Veselite se uz Zanu, isecite sekirom obe ruke

ZANA – Uživo (PGP RTS)

Tko je vlasnik najgoreg albuma 1998? U trci za ovu laskavu titulu odmah su se izdvojili favoriti: Karajlićevo Pušenje s muzikom iz Kusturičinog filma Crna mačka, beli mačor, elegantno popunjena Lana koju je na dijeti ostavio Aldo, Čeda Čvorak i njegova Luna, julovski rastafarijanci Straight Jackin, uvek u gostima opasna Galija... ali je u finišu, kolo pre kraja prvenstva, šampionsku titulu, sasvim zasluženo, osvojila Zana, zahvaljujući trijumfalnoj, dvocifrenoj pobedi (25 pesama), ostvarenoj na vrućem protivničkom terenu u Centru „Sava" 1. novembra 1997.

Reč je o koncertnoj utakmici Uživo koju su mudro i nadasve profitabilno, ulažući u esencijalnu kulturu rahmetli ministarke Nade Popović - Perišić, sponzorirali Cip Info, Idea Plus, Knjaz Miloš i Pfanner, medijski osigurali Radio Košava, PGP RTS, TV Pink i BK Telekom, a intelektualno pomogli Boško i Stanko iz slavne IQ emisije „City". S takvim prijateljima, sps-iskustvo nas je naučilo, ništa nije nemoguće, nijedna titula nije nedostižna. Šampionsko-dvostruki CD Uživo sve vreme vrti se oko rasnog golgetera, pevačice Jelene Galonić, čija briga za navijače, iz pesme u pesmu, počinje i završava sport­skim pokličima: „Hoću ruke!", „A gde su ruke?", „Ruke gore!", „Ali... ruke!", „Da vidim ruke", „Svi - ruke gore", „Ruke na videlo”, „Molim, ruke", „Ruke, odmah", „Beograde, ruke gore!", „Hajd'mo, svi ruke"... a kad, rezignirano, sekirom odsečene ruke prisutni predaju na čuvanje raspoloženoj Jeleni, veselje ulazi u svoju najveseliju sportsku fazu.

Naime, drugarica Galonić („Gde su ruke?", „Dajte ruke"), ekstremno uzbuđena zbog količine neamputiranih gornjih udova u Centru „Sava" („Ajmo, ruke"), odlučna da jednom zanavek poništi od belosvetskog inozemstva nametnute nam vokalne postulate - krenula je revolucionarnim falš stazama, talentovana da u svakom trenutku pogreši pravi ton, trijumfujući u svakoj od 25 pesama koje je nečim sličnim tzv. glasu oblikovala tako da zvuče kao crossover masakra i komedija, istinski se trudeći i maestralno uspevajući da razori svaku melodiju, refren ili već odavno poznatu pesmu.

Zahvaljujući Jeleni, ništa se od Zaninog repertoara ne može prepoznati čak ni uz pomoć obdukcije: pesme Leto, Vlak ili Vejte snegovi zvuče kao da su preko njih prešli Mongoli, trupe JNA, iranski dobrovoljci u avganistanskom ratu i palestinske samoubice s pesmom Nije sve tako crno, s kojom su, razume se, na usnama umrli. Jelena je čudo: ni u nameštenom Loto izvlačenju, žena nema teorije da ubode ton ili melodiju, sve je kod Galonićeve ispod ili iznad, nikad tamo gde treba, njene vokalne avanture - fascinantno su strašne, strasnije i obično najstrašnije („Ruke, dajte ruke"). Negde na tom fonu su i zlokobne najave pesama (,,A sad... gore ruke"), o Jeleninom promuklo-puknutom glasu da ne govorimo.

Da sve bude totalno šampionski, pobrinula se muzička ekipa Zane koja se na licu mesta prilagodila vaseljenskom falšu bogom dane pevačice - i potrudila da opšte veselje bude potpuno, što uz svirku iz praških hotela 1982, što uz legitimno tezgaroško osećanje da nismo dostojni njihovog veličanstvenog talenta. Numere Vojna pošta, Iz svake flaše, Dodirni mi kolena, Sama sam, Jabuke i vino, Rukuju se rukuju, Mladiću moj ili Ne mogu više - zvuče kao autentični komadi direktno preuzeti iz horror-programa ,,A što ne bi moglo". Fale samo harmonika, DJ Peja, nedostaju ruke („Odmah, svi ruke gore" - Jelena Galonić), Boško i Stanko... pa da sve bude Made In Serbia 1998, u ritmu simuliranog života, forsirane TV Pink  veselosti, beznadežnog osećaja da smo otišli ispod dna i da niko, nikad i nigde nije uspeo da na dvostrukom (!) disku zabeleži takvu količinu zvučnog užasa. Bravo, majstori! A sad, svi ruke gore, da proslavimo najgoru ocenu...

* Tekst objavljen januara 1999. u magazinu XZ