Vera sanja more: Žena uzidana u svaku kuću

Valjda zbog toga i Vera (sjajna Teuta Ajdini) sanja more – sredovečna majstorica znakovnog jezika, supruga i majka, žena u patrijarhalnom društvu. O njoj ispočetka ne znamo mnogo, kao što uostalom nismo znali ni o mnogim drugim ženama. Film počinje sasvim obično – baklavom. Junakinja sprema rođendansku proslavu za svog muža. Radi male stvari, dani teku, sati prolaze, baklava je prepečena.

Jedino što Vera ima samo za sebe su talasi u glavi. Zamišlja kako se sklopljenih očiju kupa u vodi i suncu. Zamišlja sebe slobodnu, jer je sloboda u konzervativnim društvima često poput zarobljeništva. Sanja tu veliku baru čak i dok joj se život ruši – kad sazna da joj muž više nije tu, da je otišao tiho i s mnogo krvi, pada u nesvest. Ta je scena sasvim genijalna – umesto da se strovali na pod, Vera se u poslednjem trenutku vraća u sebe i skače u sopstveno more. Voda je mekša od parketa.

O Veri saznajemo na kašičicu – iz razgovora koji se vode uz čaj ili u afektu. Kad joj ćerka kaže da je čitavog života ćutala, bila tiha i trpela da je guraju, šamaraju, da joj otimaju – Vera ćuti. Ćuti i kad joj kažu da se žena na selu ništa ne pita i da kuće nasleđuju sinovi – i sama je ostala bez krova kad joj je majka umrla. Ostavila joj je samo poznavanje znakovnog jezika (budući da je bila gluva), što se pokazalo kao dobar kapital, bar u početku. Vera ćuti sve dok joj se oči širom ne otvore, dok ne shvati da je ćutanje ono što će ostaviti ćerki i unuki. A to ne želi.

Hrabrost je podjednako zarazna kao i potčinjavanje, potreban je tek jedan korak pa da se požar razbukti. Junakinja filma Vera Dreams of the Sea taj pokret pravi za sebe i za svoju decu, ali i za sve ostale koji je usput čuju. Kad se jednom pronađe klica odvažnosti, bokori se velikom brzinom. Pošto shvati da naizgled dobar život nije stvarno dobar život, Veru više niko ne može da zaustavi. U Prištinu je stigla sama i praznih ruku, a sada hoće mnogo – za sebe i za svoje.

Što se više okreće stvarnom životu, to se više udaljava od zamišljenog mora. Na kraju će stići do pravog, onog koje stvarno kvasi kožu. S ćerkom i unukom osvaja obalu, kao što je osvojila život – isprva tiho, potom sve glasnije. Odustaće od nasledstva i kuće, ali će se izboriti za nešto mnogo važnije – autonomiju. Tako postaje odličan primer, snažna figura o kojoj će unuka sigurno govoriti s ponosom. Tiha majka se pretvorila u glasnu baku, što je put koji se prolazi s velikom mukom.

Rediteljka Kaltrina Krasniqi je napravila važan komentar na položaj žene u patrijarhatu, a Teuta Ajdini joj je u tome pomogla. Zajedno su nam pokazale šta se dešava kad se moć vrati onima kojima pripada, kako u životu, tako i u glumi – dobro znamo da je sudbina mnogih glumica koje pređu tridesetu zapečaćena, te do kraja karijere igraju bezbojne majke. Ajdini je pokazala kakva se čuda dešavaju kad se prave drugačije odluke.

Pred sam kraj filma počinje pozorišna predstava, moderna verzija Zidanja Skadra. Po ko zna koji put u životu čujemo Ostavi mi prozor na dojkama,/ Isturi mi moje b’jele dojke,/ Kada dođe, moj nejaki Jovo,/ Kada dođe, da podoji dojke! To bi trebalo da nas podseti da je u svaku kuću uzidana bar jedna žena – tihe partnerke i brižne majke koje smo, hteli to da priznamo ili ne, uzimali zdravo za gotovo. Nema lepote u tišini, nema ljubavi u rađanju. Ćutanje nije poštovanje i nema tog života u kojem će deca biti srećna s majkama koje trpe. I obrnuto.