Vice Vukov: Hajka se nastavlja

Uvodna napomena:  Gornji podnaslov je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Vici Vukovu; budući da je Vukov sredinom osamdesetih -  baš u času kad je knjiga nastajala - bio izopćen iz javnosti, te nedostupan, nije bilo mogućnosti za intervju. Ipak, kad se knjiga pojavila u proleće 1989, Vukov me je zvao telefonom da se zahvali na “poštenom i objektivnom” poglavlju o njegovoj karijeri. Čuli smo se potom još nekoliko puta, sve dok su funkcionisale telefonske linije između Beograda i Zagreba; potom je započeo rat i “Bolja prošlost” otišla je u arhivu. U leto 2003. konačno smo sreli u Zagrebu; pili smo kavu u “Gradskoj kavani”  i razgovarali o stvarima o kojima smo trebali davno razgovarati. Iste 2003. na listi SDP-a ulazi u Hrvatski sabor kao nezavisni zastupnik. Novembra 2005. u zgradi Hrvatskog sabora spotiče se na stepenicama i pada, zadobivši teške povrede glave. Posle operacije, pao je u komu. Nakon 34 meseca borbe za život, 24. septembra 2008, preminuo je u Specijalnoj bolnici za plućne bolesti u Rockfellerovoj ulici u Zagrebu, u 72. godini života.

Mada je oslobođen „zbog nedostatka dokaza", Vukov je trajno bio obeležen kao nacionalista, šovinista i neprijatelj. Bio je zasut otrovnim i morbidnim pismima: “Šteta što nisi bio u zrelim godinama 1941. Sigurno bi daleko dogurao. Istorija bi o tebi pisala, a mame bi govorile svojoj neposlušnoj deci da će ih odneti Vukov. Od svih poklona, najradije bih uputio venac za tvoj grob".

Svaki njegov gest tumačen je kao šovinistički. Opštine su se prosto utrkivale koja će ga pre proglasiti nepoželjnim na svojoj teritoriji. U Mostaru je, februara 1970, o tome razgovarano na sednici Opštinske konferencije SK, a jedan od članova, zbunjen što je u gradu video plakate kojim se najavljuje koncert Vice Vukova uzviknuo je: „Da li je takva praksa na liniji borbe Saveza komunista protiv šovinizma?". Ni pobeda Vice Vukova na „Splitu 70" nije prošla bez komentara: novinari beogradske štampe primetili su da se Vukov „bahato" i „nadmeno" ponašao, a u svojim izveštajima pobednika su ignorisali na račun lošije plasiranih, zgroženi što se neko kao Vukov uopšte usuđuje da peva!

Kako je Mostar zatvorio vrata Vukovu

Organizatori „Fraja" u Postirama na Braču pozvali su u goste pobednika Splitskog festivala, Vice Vukova. Ovaj je, pevajući ariju iz Zajcovog „Zrinjskog" dobacio publici kako o sudbini domovine više misli nego sav taj puk koji je došao da ga sluša, da bi na kraju uzviknuo: „Gdje su sablje". Pevaču Ratku Kožulu izvukao je krst iz nedara i glumeći čuđenje, zapitao ga: „Šta je to", da bi odmah dao i svoj odgovor: ,,A, Bog i Hrvati. Dobro je!"

Komentator „Slobodne Dalmacije" nije se trudio da proveri da li je stvarno tako bilo ili je u pitanju naknadno zlonamemo tumačenje. Bilo je dovoljno što mu je tako javljeno, pa je, objašnjavajući čitaocima genezu krilatice „Bog i Hrvati" napomenuo da je ona besmislena i sa službenog gledišta crkve. “Otvorena pitanja Hrvatske” - nastavio je komentator –“ kao i svih drugih republika mogu se rešavati samo u postojećim strukturama, a ne na bilo koji način”. Pošto je zamerio Vukovu da je bio nepristojan prema domaćinima priredbe i da nije poštovao gostoprimstvo i elementarni red, komentator je zaključio da je „on više voleo politikansku opereticu, jadnu i po svojim idejama i po očekivanjima koja u nju Vukov polaže".

Istog leta, Vukov je dva puta pokušao da organizuje koncert u Mostaru i dva puta je to bilo sprečeno. Kad su na to reagovali „Hrvatski tjednik" (čiji je član uredničkog veća bio - Vukov) i „Studio", pozivajući se na ustavna prava, sarajevsko „Oslobođenje", uvek na braniku otadžbine, odgovorilo je tekstom „Alarm dušebrižnika":

“A tačno je to: Mostar je Vici Vukovu zatvorio vrata! I ne samo njemu, nego i ostalim pjevačima, i ostalim ljudima koji žele javno da iznose svoje stavove koje ovaj grad ne prihvata. Jer, Mostar je već odavno ravnopravna zajednica građana bez obzira kojoj nacionalnosti pripadali. Tačno je to: Mostar, kao grad gdje živi stotinu hiljada ljudi, ne želi u svojoj sredini ugostiti Vicu Vukova, čovjeka koji se posljednih godina proslavio ‘bisernim’ izjavama i postupcima... ‘Slučajem Vukov’ ponovo se želi ostvariti pravo na mješanje u unutrašnje stvari naše Republike. Kroz brigu o najboljem hrvatskom estradnom umjetniku i njegovoj egzistenciji, ispoljena je u stvari briga o Hrvatima u Mostaru i Hercegovini. Kada Mostar može da ugrozi egzistenciju jednog Vukova, kakva li je tek egzistencija Hrvata koji tu žive.

Ti listovi kao da zaboravljaju da je država Bosna i Hercegovina odavno rekla da joj nisu potrebni nikakvi dušebrižnici sa strane, zaboravljaju da su svi narodi koji tu žive jasno naglasili da su pripadnici te države i da će sami znati da u svojoj kući budu i gospodari. Upravo to ne odgovara onima koji neprestano pokušavaju da se sa strane inflitriraju u naše bosansko-hercegovačko društvo i da tu ostvaruju svoje uske političke ciljeve iza kojih uvijek stoji ambicija za monopolom. Očita je želja da se diskreditira državnost i politika Bosne i Hercegovine i ostvari pravo da se ‘prava’ politika kroji iz drugih centara..."

Kakve je veze imao koncert Vice Vukova sa državnošću BiH, zna jedino autor (Dragan Bartolović, 10. avgust 1970), koji na jednom mestu piše kako je „Mostar bio i ostao grad koji široko otvara vrata svim umjetnicima koji u njemu žele da nastupe". Sem Vice Vukova, naravno.

Šta će Vukov na zagrebačkoj televiziji?

Postojanje Vice Vukova iritiralo je zemlju. Nekima je smetalo i što se pojavljuje na televiziji, pa je „Komunist" u kolumni za TV kritiku objavio i sledeći komentar: „Subotom uveče doživjeli smo nešto, u najmanju ruku, čudnovato. TV Magazin Antona Martija (Zagrebački studio) prikazao nam je, pored ostalih pjevača zabavne muzike koji su sudjelovali na splitskom festivalu, i Vicu Vukova.

Šetao je ulicama i trgovima, između starih zgrada i crkava, pjevajući ‘Zvona moga grada’, a slijedila su ga djeca, žene, starci, sa stadom ovaca. Vukov se tako našao u ulozi pastira, predvodeći narod... Poslije svega toga, kada je u Postirama direktno uvrijedio osjećanja ljudi, njihova politička i moralna uvjerenja, on dobija milionsku tribinu, u okviru TV Magazina, i još k tome simbolično predvodi narod-stado. Kako to protumačiti? Jasno, nitko razuman nije za to da se Vice Vukov progoni, da mu se zabranjuju nastupi, ali kakogod bilo da bilo, emisija što je uslijedila odmah, neposredno, poslije Postira, djeluje veoma neprikladno. Televizija, očigledno, nije imala smisla za mjeru kad je ovako postupila, udarajući svima, koji su bili zaprepašćeni političkim ispadima Vukova, novi šamar". (3. IX 1970).

Budući da je zemlja u to vreme imala preče brige od polemike oko jednog pevača (bujanje „maspoka" u Hrvatskoj, liberalističke tendencije u Srbiji, prepucavanja na liniji Beograd - Zagreb, studentsko nezadovoljstvo koje je tinjalo), izgledalo je da je drug Vice odložen u ladicu, kao jedan od mnogih koji su se zanosili politikom i u njenom plamenu izgoreli. Ali, Vukov je bio uporan. Tvrdoglavi Šibenčanin opet je stigao u Postire i 20. jula 1971. tamo održao solistički koncert, nezavisno od programa „Postirskih fraja" koje su se ježile pri pomisli da im pjevač opet dođe kao gost. Organizaciju koncerta preuzelo je omladinsko rukovodstvo Postira za koje se kasnije (nakon obračuna s „maspokom") najednom ispostavilo daje bilo „ilegalno" i da je radilo u dosluhu sa „pokretom" i klerom. Očevici tvrde da su čak i opatice nameštale stolice za koncert Vice Vukova koji je održan pred postirskom crkvom!

Vukov se - pisao je „NIN" - na koncertu pojavio čudno odeven: samo do polovine bio je u narodnoj nošnji. Ali, to je odmah i objasnio: „Sigurno ćete se pitati šta je ovo - kakav je to kostim? Ovo na mojoj glavi što vidite, to je kapa iz okolice Šibenika, tako da se zna da u ovoj glavi ima soli, morske soli, zar ne? A ovaj košuljak, to je dio narodne nošnje koju nose Hrvati na sjeveru, ili, kako to neki zovu, Slavonija. Prsluk koji vidite dio je sinjske junačke narodne nošnje koju sam dobio u Imotskome. Ovo ovdje nam je zajedničko (pokazuje na crveno-belo-plavu traku). No, neki će reći, a šta je to dolje (dodiruje pantalone)? He, nisam, naravno, slučajno ostavio i malo - Evrope".

Nastavljajući konferansu, pjevač je rekao: ,,A sad ne bi bilo zgorega ovako odjeven prošetati se pjesmom kroz lijepu našu, jer kako je odavno rekao i žalio se naš pjesnik Pavao Štos: ‘Svaki se narod raduje, a moj se sebe sramuje’. I kako je nešto od toga danas ostalo, ja sam odlučio da na svakoj priredbi pjevam pokoju narodnu pjesmu, pa kako bude nek' bude. Možemo početi od Međumurja, pa preko Zagreba, Zagorjem, pa onda malo do junaka iz Like, pa preko Like, Velebita, do Primorja, pa preko Plive u milu Bosnu".

Embargo stupa u akciju

Reakcije jugoslovenske javnosti - i onako iživcirane stalnim političkim i nacionalnim nesporazumima - bile su žestoke. Sve kompozicije koje interpretira Vice Vukov skinute su sa programa Radio-Sarajeva: takvu odluku doneo je redakcijski kolegij na „zahtev velikog broja slušalaca" i nakon ocjene da je Vukov „pjesmu zloupotrebljavao u nacionalističke svrhe".

Vice Vukov proglašen je nepoželjnim u Skoplju: organizatori festivala „Skopje 71" uskratili su mu gostoprimstvo. Svesni vojnici i starešine Doma JNA u Zagrebu tražili su da se Vice Vukov ne pojavljuje na njihovom terenu gde je trebalo da peva u okviru modnog festivala „Modafest". Beogradski specijalista za otkrivanje neprijatelja - drug Dušan Mitević tadašnji glavni i odgovorni urednik Prvog programa - pod hitno je s programa skinuo tri emisije: “Videofon" (3. i 10. oktobra 1971) i „TV Magazin" (16. oktobra 1971).

Ove emisije u kojima je učestvovao Vice Vukov i koje je TV Zagreb emitovala na JRT mreži na području TV Beograd pokrivene su drugim, bezopasnim sadržajima. Poznat po odmerenosti, Dušan Mitević je ,”TV Novostima” izjavio 22. oktobra 1971: „Ove emisije skinute su sa programa zbog toga što je u njima pevao Vice Vukov". Na pitanje koliko će trajati embargo, drug Dušan je odgovorio:

- Sve zavisi od Vice Vukova i njegovog ponašanja. Pokrivanjem emisija u kojima on peva mi ne zauzimamo nikakav načelan stav prema Vice Vukovu kao čoveku, još manje kao pevaču. Iz same činjenice, međutim, da je imao nekoliko političkih ispada o kojima je u javnosti bilo dosta reči, proistekao je i naš sud da bi bilo korisno da se Vice Vukov ne pojavljuje u našem programu dok se sve ne razjasni. U pitanju je, dakle, praktična mera: smatramo da nije dobro da se u ovom času Vice Vukov pojavljuje u našem, beogradskom programu odnosno u programu koji preuzimamo od Televizije Zagreb, za naše područje.

Mitević nije objasnio ko treba „da se razjasni oko Vukova" i zašto nije dobro da se pjevač pojavljuje u „našem" programu koji „oni" emituju, ali je bio sasvim precizan: embargo je stupio na snagu. Zid oko Vukova postajao je sve veći, priliku da i oni dodaju neku ciglu nisu propustili direktori lokalnih radio-stanica iz Dobojske regije koji su, na svom savjetovanju, jednoglasno zaključili „da Vice Vukov, svojim neodgovornim postupcima i šovinističkim ispadima ne zaslužuje da se nalazi na programu radio-stanica ovog dijela Bosne. Zbog toga smo i odlučili da sve njegove melodije skinemo s programa. Ističemo da nam je unazad nekoliko mjeseci stiglo dosta pisama u kojima slušaoci traže da se više nikada preko valova lokalnih radio-stanica ne čuje glas Vice Vukova".

Ne sluteći koliko su građani bili vidoviti kad su tražili da se glas Vukova NIKAD više ne čuje preko valova, uredništvu „Vjesnika" se, nakon ove informacije iz Doboja, iz istog grada javio jedan od čitalaca. U svom opširnom pismu tražio je od direktora da prezentiraju ta pisma kojim se Vice Vukov kritikuje, a u prolazu je dodao da nijedan predstavnik na ovom savjetovanju nije bio po nacionalnosti - Hrvat. Bilo je očigledno da je afera odavno izašla iz okvira muzike i dnevnih polit-ekscesa: u pitanju su bile mnogo ozbiljnije stvari.

“Hladne” i “tople” glave

Povremeni razumni zahtevi da se čitav „slučaj Vukov" preda redovnom sudu, da se temeljito ispitaju sve činjenice, i da se, konačno, utvrdi da li je Vice Vukov kriv; ako je kriv, koliko; ako nije - neka se to glasno kaže, bili su proglašavani „ustupkom nacionalistima" i „nepotrebnom formalnošću". To je iskoristio „Hrvatski tjednik" i uzeo ga u zaštitu, tim pre što je Vukov bio i član njihovog uređivačkog vijeća. U intervjuu za „Hrvatski tjednik", objavljenim pod provokativnim naslovom (“Ako je netko uvrijeđen kad pjevam hrvatske pjesme, onda je greška u njemu"), Vukov je nekoliko puta naglasio da njegov nacionalni ponos obavezno uključuje i poštovanje - tuđeg.

Otvorenim pismom jugoslovenskoj javnosti obratili su se pisci iz cele zemlje okupljeni na Trećem neretvljanskom skupu u Metkoviću. „Zabrinuti smo odlukom Radio-Sarajeva koji je ‘na zahtjev’ svojih slušatelja skinuo sa svojih programa sve pjesme u izvedbi Vice Vukova. Znači, da je Vice Vukov slučajno pisac, njegove bi knjige vjerojatno bile uklonjene iz knjižara i knjižnica, a možda po istim metodama i spaljene; da je kojim slučajem likovni umjetnik, možda bi mu slike čak i gorjele na lomačama. A ovako, kad se ništa drugo ne može ‘samo’ je uklonjen iz programa, s dušebrižničkom napomenom da će se glas opet čuti - kad se preodgoji. Prosvjedujemo protiv ovakva ‘obračuna’ s javnim radnicima, protiv inkvizitorskih metoda koje su nespojive s društvom u kojem živimo i djelujemo". Pismo su potpisali: Boris Lukšić, Ljerka Fiamengo, Bože V. Žigo, Vladimir Gejšak, Dubravko Horvatić, Ljerka Mifka, Jozo Vrkić, Stanko Škunca, Milorad Stojović, Marija Peakić, Stojan Vučičević, Vladimir Pavlović, Petar Simunić, Goran Babić, Pavao Pavličić, Strahimir Primorac, Vojislav Mataga, Drago Jančar, Stjepan Šešelj, Nikola Pulić, Nada Pintarić. Pridružili su im se pesnik Zvonimir Golob i muzičari Arsen Dedić, Zvonko Špišić i Pero Gotovac.

U komentaru „Borbe" (11. septembra 1971.) ovo se pismo proglašava „neobičnim", jer pisci - tvrdi se - Vukova brane pretpostavkama od pretpostavki, a postupci Vukova se ne mogu ni pravdati, ni braniti. I tačka.

Hladnu glavu u toj pregrejanoj atmosferi sačuvalo je malo ljudi. Jedan od njih, Vasko Ivanović, pisao je septembra 1971. u „Književnim novinama" pod naslovom „Zašto stvarati mučenika?": „Ni u najsmelijim svojim snovima, gospodin taj, nije mogao verovati da će se to zbiti tako brzo. Naročito ne, uz čiju će se to pomoć ostvariti. Bilo kako mu drago, pevač zabavnih i još nekih melodija, Vice Vukov, u rekordnom roku je izmenio stanje stvari tako, da sad njega zabavljaju: šalju mu pozdravne telegrame, pisma sa izrazima podrške i cveće za rođendan. Uskoro treba očekivati njegovu fotografiju sa trnovim vencem oko glave. Već sada njegovi koncerti imaju misterij apostolskih propovedi, iako reči koje taj gospodin zna ni u kojoj verziji se ne mogu štampati bez rigorozne redakture. (...)

Kako je, dakle, i za tako kratko vreme, stigao na put mučenika, progonjenog umetnika čiji, samo najavljeni koncerti, unose strah i pometnju među dostojanstvenike opštinske i rukovodstva moćnih i masovnih političkih organizacija: Kako to da toga gospodina podržavaju, pozdravljaju i pozivaju, stotine, pa, bogami, i hiljade mladih ljudi; da zanemarimo ostale koji, verovatno, imaju svoje razloge ali mi to ne možemo dokazati u ovoj prilici a to i nije naš posao. I uveren sam, podržavaju ga i pozdravljaju danas više nego juče. (...) Pa, zašto ga, ipak, podržavaju? Zato što zvanično nadležni u ovom događaju nisu učinili ništa od onoga što je trebalo, a učinili su ono što nisu smeli da učine - primenili su silu.

Vice Vukov je, kažu, odličan pevač. Njega, kao zabavljača, slušaju stotine, hiljade mladih i ostalih slušalaca zabavne melodije, pa niko nije imao pravo da mu zabrani da peva. Kao što se ne sme zabraniti lekaru da leči, inžinjeru da gradi, piscu da piše. Da li je glumac šmirant, pevač nemuzikalan, pisac rđav, o tome su pozvani da sude gledaoci, čitaoci, kritika. Tu svoju nadležnost nisu nikad (i ne mogu) preneti na organe vlasti i političke forume. Zato su odluke foruma u tim stvarima ilegalne.

Opštinska rukovodstva koja su donela odluku da se zabranjuju koncerti Vice Vukova na njihovom terenu, tvrde da je on svojim ekscesima, brutalnim odnosima prema ljudima ostalih naših naroda naneo i nanosi mnogo štete, unosi zlu krv. Na osnovu toga, oni su zaključili da, pomoću milicije, zaštite svoj atar od jednog takvog opasnika. Posle svega što smo čuli od Vukova i o njemu, nema razloga da ne verujemo tim optužbama. Utoliko je nerazumljivije ponašanje ovih foruma.

Jedan čovek s ružnim idejama seje okolo mržnju, čemer i jad, a najodgovorniji u tim opštinama, koji to, kako sami tvrde, znaju, zabranjuju njegov koncert. To nama liči na čistu besmislicu. Jovan Jovanović, pevač, Marko Marković, lekar, Sima Simić, političar, svaki građanin, treba da odgovara za ono što rđavo čini. Ako seje nacionalističku mržnju treba ga izvesti pred sud. Za ono što radi rđavo, a ne sprečavati ga u onome što čini dobro. (...) Možda će ti forumi, onima iznad sebe, dokazati kako se, eto, na svom terenu, bore protiv šovinizma. Možda će im oni tamo i uvažiti dokaze. Ali, obožavaoci pevača, poštovaoci pisca ili glumca, neće. Kako ko peva, o tome odlučuju slušaoci. A vlast treba da obezbedi, zakonskim i idološkim sredstvima, da se na koncertima ne događa ništa drugo. Jer, ugledu vlasti ne bi doprinelo ako bi zabranila građanima da se kreću noću ulicama, zato što ima siledžija.

(...) Neki su toliko očarani vlašću da misle kako je ona svemoćna. Takvi veruju da je sve u najboljem redu ako se postavi milicioner na opštinsku među i ako mu se da fotografija i lični opis nepoželjnog. Ali, boga mi, poteža je ova naša škola. Poteža i duže bi trajalo, da oni koji misle drukčije, argumentom, svakom sudu pa i sudu javnosti dokažu da je jedan čovek mračan i opasan, da ugrožava bratstvo ljudi. Ali, taj posao bi se isplatio i taj se posao mora obaviti. Vlast nije svemoćna, a kad jeste, izaziva nepoverenje i otpor prema sebi i simpatije za one koje progoni. Ako se na ovaj način, uz pomoć milicije a ne, pre svega, ideološki i ljudski, nastavi ‘borba’ protiv Vice Vukova, uskoro ćemo imati jednog mučenika čije će fotografije nositi krišom, a to, ni u svojim najsmelijim snovima, gore pomenuti nije mogao očekivati. Naročito nije mogao očekivati da će mu u tome da postane mučenik pomoći oni koji su mu pomogli. (...) Ali, slučaj nije za potcenjivanje i s jednog drugog stanovišta: ako se ozakoni praksa pomenutih foruma, može se dogoditi da opštinska rukovodstva (bilo koja rukovodstva), počnu da zabranjuju koncerte, pesme, knjige, drame, članke onih pevača, pisaca i novinara, koji im se zbog nečega ne dopadnu"…

U IDUĆEM NASTAVKU: VICE VUKOV – IZBRISAN IZ MUZIČKE ISTORIJE