Masa i moć (4)
Elle 07 S

Photo: Mitch Epstein

Vešanje, kamenovanje, spaljivanje

Podela masa po dominantnom afektu

Mase koje smo upoznali ispunjene su najrazličitijim afektima. O vrstama ovih afekata još nije bilo reči. Prvobitna svrha istraživanja bila je podela prema formalnim principima: da li je, naime, masa otvorena ili zatvorena, spora ili brza, vidljiva ili nevidljiva. A ova nam podela malo govori o tome šta masa oseća, o njenom sadržaju.

Samo što se ovaj sadržaj gotovo nikad ne može zahvatiti u čistom obliku. Poznate su nam prilike u kojima masa prolazi kroz čitav dijapazon afekata koji se javljaju brzo jedan iza drugoga. Ljudi mogu provoditi u pozorištu sate i sate, a njihovi zajednički doživljaji mogu biti najrazličitije vrste. Na koncertu, određeni povod još više izaziva njihove osećaje nego u pozorištu, mogli bismo reći da osećaji ovde dostižu vrhunac raznovrsnosti. Ali, to su veštačke prilike. Njihovo bogatstvo je konačni produkt visokih i složenih kultura. Njihov je učinak umeren. Jedna krajnost ukida drugu. Ove institucije služe ublažavanju i smanjivanju strasti kojima su ljudi izloženi na milost i nemilost.

Osnovne afektivne oblike mase treba tražiti mnogo dublje i mnogo ranije. Oni se pojavljuju vrlo rano, njihova je istorija stara kao istorija samog čovečanstva, a u dva svoja oblika još i starija. Svaka od ova dva oblika odlikuje se svojom specifičnom obojenošću, ali njima vlada jedna jedina osnovna strast. Ako ih jedanput jasno shvatimo, nikada ih više nećemo pomešati.

U onome što sledi razlikovaćemo, po afektivnom sadržaju, pet vrsta masa. Najstarije među njima su masa hajke i masa u bekstvu. One se pojavljuju među životinjama isto kao i među ljudima. Verovatno je da je njeno stvaranje među ljudima bilo inspirisano životinjskim uzorima. Nasuprot tome, masa zabrane, masa preokreta i masa koja svetkuje specifične su ljudske tvorevine. Opis ovih pet vrsta veoma je važan, jer njihovo tumačenje može dovesti do dalekosežnih spoznaja.

Mase hajke

Masa hajke stvara se kada se ukaže brzo ostvariv cilj. Cilj je poznat i tačno određen, a osim toga je i blizu. Budući da im je stalo do toga da ga ubiju, znaju ko je taj koga hoće da ubiju. Masa besprimernom odlučnošću kreće ka cilju, stoga nije moguće prevariti je. Dovoljno je objaviti cilj, dovoljno je raširiti glas koga treba ubiti, i već se stvara masa. Koncentracija na ubijanje je posebne vrste, i po intenzitetu je nešto najjače što postoji. Svi hoće da učestvuju, svi udaraju. Da bi mogao zadati udarac žrtvi, svako se gura u njenu neposrednu blizinu. U slučaju da nije u stanju da udari sam, on hoće da vidi druge kako je pogađaju. Sve ruke koje udaraju kao da su ruke jednog te istog stvora, mada one ruke koje pogađaju imaju veću vrednost i važnije su. Cilj je, međutim, sve. Žrtva je cilj i ona je tačka najveće zgusnutosti zato što objedinjuje delovanje svih; cilj i zgusnutost se podudaraju.

Važan osnov za brz rast mase hajke je bezopasnost pothvata. On je bezopasan jer je premoć mase ogromna. Žrtva joj ne može ništa. Ona beži ili je vezana. Ona ne može udariti i u svojoj bespomoćnosti može biti samo još žrtva. Njoj je otvoren put samo u propast. Njena je sudbina određena i niko se ne mora bojati sankcija zbog njene smrti. Dozvoljeno ubistvo nadomešta sva ubistva kojih se čovek morao odreći, budući da bi zbog njihovog izvršenja morao strepeti od strogih kazni. Bezopasno, dozvoljeno, preporučeno ubistvo, u kojem se učestvuje sa mnogim drugima, za većinu ljudi je neodoljivo. Mora se reći da pretnja smrti, koja je zajednička svim ljudima, i koja je delotvorna u različitim manifestacijama, čak i onda ako ljudima nije neprestano pred očima, stvara potrebu da se smrt skrene na druge. Stvaranje mase hajke izlazi u susret ovoj potrebi.

Radi se o toliko lakom pothvatu koji se odvija tako brzo da čovek mora požuriti da bi stigao na vreme. Žurba, uzbuđenje i sigurnost takve mase imaju u sebi nešto stravično. Ovo je uzbuđenost slepca koji je u najvećoj meri slep baš onda kada iznenada veruje da je progledao. Masa žuri u susret žrtvi i smaknuću da bi se oslobodila smrti svih onih koji je čine. Trenutno i zauvek. Ono što im se zapravo dešava je suprotnost tome. Zahvaljujući smaknuću, ali tek nakon njega, masa oseća veću ugroženost od smrti nego pre. Ona se raspada i razilazi u nekoj vrsti bekstva. Što je žrtva bila uzvišenija, to je strah mase bio veći. Ona se može održati na okupu samo ukoliko brzo usledi niz sličnih događaja.

Masa hajke je veoma stara, ona potiče od najstarijeg dinamičkog jedinstva poznatog među ljudima – čopora koji lovi. O čoporima će, koji su inače mali i po mnogo čemu se razlikuju od mase, kasnije biti reči. Ovde će biti govora samo o nekim opštim prilikama koje daju povoda za stvaranje mase hajke.

Razlikujemo dve osnovne vrste smrti na koje pojedinca osuđuje horda ili narod. Prva je proterivanje. Bespomoćnog pojedinca ostavljaju tamo gde je izložen divljim životinjama ili gde će umreti od gladi. Ljudi kojima je pripadao više ne žele s njim imati nikakve veze. Niko mu ne sme dati ni utočište ni hranu. Svaki bi dodir s njim zaprljao druge i učinio ih krivcima. Ovde je najteža kazna usamljenost u svom najstrožem obliku, odvajanje od vlastite grupe je muka koju, naročito u primitivnim zajednicama, mogu preživeti samo malobrojni. Jedna podvrsta ovakvog izolovanja jeste izručivanje neprijatelju. Ono se – kada se radi o muškarcima i kad do njega dođe bez borbe – doživljava kao nešto izuzetno okrutno i ponižavajuće, kao dvostruka smrt.

Drugi oblik je zajedničko ubijanje. Osuđenika izvode na polje i kamenuju ga. Svako učestvuje u ubijanju. Krivac pada pogođen kamenjem svih ljudi. Niko nije izabran za krvnika, ubija cela zajednica. Kamenje predstavlja zajednicu, ona je znak njene odluke i njenog čina. Čak i tamo gde kamenovanje više nije uobičajeno, još uvek postoji sklonost prema zajedničkom ubijanju. S ovim se može uporediti spaljivanje. Vatra deluje u ime gomile koja je osudila žrtvu na smrt. Nju sa svih strana zahvataju plameni jezici. Žrtvu, moglo bi se reći, dohvataju i ubijaju sa svih strana. U religijama u kojima postoji pakao ovome se pridružuje i još nešto. Smrti u plamenu – vatra je, naime, jedan od simbola za masu – pridružuje se ideja progonstva, odnosno proterivanja u pakao i izručenje neprijateljima u paklu. Plamen pakla zahvata zemlju i jeretike koji na njoj žive.

Kad se žrtva ubija strelicama, ili kad osuđenog na smrt strelja odred vojnika, smaknuće vrši posebna grupa koja predstavlja zajednicu. Pri zakopavanju ljudi u mravinjake, koje nam je poznato iz Afrike i drugih krajeva, neprijatni zadatak prepušta se mravima, koji predstavljaju mnogobrojnu masu.

Sve forme javnog pogubljenja potiču od starog običaja zajedničkog ubijanja. Pravi je krvnik masa koja se skuplja oko gubilišta. Ona odobrava predstavu, ona užurbano pristiže iz daljine da bi mogla posmatrati predstavu od početka do kraja. Ona želi da se to desi, i ne bi htela da joj žrtva pobegne. Izveštaj o osudi Hrista izražava suštinu tog procesa: „Razapnite ga!“ – uzvik je mase. Ona je stvarni, aktivni element, i u neko drugo vreme ona bi se sama pobrinula za izvršenje kazne i kamenovala Isusa Hrista. Sud, koji se obično odvija pred ograničenom grupom ljudi, zastupa veliku masu koja prisustvuje smaknuću. Smrtna presuda, koja je izrečena u ime prava, zvuči apstraktno i nestvarno, postaje stvarna tek kada je izvrši masa, jer ona je izrekla presudu, a pod javnošću prava se, zapravo, podrazumeva masa.

U srednjem veku smaknuća su se vršila sa raskošnom pompom i odvijala su se što je sporije moguće. Događalo se da žrtva opominje posmatrače strastvenim govorima, jer je zabrinuta za njihovu sudbinu. Oni nipošto ne smeju slediti njen primer. Žrtva im predočava u kom pravcu vodi čoveka takav život. Briga žrtve laska posmatračima. Žrtvi to može pružiti zadovoljstvo – da među njima poslednji put stoji, kao neko, jednak njima, pravednik kao što su oni, čovek koji zajedno s njima odbacuje i osuđuje svoj sopstveni raniji život. Kajanje zločinca ili nevernika suočenog sa smrću, što sveštenici nastoje da postignu svim sredstvima, ima, osim navodnog cilja spasa duše, i ovaj smisao: da pripremi masu hajke za prelaz u buduću masu svečanosti. Svako treba da dobije potvrdu za svoje dobre namere i da veruje u nagradu koja ga očekuje na drugome svetu.

U razdobljima revolucija smaknuća se ubrzavaju. Pariski krvnik Samson ponosan je na to što je njegovim pomoćnicima dovoljan „minut po osobi“. Veliki deo grozničavog raspoloženja mase u takvim vremenima proizilazi iz brzog sleda bezbrojnih pogubljenja. Masi je važno da joj krvnik pokaže glavu ubijenog. To, i ništa drugo, je trenutak rasterećenja. Kome god da je glava pripadala, taj je u tom trenutku degradiran, i u tom kratkom trenutku u kojem zuri u masu – on je samo glava kao i sve druge. Ona je mogla stajati na ramenima kralja – u munjevitom procesu degradiranja kralj je pred očima svih izjednačen sa ostalima. Masa koja se ovde sastoji od glava koje zure postiže osećaj jednakosti u onom trenutku kada odrubljena glava počne da zuri u nju. Što je pogubljeni bio moćniji, što je veća bila distanca koja ga je pre delila od nje, to je veće uzbuđenje pri rasterećenju. Ako se radilo o kralju, ili nekom sličnom vlastodršcu, onda se tome pridružuje zadovoljstvo zbog preokreta. Pravo krvave pravde, kojom je on ranije raspolagao tako dugo vremena, primenjeno je na njega samog. Ubili su ga oni koje je on prethodno osuđivao na smrt. Ne treba potcenjivati značaj ovoga preokreta – postoji, naime, jedna forma mase koja se stvara samo zahvaljujući preokretu.

Učinak glave koja se pokazuje gomili nipošto se ne iscrpljuje u rasterećenju. Kad pripadnici mase sa ogromnom silinom prepoznaju glavu kao jednu od svojih, kada ona, takoreći, padne među njih, i više nije ništa drugo nego oni sami, izjednačujući ih sve, onda svaki od njih u toj glavi vidi sebe. Odrubljena glava predstavlja pretnju. Oni, koji su s takvim zadovoljstvom gledali u mrtve oči, ne mogu se više osloboditi ove slike. Budući da glava pripada masi, ona je sama pogođena njenom smrću. Ona je raspoložena i preplašena na neki tajanstven način. Masa se počinje raspadati. To je neka vrsta bekstva od glave, bekstva u kojem se ona razilazi.

Masa hajke, dokopavši se svoje žrtve, raspada se izuzetno brzo. To je činjenica dobro poznata ugroženim moćnicima. Oni masi dobacuju neku žrtvu da bi sprečili njen rast. U tu su svrhu izvedena mnoga politička smaknuća. S druge strane, vođe radikalnih stranaka često uopšte nisu svesni toga da postizanjem svoga cilja, javnog pogubljenja nekog opasnog neprijatelja, više štete sebi nego protivničkoj strani. Može im se dogoditi to da se, nakon takvog smaknuća, masa njihovih pristalica razbeži i da nikada više ne dosegne svoju staru snagu. O razlozima za ovaj preokret biće više reči kada budemo govorili o čoporima, a naročito o čoporu oplakivanja.

Zazor od zajedničkog ubijanja novijeg je datuma, ali ne treba ga potcenjivati. I danas svi učestvuju u javnim smaknućima, ali preko novina. Samo što je to učestvovanje daleko udobnije. Čovek sedi u miru svoje kuće i može se, suočen sa stotinama pojedinosti, zadržati kod onih koje ga naročito uzbuđuju. On izražava svoje odobravanje tek kada je sve gotovo. Ni najmanji trag krivice ne kvari mu užitak. On nije ni za šta odgovoran – niti za presudu, niti za svedoke, niti za njihove iskaze, a pogotovo ne za novine, koje su izveštaj štampale. Čovek o tome zna više nego što je znao u ranijim vremenima, kada je satima morao ići ili stajati da bi, na kraju, video samo malo. Masa hajke održala se u životu u, doduše, ublaženom obliku kao publika čitalaca novina. Ali, zbog svoje distance koju ima prema događajima, ona je još neodgovornija, čak bismo mogli reći da je čitalačka publika masa hajke u svom najodvratnijem i istovremeno najstabilnijem obliku. Budući da se čak ne mora ni okupljati, ona izbegava raspadanje, dok se za raznovrsnost pobrinulo svakodnevno izlaženje novina.

Mase bekstva

Masa koja beži stvara se pojavom pretnje. Za nju je karakteristično da sve povlači za sobom – da sve beži. Opasnost koja preti zajednička je za sve. Opasnost se koncentriše na jednom određenom mestu. Ona ne pravi nikakve razlike. Može da ugrožava stanovnike jednog grada koji su pripadnici jedne vere, ili sve koji govore jednim jezikom.

Ljudi beže zajedno zato što se tako brže beži. Motiv je isti, energija jednog povećava energiju drugog, ljudi guraju jedni druge u istom pravcu. Sve dok su ljudi zajedno, osećaju da je opasnost podeljena. Praiskonska je predstava da je opasnost koncentrisana na jednom mestu – dok se neprijatelj dočepa jednog, drugi mogu da mu umaknu. Krila su prilikom bekstva otvorena, ali razvučena, tako da nije verovatno da će opasnost istovremeno pogoditi sve. U takvoj gomili svako misli da sam nije žrtva. Budući da je cilj kretanja svih spas, svaki pojedinac prožet je osećanjem dostižnosti tog cilja.

Kod masovnog bekstva najupadljivija je snaga njegove usmerenosti. Masa se takoreći potpuno pretvorila u određeni pravac koji je u suprotnom smeru od opasnosti. Budući da je važan jedino cilj, koji za ljude znači spas, put koji vodi do njega, distance koje su ranije postojale među ljudima postaju irelevantne. Ovde se, iznenada, mogu naći zajedno vrlo čudnovata i različita stvorenja koja se nikada nisu približila jedni drugima. U begu se, doduše, ne ukidaju razlike među njima, ali se ukidaju sve distance. Od svih formi mase, masa bekstva je najobuhvatnija. Međutim, neujednačena slika koju pruža masa u bekstvu nije određena samo učestvovanjem svih bez izuzetka. Ona postaje još složenija zbog različitih brzina kojom se ljudi daju u beg. Među njima ima mladih, starih, jakih, slabih, manje ili više opterećenih. Šarolikost ove slike može zbuniti posmatrača koji stoji sa strane. Ona je slučajna i – ako se uporedi sa nadmoćnom snagom usmerenosti – potpuno beznačajna.

Energija bekstva se uvišestručuje ako se učesnici uzajamno poznaju: dok je dopušteno druge gurati napred, nipošto nije dopušteno izgurati ih. U trenutku kada pojedinac počne misliti samo na sebe, a one oko sebe doživljavati kao puku prepreku, karakter masovnog bega se pretvara u svoju suprotnost – on se pretvara u paniku, u borbu pojedinca protiv svih koji mu stoje na putu. Do preokreta najčešće dolazi onda kada se neprestano ometa pravac bega. Dovoljno je da se masi prepreči put da bi ona pojurila u drugom pravcu. Ako se put neprestano preprečuje, onda ona ubrzo više ne zna kuda treba da se okrene. Masa više ne zna svoj pravac kretanja i zbog toga gubi svoju konsistentnost. Opasnost, koja je masu dosada ubrzavala i ujedinjavala, suočava sada pojedinca s drugima kao neprijateljima, jer svako pokušava spasti sebe.

Za razliku od panike, masovni beg crpi svoju energiju iz jedinstva i sve dok se masa ne može rasterati, sve dok ustraje u svojoj nepodeljenosti i sve dok ostaje moćna struja koja se ne deli, strah koji je tera ostaje podnošljiv. Kad krene svojim tokom, masovni beg se počinje odlikovati izvesnim osećanjem uzvišenosti – radi se o osećanju uzvišenosti zajedničkog kretanja. Niko nije manje ugrožen od drugih i, mada svako trči ili jaše iz petnih žila da bi stigao na sigurno mesto, on ipak ima svoje mesto u celini, mesto koje poštuje i kojeg se drži usred sveopšteg meteža.

Tokom bega, koji može trajati danima i nedeljama, neki zaostaju, bilo zbog toga što ih izdaju snage ili zbog toga što ih pogađa neprijatelj. Onaj ko je pogođen postaje žrtva prinesena opasnosti. Sudbina koja ga je zadesila ne pogađa ostale. Ma koliko je pojedinac bio važan drugima kao saučesnik u bekstvu, kada biva pogođen – postaje još važniji. Pogled na njega daje onemoćalima snagu za daljnji beg. On je bio slabiji od njih, pa se opasnost okomila na njega. Izolacija u kojoj on ostaje, i u kojoj ga ostali još kratko vreme mogu videti, povećava ovima vrednost njihovog jedinstva. Ne može se dovoljno naglasiti značaj palog saučesnika za konsistentnost bekstva.

Prirodni kraj bekstva je dostizanje cilja. Čim oseti da je na sigurnom, masa se ponovo razilazi. Opasnost se, međutim, može ukinuti na njenom izvoru. Kad se proglasi primirje, grad iz kojeg su ljudi pobegli više nije ugrožen. Oni se vraćaju odvojeno, iako su bežali zajedno; svi su isto onako odvojeni kao što su i ranije bili. Postoji, međutim, još i treća mogućnost. Možemo je nazvati presušivanjem bekstva u pesku. Cilj je predaleko, a okolina neprijateljska, ljudi su izgladneli, postaju slabi i klonuli. Ne samo jedan, već stotine i hiljade njih – padaju. Ovo fizičko raspadanje nastupa postupno, a izvorno kretanje održava se beskonačno dugo. Ljudi puze napred i onda kada je nestao i poslednji izgled za spas. Od svih oblika mase, najžilavija je masa koja beži, jer i poslednji učesnici ostaju zajedno do poslednjeg trenutka.

Ima zaista mnogo primera masovnog bekstva. Naše vreme je postalo vrlo bogato ovakvim primerima. Pre iskustva svetskih ratova, čovek bi najpre pomislio na sudbinu Napoleonove velike armije prilikom njenog povlačenja iz Rusije. To je izvanredan primer: sastav ove vojske, koju su sačinjavali ljudi iz različitih zemalja, različitih jezika, užasna zima i ogromna udaljenost koju je većina prešla peške – to je povlačenje koje se moralo izroditi u masovno bekstvo koje je poznato u svim pojedinostima.

Bekstvo čitave jedne metropole svet je prvi put doživeo kada su se Nemci 1940. približili Parizu. Ovaj poznati „egzodus“ nije trajao dugo, jer je vrlo brzo sklopljeno primirje. Ali, intenzitet i opseg ovog kretanja je bio takav da je za Francuze postao zajednička uspomena iz Drugog svetskog rata od centralne važnosti.

Nije potrebno gomilati primere iz novijeg vremena. Oni su živi u sećanjima svih nas. Ipak, čini se da je vredno istaći da je masovno bekstvo ljudima već bilo poznato i onda kada su živeli zajedno u sasvim malim grupama. Ono je igralo ulogu u njihovim predstavama još pre nego što je to bilo moguće u brojčanom smislu. Setimo se samo verzije eskimskog šamana: „Nebeski prostor ispunjen je golim bićima koja putuju kroz vazduh. Ljudi, goli muškarci, gole žene, koji putuju ovamo i raspiruju oluju i snežnu mećavu. Čujete li kako huje? Šume kao lepet krila velikih ptica gore u vazduhu. To je strah golih ljudi, to je beg golih ljudi!“

Mase zabrane

Posebnu vrstu mase stvara zabrana. Mnogi ljudi ne žele više da rade ono što su do sada radili kao pojedinci. Zabrana je iznenadna – oni je nameću sami sebi. To može biti neka stara zabrana koja je već pala u zaborav, ili neka koja se s vremena na vreme obnavlja. Ali, to može biti i potpuno nova zabrana. U svakom slučaju, ona deluje ogromnom silom. Bezuslovna je kao zapovest, ali je kod zabrane odlučujući njen negativni karakter. Uprkos tome što može zadobiti privid spoljašnjosti, ona uvek dolazi iznutra. Zabrana uvek potiče iz neke potrebe onih koje pogađa. Čim je zabrana izgovorena, masa počinje da se stvara. Ljudi oklevaju da čine ono što od njih svet očekuje. Odjednom nipošto ne žele da rade ono što su do sada bez mnogo ustezanja radili, kao da je to prirodno, kao da im ne pada teško. Njihovu uzajamnu pripadnost moguće je spoznati u njihovoj odlučnosti da se kolebaju. Negativnost zabrane masa spoznaje u trenutku njenog rađanja i ona ostaje dominantna karakteristika sve dok masa postoji. Iz tog razloga moglo bi se govoriti o negativnoj masi. Nju stvara otpor: zabrana je njena jedina granica i brana. Ništa ne može preći tu granicu ili probiti tu branu. Jedan čovek nadgleda drugog da bi video da li je on još uvek deo te brane. Onaj ko popusti i prekrši zabranu biva kažnjavan od strane drugih.

U naše vreme najbolji primer za negativnu masu ili masu zabrane je štrajk. Radnici su navikli da redovno i u određeno vreme vrše svoj posao. Njihov se posao razlikuje, jedan mora da radi ovo, a drugi nešto sasvim drugo. Ipak, oni dolaze na posao u isto vreme i u isto vreme napuštaju svoje radno mesto. Jednaki su s obzirom na zajednički trenutak počinjanja i završavanja radnog vremena. Većina obavlja rad rukom. Oni su bliski još po nečemu, a to je da za svoj rad dobijaju naknadu. Ipak, budući da im se posao razlikuje, razlikuje se i nadnica. Njihova jednakost, kao što se vidi, nije dalekosežna. Ona sama nije dovoljna da dovede do stvaranja mase. Kada, međutim, dođe do štrajka, radnici postaju na jedan određeniji način jednaki – po odbijanju da dalje rade. Čovek postaje u potpunosti obuzet ovim otporom. Zabrana rada stvara jedno akutno raspoloženje koje omogućuje otpor.

Momenat obustave rada je značajan trenutak, slavljen u radničkim pesmama. Osećanju olakšanja koji nastupa sa štrajkom doprinosi mnogo toga. Fiktivna jednakost radnika o kojoj se priča, ali koja se u stvarnosti svodi na to da za rad svi upotrebljavaju ruke, odjedanput postaje stvarna. Sve dok su radili, morali su raditi različite stvari koje su im bile zadate. Tog trenutka kada obustavljaju rad svi rade isto. Čini se kao da su svi spustili ruke u istom trenutku, kao da moraju sve snage trošiti na to da ih više ne podignu, bez obzira na to koliko su gladni. Obustava rada čini radnike jednakim. Njihovi zahtevi, kada se uporede sa učinkom ovoga trenutka, gube na težini. Cilj štrajka može biti povećanje nadnice, i sigurno je da se, s obzirom na ovaj cilj, štrajkači osećaju jedinstveni. Ali, sam cilj nije dovoljan da ih pretvori u masu.

Ruke koje se spuštaju deluju zarazno na druge ruke. Celoj zajednici se pokazuje da one ne rade. Štrajk, koji se, zahvaljujući „simpatijama“ dalje širi, onemogućuje i drugima, koji isprva nisu mislili na obustavu, da obavljaju svoj posao. Smisao štrajka je u tome da niko ne treba da radi sve dok radnici ne rade i – što u većoj meri uspevaju da ostvare svoju nameru, to su veći izgledi na pobedu u štrajku.

U okviru samoga štrajka važno je da se svako drži parole o zabrani. Iz same mase spontano se stvara jedna organizacija. Ona ima funkciju države koja nastaje potpuno svesna kratkotrajnosti svog života. U njoj važi samo nekoliko zakona, koji se, međutim, najstrože poštuju. Stražari čuvaju prilaze do mesta s kojeg je potekla njihova akcija – radno mesto je zabranjeno područje. Zabrana pod kojom se nalazi radno mesto ukida njegovu svakodnevnost, prozaičnost i daje mu posebno dostojanstvo. Odgovornost koju radnici za njega snose pretvara ga u vlasništvo svih. Kao takvo, ono je ispunjeno višim smislom i uživa posebnu zaštitu. Ono ima u sebi, u svojoj praznini i tišini, nešto sakralno. Svako ko mu se približi mora položiti računa o svojim namerama. Ko dolazi sa profanim namerama – ko hoće da radi, postaje neprijatelj ili izdajnik.

Organizacija se brine za pravednu raspodelu životnih namirnica ili novca. Zalihe treba da traju što je moguće duže. Važno je da svako dobije jednako malo. Jačem neće pasti na pamet da zatraži više. Čak i lakom čovek postaje umeren. Budući da obično ima vrlo malo za sve, i da se raspodela odvija pošteno, odnosno javno, ona već i svojim načinom doprinosi jačanju ponosa mase na svoju jednakost.

Takva organizacija ima u sebi nešto ozbiljno i vredno poštovanja. Ovog osećanja odgovornosti i dostojanstva tvorevine koja je nastala iz same mase moramo se setiti svaki put kada se govori o divljaštvu mase i njenoj želji za razaranjem. Razmatranje mase zabrane je neophodno upravo zbog toga što pokazuje potpuno drukčije karakteristike mase, gotovo suprotne onima koje su uobičajene. Sve dok ostaje verna svojoj suštini, ova masa oseća odbojnost prema svakom razaranju.

Istina, nije lako održati je u ovom stanju. Ako stvari krenu loše, i oskudica dostigne nepodnošljive razmere, ali osobito ako se oseti napadnutom ili opkoljenom, negativna masa se obično pretvara u pozitivnu i aktivnu. Štrajkačima, koji su tako iznenada sami sebi zabranili uobičajene delatnosti svojih ruku, može nakon nekog vremena postati vrlo teško da ustraju u neaktivnosti. Čim osete da je jedinstvo njihovog otpora ugroženo, postaće skloni razaranjima, i to najpre razaranjima u sferi svoje sopstvene poznate delatnosti. Tu se javlja najvažniji zadatak organizacije. Ona mora očuvati čistoću karaktera mase zabrane i sprečiti svaku pozitivnu pojedinačnu akciju. Ona, takođe, treba da zna kad je došao trenutak da se ukine zabrana kojoj masa zahvaljuje svoje postojanje. Ako se njihov uvid podudara sa osećanjem mase, ona se sama mora rasformirati čim ukine zabranu.

Mase preokreta

„Dragi, dobri prijatelju, vukovi su oduvek proždirali ovce. Da li će ovaj put ovce proždirati vukove?“ Ova rečenica se nalazi u jednom pismu koje je za vreme Francuske revolucije gospođa Žilijen pisala svome sinu. Ona sadrži, svedena na sažetu formulu, suštinu preokreta. Dosad su malobrojni vukovi napadali mnogobrojne ovce. A sada je vreme da se mnogobrojne ovce okrenu protiv malobrojnih vukova. Zna se da ovce nisu mesožderi, ali uprkos prividnoj besmislenosti, ova rečenica je bogata značenjem. Revolucije su vremena u kojima dolazi do preokreta. Onima koji su dugo bili bespomoćni odjednom rastu zubi. Svojom mnogobrojnošću oni moraju nadoknaditi nedostatak iskustva u činjenju zlodela.

Preokret pretpostavlja raslojeno društvo. Razgraničenost određenih klasa, od kojih jedna ima više prava nego druga, mora postojati neko određeno vreme pre nego što nastane potreba za preokretom. Viša grupa poseduje pravo da izdaje naređenja nižoj, bilo zato što je osvojila njihovu zemlju i zavladala stanovnicima, bilo zato što je do razdvajanja došlo zbog unutrašnjih procesa.

Svaka zapovest ostavlja u onome kome je nametnuto da je izvrši bolnu žaoku. Kasnije će biti više reči o prirodi ovih žaoka koje su neuništive. Ljudi kojima se mnogo zapoveda i koji su puni takvih žaoka, osećaju snažan nagon za tim da ih se oslobode. Oslobađanje je moguće na dva načina. Jedan je da se naredbe koje su dobijene odozgo proslede podređenima koji su spremni da ove naredbe izvrše. S druge strane, ljudi mogu i svojim pretpostavljenima vratiti istom merom ono što su od njih dugo trpeli i gomilali u sebi. Pojedinac koji je slab i bespomoćan teško da će ikada imati sreću da mu se ovakva prilika ukaže. Ali, ako se mnogo njih okupi u masi, moglo bi im uspeti ono što im je kao pojedincima bilo nemoguće. Zajedno se mogu okrenuti protiv onih koji su im do tada naređivali. Revolucionarnu situaciju možemo posmatrati kao stanje takvog preokreta, a masu, čije se rasterećenje uglavnom sastoji u zajedničkom oslobađanju od žaoka naredbi, možemo nazvati masom preokreta.

Početkom Francuske revolucije smatra se napad na Bastilju. Revolucija je, međutim, počela već ranije jednim krvoprolićem među zečevima. U maju 1789. sastali su se predstavnici pokrajina u Versaju. Oni su raspravljali o ukidanju feudalnih prava, među kojima je bilo i pravo plemstva na lov. Mesec dana pre napada na Bastilju, 10. juna, Kamij Demulen, koji je kao poslanik učestvovao u raspravi, pisao je u jednom pismu svom ocu: „Bretonci za sada sprovode neke stavke iz svoje knjige žalbi. Ubijaju golubove i divljač. U ovom kraju pedeset mladića sprovodi neviđen pokolj među zečevima i kunićima. Tvrdi se da su pred očima čuvara ubili četiri do pet hiljada divljači u dolini Sen Žermen“. Pre nego što se usude da napadnu vukove, ovce napadaju zečeve. Pre preokreta koji se okreće protiv samih pretpostavljenih, ljudi se okreću protiv najnižih koji nisu opasni, protiv životinja koje se love.

Pravi događaj je dan Bastilje. Ceo grad se opskrbljuje oružjem. Pobuna je uperena protiv kraljevskog sudstva utelovljenog u napadnutoj i osvojenoj tvrđavi. Oslobađaju se zarobljenici, koji se potom pridružuju masi. Zajedno sa svojim pomoćnicima smaknut je i guverner koji je bio odgovoran za odbranu Bastilje. Na ulične svetiljke vešaju se i lopovi. Bastilja je sravnjena sa zemljom, nije ostao ni kamen na kamenu. Sudstvo u oba svoja glavna aspekta – smrtnoj kazni i pomilovanju – prelazi u ruke naroda. Tako je preokret privremeno završen.

Ova vrsta mase stvara se pod najrazličitijim uslovima. To mogu biti ustanci robova protiv gospodara, vojnika protiv oficira, obojenih protiv belaca koji žive u njihovoj sredini. Ali, uvek su duže vreme jedni izvršavali naredbe drugih. Pobunjenike podstiču na delovanje njihove žaoke, stoga uvek treba da prođe izvesno vreme pre nego što se počne s delovanjem.

Veliki deo onoga što se zapaža na površini revolucije odvija se već kod masâ hajke. Organizuje se lov na pojedince, ljude koje, kad ih uhvate, svi zajedno ubiju, nakon suđenja ili bez presude. Ali, to nipošto ne znači da se revolucija sastoji iz ovoga. Stvar ne završava sa masama hajke, jer njima vrlo brzo dolazi prirodan kraj. Preokret koji je jednom započeo stalno se nastavlja. Svako nastoji da dođe u položaj u kojem se može osloboditi svojih žaoka – a svako poseduje mnoštvo njih. Masa preokreta je proces koji zahvata celo društvo, koji se, iako možda na samom početku ima uspeha, ipak okončava vrlo sporo i teško. Kao što se brzo razilazi masa hajke – budući da se nalazi na površini – isto se tako sporo odvija preokret koji dolazi iz dubine, u mahovima.

Preokret, međutim, može biti još mnogo sporiji – on može biti predmet obećanja onoga sveta. „Oni koji su poslednji, biće prvi.“ Između ovog poretka i onog stoji smrt. Na drugom svetu čovek će ponovo živeti. Onaj ko je ovde bio najsiromašniji i koji nikakvo zlo nije učinio, na drugome svetu vredi najviše. On egzistira kao novi čovek u boljem položaju. Verniku je obećano oslobađanje od žaoka, ali ništa se pobliže ne govori o okolnostima ovoga oslobađanja. Kada svi budu kasnije na okupu u onostranosti, o masi kao supstratu ovog preokreta ne kaže se zapravo ništa.

U centru ove vrste obećanja stoji misao vaskrsavanja. Jevanđelje izveštava o slučajevima u kojima je Isus vaskrsavao ljude u ovom svetu. Propovednici čuvenih revival-pokreta u anglosaksonskim zemljama primenjivali su na svakojake načine ovaj učinak smrti i vaskrsavanja. Okupljenim grešnicima pretili su najstrašnijim mukama u paklu, tako da su ovi zapadali u stanje neopisivog straha. Pred sobom su videli plameno jezero i sumpor i ruku Svevišnjeg koji se spremao da ih baci u strašan ponor. Za jednoga od tih propovednika kaže se da je učinak svojih žestokih opomena povećavao izobličavanjem lica i grmljavinom svoga glasa. Ljudi su pristizali iz mesta koja su 40–50–100 milja udaljena da bi čuli ove propovednike. Muškarci su dovodili svoje porodice u natkrivenim kolima i opskrbljivali se posteljinom i hranom za nekoliko dana. Oko 1800. godine jedan je deo države Kentaki zapao u stanje ovakve grozničavosti zahvaljujući jednoj takvoj skupštini. Skupštine su se održavale na otvorenom jer nijedna zgrada tadašnjih Sjedinjenih Američkih Država nije mogla da primi tako ogromnu masu. U avgustu 1801, na skupu u Kejn Ridžu, okupilo se 20.000 ljudi. Sećanje na ovaj skup u Kentakiju nije se ugasilo ni čitav vek posle toga.

Propovednici su zastrašivali slušaoce tako dugo dok ovi ne bi popadali i ostajali ležati kao mrtvi. Pretilo im se božjim zapovestima. Od ovih zapovesti dali bi se u beg i potražili spas u nekoj vrsti prividne smrti. Propovednik bi svesno i jasno izrekao svoju nameru da ih želi srušiti. Sve je izgledalo kao na bojnom polju. I desno i levo čitavi su redovi padali na zemlju. Ovo poređenje sa bojnim poljem isticali su sami propovednici. Smatrali su da je najveći užas neophodan za moralni preokret koji su želeli da izazovu. Uspeh propovedi meren je brojem „palih“. Jedan očevidac, koji je to tačno beležio, izveštava da je tokom ovog višednevnog skupa tri hiljade ljudi, gotovo šestina svih prisutnih bespomoćno ležala na zemlji. Svi koji su pali odneseni su u obližnju prostoriju iza skupštine. Sve vreme je više od polovine poda bilo pokriveno ljudima koji su tamo ležali. Mnogo, veoma mnogo ljudi je tamo satima mirno ležalo i nije bilo u stanju da se pomakne, niti da progovori. Ponekad bi na nekoliko trenutaka dolazili k svesti i duboko uzdisali, da bi potom ispustili prodoran krik ili izrekli usrdnu molitvu kao zahvalnost za milost što su još živi.

Neki su lupali petama o pod, drugi su vikali kao u smrtnim mukama i bacakali se kao ribe žive izvučene iz vode. Neki su se satima kotrljali po podu. Bilo je nekih koji bi iznenada skočili preko govorničkih bina i klupa uzvikujući: „Izgubljen! Izgubljen!“, i otrčali potom u šumu.

Kad su oni koji su pali došli ponovo k sebi, bili su to drugi ljudi. Ustali bi i povikali: „Spas!“ Bili su preporođeni i mogli su početi dobar i čist život. Svoj stari grešni život ostavili su za sobom. Preobraćenje je, međutim, samo onda bilo uverljivo ako mu je prethodila neka vrsta smrti.

Bilo je i manje ekstremnih pojava, čiji je smisao bio isti. Jedna je cela skupština briznula u plač. Mnogi ljudi su počeli da se nekontrolisano grče. Neki, obično grupe od četvoro ili petoro, počeli bi lajati kao psi. Nakon nekoliko godina, kada je uzbuđenje poprimilo blaže oblike, najpre je pojedince, a onda celi skup, spopadao „sveti smeh“.

Sve što se događalo – događalo se u masi. Jedva da su poznate forme koje su napetije i čiji je stepen uzbuđenosti viši nego što su ove.

Preokret kojem se ovde teži razlikuje se od revolucije. Ovde se radi o odnosu ljudi prema božjim zapovestima. Oni su do sada radili protiv boga. Ali, sada ih je obuzeo strah od njegove kazne. Taj strah, koji propovednik pojačava na sve moguće načine, tera ih u stanje besvesnosti. Pretvaraju se da su mrtvi, kao životinje u bekstvu; njihov strah je toliki da od njega gube svest. Kad se osveste, izražavaju spremnost da se drže božjih zapovesti i zabrana. Zato se maksimalno intenzivirani strah postavlja pred neposrednu kaznu. Radi se, takoreći, o procesu pripitomljavanja. Čovek dopušta da ga propovednik ukroti, on postaje poslušni sluga božji.

Ovaj je proces upravo suprotan onom koji se odvija u revoluciji, a koji smo protumačili ranije. Tamo je bilo reči o oslobađanju od žaoka koje su u potpunosti opteretile pojedinca tokom njegove dugotrajne potčinjenosti nekoj vlasti. Ovde se radi o novom podvrgavanju božjim zapovestima, dakle o spremnosti da se na sebe dobrovoljno preuzmu sve one žaoke koje bi ovo potčinjavanje moglo da stvori. Ovim procesima zajednička je samo činjenica preokreta, a duševna pozornica na kojoj se zbivaju – i u ovom i u onom slučaju – su mase.

Mase svečanosti

Petu vrstu masa nazvao bih masama svečanosti.

Na ograničenom prostoru ima mnogo ljudi i svi oni koji se na tom određenom području kreću mogu da učestvuju. Plodovi bilo koje kulture izloženi su velikim gomilama. Tu leži stotinu svinja vezanih u jednom nizu. Naslagana su brda voća. U ogromnim posudama pripremljeno je omiljeno piće koje čeka na uživaoce. Ima više nego što bi svi zajedno mogli potrošiti, i sa svih strana pridolaze ljudi koji dolaze da bi trošili. Oni uzimaju sve dok ičega ima, pa se čini kao da ovom nema kraja. Ima obilje žena za muškarce i obilje muškaraca za žene. Ništa i niko ne preti i niko ljude ne tera u bekstvo. Za vreme svečanosti zajamčen je život i užitak. Mnoge zabrane i razlike su ukinute, dopušta se i omogućuje neobična bliskost. To je atmosfera opuštanja a ne rasterećenja za svakog pojedinca. Ne postoji cilj koji bi za sve bio isti i koji bi morali svi zajedno ostvariti. Svečanost je cilj i on je već ostvaren. Gustina je velika, a jednakost je dobrim delom stvar proizvoljnosti i uživanja. Ljudi se mešaju, a ne kreću se jedan pokraj drugoga. Stvari, koje tu stoje nagomilane, i od kojih nešto dobijaju, čine suštinski deo zgusnutosti, njeno jezgro. Te su stvari ljudi najpre sakupili, a tek onda, kada su sve skupljene, oko njih se okupljaju ljudi. Ponekad prođu i godine pre nego što sve bude prisutno i možda se mora pretrpeti dugi period odricanja radi ovog kratkotrajnog izobilja. Ali, čovek živi imajući pred očima upravo ovaj trenutak koji svesno priprema. Neki, koji se inače retko viđaju, svečano se i zajednički pozivaju. Susreti pojedinih grupa obeležavaju se posebno i naglo povećavaju opšte veselje.

U toj situaciji određenu ulogu igra i osećaj da se zajedničkim uživanjem u ovom slavlju obezbeđuju i mnoga druga kasnija slavlja. Ritualnim plesovima i predstavama obnavlja se sećanje na ranije prilike iste vrste. Njihova je tradicija sadržana u sadašnjosti ovoga slavlja. Bez obzira na to da li se slavi sećanje na začetnika ovih svečanosti, ili mitski začetnici užitaka kojima se čovek raduje, ili preci, ili jednostavno bogati pokrovitelji kao što je to slučaj u kasnijim daleko suzdržanijim društvima, pojedincu se u svakom slučaju jamči buduće ponavljanje sličnih događaja. Jedno slavlje priziva drugo i zahvaljujući obilju stvari i ljudi, širi se život.

(KRAJ)

Oceni