvolu velikog maga da radi šta hoće i dobije sve što hoće. Sva sreća da mu nije palo na pamet da uverljivosti radi koristi prave metke, i da mu glumci i statisti odistinski ginu u kadru!

Ne želim da delujem kao neko ko je zlurad, i u svojoj zluradosti nepravedan, jer to sigurno nije moj način razmišljanja, niti bilo šta i bilo ko može da utiče na moje mišljenje o onome što neko radi. Recimo da su Veljkovi filmovi na više nego uspešan način uveli u jugoslovensku kinematografiju žanr ratnog spektala koji do tada nije postojao. Pored impresivnog spiska filmova ovog žanra iz profesionalne biografije ovog reditelja posebno želim da istaknem Veliki transport. Zašto baš Veliki transport? Zato što ovaj film ima estetizovaniji likovni pristup ratnoj tematici od nekih drugih njegovih filmova, i rediteljski i dramaturški dobro vođenu radnju koja u prvi plan stavlja glavne junake i njihove odnose. To je bila manje popularna i ređe korišćena varijanta u realizaciji ratnog spektakla. I zato što je sve to trebalo umeti snimiti. lnače, Bulajiću nisu „ležali" i najbolje išli od ruke dramaturški zapleti fokusirani na odnose između likova i komplikovanije psihološke veze unutar neke istorijske, ili imaginarne, dramski obojene situacije i priče.

U proleće 1979. iz Zagreba mi je stigao poziv iz ekipe Čovjeka koga treba ubiti. Ponuđena mi je uloga Justine, đavolove žene. Ulogu sam prihvatila, kao i honorar koji je bio više nego skroman. Pristala sam bez mnogo razmišljanja. Sa Veljkom do tada nisam radila. Moram da kažem da sam sa zadovoljstvom oživela moju Justinu đavolicu. Prvi put u karijeri trebalo je da odigram ljubavnu scenu sa ženom. Moju drugaricu iz pakla igrala je čehoslovačka glumica Zuzana Kocurikova. Ne mogu da se setim, ali mi se čini da u scenariju nije bilo reči o ljubakanju u kočijama u sceni u kojoj njih dve, prerušene u plemenite Venecijanke, putuju u posetu Šćepanu Malom, odnosno Justininom mužu Fafri. Na samom snimanju, kada je došao red na scenu u kočijama, dobile smo zadatak koji je glasio: Justina i njena saputnica se strasno ljube da prekrate vreme dok putuju. Odigrala sam tu scenu, iako sam bila zatečena neočekivanim glumačkim zadatkom. Nisam pravila pitanje jer bi to značilo raspravu i zaustavljanje snimanja. Uostalom, zadatak je zadatak. I moja koleginica je bila profesionalac i tu scenu smo snimile brzo i bez problema.

Kad danas razmislim, bila je to dobra scena. Te dve žene su bile paklena bića. Dolazile su iz pakla, i jedna u suštini nevina erotska scena između dve žene bila je sasvim u skladu sa poimanjem heteroseksualnosti i homoseksualnosti, tih paklenih rabota, za jednog muškarca koji je dolazio iz tradicionalno patrijarhalnog miljea balkanskog tipa kakav je bio Veljko Bulajić. Za ono vreme bila je to veoma hrabra i slobodumna scena. Justina je bila razbludna i ambiciozna đavolica, za razliku od svog mekušnog muža Fafre, poslatog iz pakla u Crnu Goru da preuzme ulogu lažnog cara Šćepana Malog (navodnu inkarnaciju ubijenog ruskog cara Petra III). Kolebljivi i duševni Šćepan će, naravno, zabrljati. Umesto da poslušno sprovodi politiku pakla i svoju zemaljsku misiju dovede do kraja, on se zaljubljuje u mladu zemaljsku guščicu Elfu (Tanja Bošković) i svoj tlačeni i od Turaka porobljen narod, i otkazuje poslušnost nalogodavcima iz pakla. Justinin zadatak je bio da sprovede u delo naređenje iz pakla i da ga liši života. Ona se sve vreme dobro zabavlja i učini to hladno i veselo, sa istom strašću sa kojom vodi ljubav. Sve je samo paklena igra, zar ne?

Ova pomalo uprošćena i naivna priča, sa nespretnim pokušajem da se parodira i, istovremeno, propagira ideja zavere i politike vođene iz tamo nekog evropskog i svetskog pakla, bila je za ovog reditelja test iz režije takozvanog malog filma. Banalni, ponekad detinjasti, čak smešni dijalozi nisu mnogo pomogli da ova priča dobije ozbiljnije utemeljenje. Za vreme snimanja je bilo zanimljivo gledati kako se razmaženi reditelj prilagođava nešto skromnijem budžetu od onog na koji je inače navikao. Bio je to film koji se i po dramaturškoj koncepciji i po zahtevima koje je postavljao u samoj realizaciji razlikovao od spektakularnih ratnih filmova u kojima su učestvovala najpoznatija holivudska imena, kao što su Orson Vels (Orson Welles), Jul Briner (Yul Brynner), Sergej Bondarčuk (Sergei Bondarchuk) i drugi.

I za ovaj film je bila anagažovana internacionalna glumačka postavka i ekipa, ali ne više iz prve holivudske lige. Nekoliko glumaca iz Francuske i Čehoslovačke, i to je bilo sve. lz ltalije je u Zagreb doputovao poznati šminker sa nekoliko kamiona opreme. Sa sobom je doveo asistente, pomoćnike, fotografe i maskere koji su se bavili licima glumaca tretirajući ih kao slikarska platna. E, moja Cano (Stanislava Zarić, šminkerka o kojoj će tek biti reči), svaka tebi čast na rezultatima koje postižeš sa svojih nekoliko nesesera i torbi! Kada su scenografija i kamera u pitanju, veliki posao su obavili poznati scenograf Veljko Despotović i snimatelj Branko lvatović. Dobar, pametan izbor.

Jednom sam slučajno prisustvovala razgovoru u kancelariji između Veljka i direktora filma. Veljko je insistirao na pitonu, najvećoj i najatraktivnijoj zmijurini, za svoj pakao. Zmiju je trebalo iznajmiti i doneti iz zoološkog vrta.

- Ali, Veljko, razumeš li da nemaju pitona. A i da ga imaju, bio bi preskup. Moramo da uzmemo nešto manje - pokušava da ga urazumi direktor filma.

- Ne, ne i ne! Rekao sam da želim pitona i to ima da bude piton! - insistira Veljko i deluje onako generalski autoritativno i bespogovorno.

Naravno da je na kraju morao da pristane na ono što se moglo dobiti. Ali je za njega bila karakteristična ta težnja ka velikim, naj većim mogućim, spektakularnim uslovima i rešenjima. Čovjek koga treba ubiti ga je sputavao i nije mu dozvoljavao da se razmahne onako kako je navikao. Pa, s tim filmom se nije baš proslavio. Kao još neki njegovi „normalni" filmovi kamernog tipa, i ovaj je bio bez istinske energije, plitak i slab. Tome je doprinela i dramaturški labavo profircana priča koja, istina, predstavlja doprinos ne mnogo zastupljenom žanru naučne fantastike u jugoslovenskoj kinematografiji, ali ne zadovoljava strože standarde kada je ovaj žanr u pitanju.

Zgoda koju sam obećala odnosi se na Bulajićev rediteljski rad sa glumcima. Bulajić je bio autoritativan, i to je u redu ako umete da se ponašate sa poštovanjem i pristojno u komunikaciji sa ekipom i glumcima. Njegov odnos prema glumcima ostavio je na mene mučan i neprijatan utisak. Umeo je da bude neprijatan, agresivan i nevaspitan u načinu na koji im se obraćao. Ne možete da vičete na ljude s kojima radite i da ih ponižavate i vređate pred čitavom ekipom. Ne možete da se glumici na sav glas obraćate sa „kravo!". Jedan od mojih kolega i partnera je u zajedničkoj sceni imao problem da izgovori tekst jer su mu zubi cvokotali posle maltretiranja i dranja nezadovoljnog genija. Da se to meni desilo, jednostavno bih se okrenula i istog trenutka otišla iz ekipe bez obzira na posledice. Nije bio jedini reditelj s kojim sam radila koji nije umeo da se ophodi sa ljudima. Što se mene tiče, naučila sam da povučem onu nevidljivu crtu preko koje ni reditelji, ni drugi filmski radnici iz ekipe nikad nisu prelazili. Ali želim da ispričam nešto drugo.

Pošto sa Veljkom pre toga nisam radila, trebalo je brzo da se snađem i „ukapiram" njegov „stil". Prvih dana sam se, kud god bih krenula i ma šta radila sledeći njegove instrukcije, nekako nalazila njemu na putu. Brzo sam se sabrala i shvatila da radi nešto što do tad nisam videla, a to je foršpilovanje. Šta je foršpilovanje? Foršpilovanje je kad nekome pokazujete kako treba nešto da uradi, u ovom slučaju odglumi. Dobro. Ako je to to, uredno ću stajati sa strane i gledati reditelja koji me zamenjuje u sceni i glumi umesto mene. U ovom slučaju se radilo o sceni u paklu u kojoj moja đavolica Justina zavodi i obrađuje svoju slabiju polovinu, pokušavajući da ga nagovori da uradi nešto što ona želi, a on ne želi.

I tako, svi stojimo i gledamo koštunjavog, visokog i kukastonosog Veljka kako se mačjim koracima približava Črnku (Zvonimir Črnko, zagrebački kolega, u filmu Fafra), koji sedi na krevetu. Govori tekst, seda i primiče mu se, poturajući mu svoj dekolte i gledajući ga urokljivo u oči. Znali smo da Veljko želi da se Justina baci na Fafru i strasno ga poljubi palacujući jezikom. Svi u mrtvoj tišini, kao oduzeti, piljimo u njih dvojicu, pitajući se da li će stvarno to da uradi. Črnko širom otvorenih očiju i u neverici uzmiče i migolji se... i tras! Veljko ga zgrabi za uši i privuče njegovo lice...

Prošlo je dosta vremena i više nisam sigurna da li je ova „gluma" bila zapečaćena neočekivanim finalom, ili ne. Ne želim da ogrešim dušu i da napišem nešto u šta nisam sigurna.

- Jesi li videla kako to treba da uradiš? - okrete se Veljko prema meni.

- Videla... - odgovorih.

Ova priča zaista nije ništa drugo do samo jedna od sličica izvučenih kao iz šešira iz mog sećanja i deo je mnogo veće i komplikovanije slagalice. Kao i mnoge druge, predstavlja zapamćeni konstrukt mog ličnog doživljaja i reakcije na ljude i situacije u kojima sam se nalazila. U njoj nema ničeg ni zlonamernog, ni pakosnog, što bi se odnosilo na tu u suštini grandioznu figuru koja je simbol jednog vremena koje je bilo vreme mira, u kome se na prvi pogled nije događalo ništa posebno, ali su se u stvari događale mnoge zanimljive stvari.

Veljko Bulajić je jedan od fenomena i znakova koji nam pomažu da dešifrujemo glavne karakteristike društvenih i političkih kodova i kretanja na umetničkoj i kulturnoj sceni. Njegovo filmovi su bili visoko profesionalni i dobro režirani ratni spektakli, ravni holivudskoj produkciji kada je taj žanr bio u pitanju. Kada s ove vremenske distance o tome razmišljam, čini mi se da ne bi bilo loše, naprotiv, kada bi ovo vreme imalo svog Veljka Bulajića. Ali, nažalost, svako vreme ima slikare i interpretatore kakve zaslužuje. Ne mnogo laskavo za vreme koje živimo. Ni pravih heroja. ni pobedničke priče, ni pravih majstora da je ispričaju. Jedno totalno smušeno, mediokritetsko, obezglavljeno i obesmišljeno vreme.

* Tekst iz knjige Dušice Žegarac „Kao na filmu“, prenosimo sa dozvolom Filmskog centra Srbije