O prirodi stvari: Jednom pogrebnici, uvek pogrebnici
Aatk 59 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Vežbe maskiranja i skrivanja

Doktor detlić, specijalista za drvo, dolazi u vizitu naših starih oraha ujutru i uveče. Stiže glasno obznanjujući svoj dolazak. On je hitna pomoć sa sirenom. Leti sa svojim oštrim kliktajem, kao jo-jo loptica diže si i propada, poput linije kardiograma. Sleće na pacijenta. Hipertrofiranim kandžama kratkih nogu, a dugih prstiju, vešto puzi po granama, osluškuje stetoskopom čas levog, čas desnog uha, pa okruglim okom nišani bolesnu tačku. Odapne svoju pneumatsku bušilicu kao kalašnjikov, metodom laproskopije bez krvi izvadi debelog crva. On leči samo urgentna mesta, ne zadržava se, s kliktajem leti dalje; ujutru dok pripremam kafu, čujem kako najavljuje svoju vizitu. I uvek mu se radujem kao da dolazi i zbog mene.

(Doktor za drvo i dušu)

*** 

Ševa nad ritom. Pecam na Zlatici, nekad je to ime imalo pravog smisla, Aranka, zvali su je na mađarskom, nekad dvostruko beše zlatna, negde dalako u Karpatima. Rit, slatina, pašnjak u nedogled Triangla, dva vodotoka ulivaju se u jedan kanal. Podne, titra jara nad niskom suvom travom. Nad glavom čarobna prelja prede svoju zlatnu muzičku strunu, u njenom grlu je i žica i gudalo, leprša gotovo u jednoj tački na dvadesetak metara od tla i gudi bez prekida. Tu je tajna njene višeminutne arije u samo jednom taktu. To se ne može oponašati, jer gudalo, koliko god vešto i dugo prevlačili preko žice, mora doći do svog kraja ili početka, ševina pesma je melodija bez razdela. Slušao sam je samo jednom, na pecanju pokraj Zlatice, kao da sam ulovio zlatnu ribicu. Jednom i nikad više. Ta smešna ptičica, zbog svojih nesrazmerno dugih nožica sa ćubicom na glavi kad je na tlu, lebdi u vazduhu i peva kao primadona na sceni, pod reflektorom sunca, kao da ta njena nebeska pesma samo njeno telo drži u vazduhu, kao da samo neprekidno lepršanje krilima nije nikakav fizički napor, protiv svih fizioloških i fizičkih pravila prirode ona ispevava jednu dugu, lepršavu melodiju uprkos verovatnom i mogućem.

(Ševa peva zlatnu pesmu)

***

za I.H.

Na crnom, još tu i tamo zadimljenom, od skorašnjeg požara, pašnjaku sa obe strane puta, kod Padeja, kad misliš da se sve živo sklonilo na bezbednu distancu, vrane. Crno nad crnim.

– Možda je to obuka iz mimikrije, kamuflaže, opštenarodna odbrana, vežbe maskiranja i skrivanja?

– Pre će biti da je to gozba, reš pečeni insekti, cvrčci, skakavci, gliste u sopstvenom saftu, pa možda i krtice.

Jednom pogrebnici, uvek pogrebnici. Crni čaršav jata kao da digne vetar, poleti pa se spusti uz graktanje, snažno, horsko slavlje zemaljske izdašnosti. Ko kaže da metafizika ne može biti očigledna nastava u prirodi.

(Boja okoline)       

***

Sveže poznojesenje jutro, bledoplavo čisto nebo kao hartija u boji zategnuta preko horizonta bašte. Iza barijere tog dvodimenzionalnog plavetnila doleću crne, masnocrne vrane-ugarci. Ne mogavši da izdrži kontrast bledoplavog neba, ta crna boja poprima tamnozelenu boju petroleja. Njih nekoliko, stalno menjajući poredak, neveliko jato u stalnom komešanju, čas gore, čas dole, nameću utisak velikog haosa, nemoguće ih je prebrojati, one su jedino što se događa tog trena na platnu neba. Grakću, menjaju položaje, ali tu nema perspektive, kao na dečijem crtežu. Kao da se stalno sudaraju i nekako, ipak, mimoilaze, ne leti perje. Surova metafizika pozne jeseni koja nam nameće osećanje da ćemo uskoro svi biti kao na starom filmskom platu, samo u dve dimenzije gde su susreti i sudaranja neminovni, ali bezbolni.

Da li se oglašavaju sa: graa, kraa ili quark, quark, quark? Three quarks for Master Mark!

Da li menjaju oblik i naelektrisanje svakim zamahom krila, da li su to vizualizovane elementarne čestice kosmosa koje nam se daju kao nagrada strpljivog posmatranja.   

(Vrane na dvodimenzionalnom nebu)      

***

Senica u novembarsko predvečerje. Jedini ptičiji glas. Onoliko koliko je malecka, toliko joj je i glasić tanak, ali, začudo, prodoran, veoma prodoran. Kao najtananije stakleno zvonce, zvuk u kristalu leda u tišini, kad nema kakofonije ptičjeg pevanja, u toj metafizičkoj tišini taj glas je glas posebnog poslanstva koji se može pročitati, prevesti, valjda, samo kao rafinirana suma svih ptičjih glasova proleća i leta. Zato je to tako slabo, a tako moćno. Okačite joj na granu koricu slanine i ona će vam se javljati i kad zaveje sneg, a tišina, božanska tišina bude apsolutna.

(Kad druge ptice odlete na jug)  

*Iz knjige „O prirodi stvari“

Oceni 5