Vice Vukov: Hronika smrtne oholosti

Uvodna napomena:  Gornji podnaslov je uvod iz knjige “Bolja prošlost” za priču o Vici Vukovu; budući da je Vukov sredinom osamdesetih -  baš u času kad je knjiga nastajala - bio izopćen iz javnosti, te nedostupan, nije bilo mogućnosti za intervju. Ipak, kad se knjiga pojavila u proleće 1989, Vukov me je zvao telefonom da se zahvali na “poštenom i objektivnom” poglavlju o njegovoj karijeri. Čuli smo se potom još nekoliko puta, sve dok su funkcionisale telefonske linije između Beograda i Zagreba; potom je započeo rat i “Bolja prošlost” otišla je u arhivu. U leto 2003. konačno smo sreli u Zagrebu; pili smo kavu u “Gradskoj kavani”  i razgovarali o stvarima o kojima smo trebali davno razgovarati. Iste 2003. na listi SDP-a ulazi u Hrvatski sabor kao nezavisni zastupnik. Novembra 2005. u zgradi Hrvatskog sabora spotiče se na stepenicama i pada, zadobivši teške povrede glave. Posle operacije, pao je u komu. Nakon 34 meseca borbe za život, 24. septembra 2008, preminuo je u Specijalnoj bolnici za plućne bolesti u Rockfellerovoj ulici u Zagrebu, u 72. godini života.

“Činjenica je da ja imam dojam kao da sam osuđen na to ili kao da sam predestiniran, kako bi se to reklo, da dolazim u sukobe s ljudima, da dolazim - možda je to preoštro: u sukobe - u nesuglasice. Znate, sve ovisi o tome kakva tko zadovoljstva nalazi u životu. Kako gleda na stvari. Nekome je stalo do onog neposrednog, najobičnijeg, najprozaičnijeg uspjeha. A da bi se to postiglo, potrebno je prije svega imati svoje mišljenje. U praktičnom životu je najbolje i najpametnije ne imati uopće mišljenje. Mislim, vrlo je korisna sposobnost nekih ljudi da ocijene kakvo je mišljenje njegovog sugovornika i da se postave onda u smislu tog mišljenja. I automatski će imati podršku tog čovjeka. Ja vrlo često kažem da prvi znak da u nekoga moram sumnjati je, recimo, činjenica da o njemu svi dobro govore. To je prvi znak da s njim nije nešto u redu. Jer tvrdim: ako netko ima svoje mišljenje i ima smisla da ga zastupa i brani, onda sigurno neće svi ljudi biti njegovi prijatelji”.

U akciji proricanja vlastite sudline, čije je kolo počelo da se okreće ujesen 1968. godine, Vice Vukov je, te 1966. kad je ovo izjavljivao - mnogo toga pogodio. Borba za vlastito mišljenje nije mu se isplatila. Čovek je 1972. jednostavno iščezao, izbrisan sa svih muzičkih spiskova, ali je zabeležen na onim drugim listama čija je boja crna i koje garantuju apsolutnu tišinu i ćutanje. Na jubilarnim festivalima gde je stvar istorije i porodičnog vaspitanja da makar budu pomenuti svi pobednici - ime pomenutog druga se obično preskače, godine se brišu, njegove pesme više ne postoje.

A počelo je idilično.

Iz rodnog Šibenika došao je na studije u Zagreb. Na nagovor roditelja upisao je hemiju na Tehničkom fakultetu. Položio je ispite iz prve godine i pobegao glavom bez obzira kad se lično uverio da postoje studenti koji u udžbeniku „O pogonskom gorivu" nalaze smisao i radost življenja. Upisao je filozofiju: pod A je studirao čistu filozofiju, pod B italijanski. Našao je sebe: mogao je da do mile volje čita i razmišlja. U džepu je nosio potvrdu kao najbolji student fakulteta. Pevao je u zboru KUD-a ,,Ivan Goran Kovačić" i družio se sa Duškom Prašeljom, koji će kasnije postati asistent slavnog Herberta fon Karajana. Tipovi iz tog vremena još ga pamte iz zagrebačkog „Gradskog podruma" gde je posle nekoliko litara vina voleo da zapeva. Pevao je sve redom: kajkavske popevke, dalmatinske pesme, operske arije. Mnogi su ga već tad videli u Operi: čekao se samo zvaničan poziv.

Pobednik svih festivala

Poziv je februara 1959. stigao, ali iz Radio-Zagreba odakle su ga zvali na audiciju. Tridesetak mladih talenata na klaviru je pratio Stjepan Mihaljinec. Direktor Opatijskog festivala čuo je trake i zamalo pao u nesvest. Karijera Vice Vukova mogla je da počne.

Na Opatijskom festivalu 1959. svaku pesmu pevalo je po dva pevača. Melodiju „Mirno teku rijeke" pokojnog Miroslava Biroa, na tekst Drage Britvića, pevali su u alternaciji Dušan Jakšić i - debitant Vice Vukov. Od Jakšića se dalo očekivati da će svoj deo posla obaviti sjajno, ali je zato Vice bio zvezda festivala: zahvaljujući tome, „Mirno teku rijeke" postala je pobednička pesma.

Za samo nekoliko godina, Vice je slistio sve festivale ove zemlje. Treće mesto na Zagrebačkom festivalu 1960. shvatio je kao dobrodošlu pauzu, i odmah, da svima bude jasno s kim imaju posla, pobedio na Opatiji, idućem Zagrebu, Splitu, i, opet, treći put za redom u - Opatiji! Kad više ništa nije moglo da se osvoji i kad je bio red da i neko drugi pobeđuje, Vice je posle Opatijskog festivala 1963. otišao u vojsku. Pravo u Beograd!

Na prvomajskoj paradi 1964. pojavio se u jednom kamionu, zajedno s petnaest vojnika, članova orkestra, i deset članova hora. Stajao je na izdignutom podijumu i gromko, dok je kamion bio u pokretu, pevao pesmu „Harmonikaš Ivo". Od početka do kraja svečanog defilea pesmu je otpevao 21 put. Mada je bio pripadnik JNA, kao dobrom vojniku omogućeno mu je da i dalje krstari festivalima. Priliku je koristio na uobičajen način: pojavljivao se i - pobeđivao.

Pesme „Vužgi", „Bokeljska noć", „Bodulska balada", „Jednom u gradu ko zna kom" postajali su domaći evergrini. Vukov je, bez vidljivih teškoća, postao jedan od mitova zabavnomuzičkog žanra: novinari su mu se obraćali s dužnim poštovanjem i strahom jer je momak studirao filozofiju, a to na estradi nisu bila čista posla.

„Za mene je izvanredno teška jedna činjenica, da me trka za zaradom neće nikad učiniti zadovoljnim - ispovedao se Vukov 1966. godine - Nezgodno je u tome to što je u načinu života što ga provodim i koji nisam ja sam izmislio, nego koji su mi na kraju krajeva nametnuli uvjeti sredine u kojoj živim, da se neću moći tako lako od toga otrgnuti. A istodobno svijest da me to neće učiniti zadovoljnim, čini u meni ovako nezgodan konflikt, stvara nemir. Mislim da ću jednog dana ipak stvoriti takvu situaciju, formirati takav život koji će me učiniti malo sretnijim, zadovoljnijim. Naime, šta je. Čovjek bi morao shvatiti da se u njemu samom nalazi njegov vlastiti smisao života. Golema većina ljudi traži smisao života u mišljenju drugih ljudi o njemu, u tome kako će ga sredina u kojoj živi tretirati, da li će on biti čovjek od ugleda ili ne. Pa makar su taj ugled i visoko mišljenje koje ljudi o njemu imaju stvoreni na lažan način, je li. Ljudi misle da je to ono što će ih učiniti zadovoljnima".

Ni ovakva filozofska raspoloženja Vukovu nisu smetala da dve godine uzastopno, 1967. i 1968. na festivalu Intervizije „Zlatni ključ", u Čehoslovačkoj, Jugoslaviji donese drugo mesto. Prvi put mu je to uspelo pesmom „Bokeljska noć" kompozitora Hrvoja Hegedušića, a juna 1968. melodijom „Ako sada odeš" Stjepana Mihaljineca. Oba puta u javnosti je stvarano raspoloženje da Vukov nema šta da traži među pevačima socijalističke zajednice naroda; oba puta ih je Vukov demantovao drugim mestima, jer su prva, po principu proleterskog internacionalizma, bila rezervisana za - domaćina, zvezde poput Karel Gota i Eve Pilarove.

Godina 1968. nije bila uzbudljiva samo po svetskom studentskom buntu čiji je eho pendrecima odzvanjao kod podvožnjaka na Novom Beogradu; Vukov će je, sumnje nema, pamtiti dok je živ, jer je po hitnom postupku proglašen za vršioca dužnosti neprijatelja. Za tu ulogu imao je sve uslove. Bio je popularan, inteligentan, umeo je da peva, a nešto je iznenada počeo da voli politiku koja se u datom trenutku učinila prava, pa onda ispala pogrešna. Greška u koracima, rekli bi sportisti!

Incidenti na „Pesmi leta"

Agonija Vice Vukova počela je na putujućem festivalu „Pesma leta" 1968. godine. Karavan pevača - Gabi Novak, Milan Subota, Ivica Šerfezi, Alenka Pintarič, Lola Novaković-Jovanović, Lado Leskovar, Arsen Dedić, Nada Knežević, Vice Vukov i Đorđe Marjanović - krenuo je iz Požarevca 1. jula, a finale je bilo zakazano za 28. juli u Beogradu. Glavni favoriti bili su Vukov i Marjanović, prvi s pesmom „Darovi za svu djecu", drugi s „Romanom". Prvu pobedu, u Požarevcu, ostvario je Đorđe Marjanović: za petama su mu bili Vice i Lola, ali su najveća uzbuđenja tek dolazila. Kad je u Kotoru prvi put pobedio Vukov, a Đorđe i Lola bili drugi i treći, strasti su se - pisalo je „Oslobođenje" 9. jula - rasplamsale, jer je došlo do polemike na relaciji Vukov - Marjanović: „Vice Vukov je iznio svoje mišljenje da muzika koja se lansira na festivalima nema potrebnu estetsku vrijednost, jer su se svi autori, izuzev Arsena Dedića, priklonili ukusu publike i napravili melodije za ‘široke narodne mase’, sračunate na efekat i momentnu ekskluzivnost. Đorđe Marjanović se sa tim ne slaže. Mada se upravo njegovoj kompoziciji pripisuje ukus široke publike, on tvrdi da je melodija Arsena Dedića (‘Tvoja ruka’) ‘preslikani Tom Džons’, dok njegova kompozicija ‘Romana’ ima sve osobine nacionalnog melosa. Očigledno, tek će krajnji sud publike postaviti svakog na svoje mjesto, ali je već sada jasno da najveći dio gledalaca isključivo glasa za svoje ljubimce, a ne za njihove pjesme".

U času kad je Đorđe vodio, Vukov je izjavljivao: „Mislim da je dosadašnji redosled realan, i da će on verovatno ostati do kraja. Dakle, ja tipujem na Đoku Marjanovića, jer se ovaj festival najvećim delom kreće na ‘njegovom terenu’. Dakle, pored popularnosti pevača, važan je i geografski momenat gde će on novu pesmu moći da lansira...".

Nije Vukov uvek mogao hladno da otrpi poraze. Ponekad se svađao i bio zajedljiv. Otvoreno je sumnjao u tuđe pobede, kao što je nalazio opravdanja za svoje poraze. Ali, Vukov nije dugo bio u takvom raspoloženju: pobedio je u Sarajevu, u Mostaru, Herceg Novom, Makarskoj, Zagrebu, Opatiji i Portorožu, a na finale u Beograd stigao je sa osiguranim prvim mestom. Njegovo slavlje nije pomutio ni Đorđe, koji je u Beogradu osvojio prvo mesto, ali je Marjanoviću to bila tek uteha za vicešampionski plasman u generalnom plasmanu.

Organizatori „Pesme leta" hteli su da Vukov učestvuje i iduće godine, ali Vice, očigledno, više nije imao živaca za javno testiranje popularnosti. Naviknut da pobeđuje, tvrdilo se, tražio je ekstra honorar, a onda glatko odbio svaku ponudu. Ne bi li malo promenio sredinu, otišao je na turneju u Australiju i propustio „NIN" od 13. oktobra 1968. koji u pogon pustio mašinu za mlevenje mesa. Pod naslovom “’Vicevi’ Vice Vukova", potpisnik Dž. H. (Džavid Husić) javnosti je obnarodovao poduži spisak navodno nacionalističkih ispada popularnog pevača:

U Dubrovniku je, delu publike koja mu je zviždala, rekao, pošto je rukom umirio gledalište i osmehnuo se: „Nemojte, ljudi, nismo u Beogradu". U Splitu je, na festivalu „Melodije Jadrana", zaustavio jednog gledaoca koji mu je zviždao, i kad je ovaj rekao da je iz Beograda i da je zviždao kompoziciji a ne pevaču, Vukov mu je odbrusio: „Onda idi tamo, u svoju zemlju, pa zviždi!". U Subotici je Đorđu Marjanoviću opsovao „srpsku majku", a potpredsedniku opštinske skupštine dobacio: „Tako ti razgovaraj sa svojim zemljacima, a ne sa mnom". U Baškom Polju, u velikom i gostoljubivom vojnom odmaralištu, za vreme „Pesme leta" nije osvojio prvo mesto, pa je organizatorima prigovorio: „Pa, da: prodali ste ulaznice Srbima, a naš hrvatski živalj stoji na žici".

Posle teksta u NIN-u, pokrenut krivični postupak protiv Vukova

Četrnaest dana kasnije uredništvu NIN-a stiglo je pismo Bogumila Cukona, zamjenika javnog tužioca Hrvatske: ,,U vezi članka objavljenog u vašim novinama broj 297 od 13. X 1968. pod naslovom „Vicevi" Vice Vukova saopćujemo vam da je data uputa Okružnom javnom tužilaštvu u Splitu da pokrene krivični postupak protiv Vice Vukova zbog krivičnog djela iz člana 119, stav 3. KZ-a, zbog izjava navedenih u spomenutom članku". Općinsko javno tužilaštvo odmah je reagovalo i Vukova teretilo za „vrijeđanje građana" i „izazivanja nacionalne nesnošljivosti". Na sudu u Splitu, javljeno je, pojavit će se dvanaest svjedoka, u većem dijelu novinara i organizatora muzičke priredbe „Pesme leta".

Na rang-listama popularnosti na isteku 1968. godine, nigde nije bilo Vice Vukova. Razloge je objasnilo „Oslobođenje" u svom komentaru: „Dugo se prećutkivalo da je Vukov na brojnim muzičkim manifestacijama grubo i neumjetnički reagovao, da je vrijeđao nacionalni ponos svojih kolega i kritičara, a opravdanje za to, svakako, mu ne može biti da je bio izazvan ili isprovociran. Zbog toga Vice Vukov nema mjesta na listama popularnosti, jer redakcije koje vode pomenute ankete opravdano smatraju da publicitet ne treba pružati ličnostima bez etičkih vrlina."

Reagovao je i Vukov. Bio je zbunjen: - Jedna od tačaka optužbe temelji se na anegdoti (o Srbima) što sam je svojedobno čuo od jednog vrlo poznatog srpskog humoriste (Serafim) i kasnije prepričao nastavnicima u dječjem odmaralištu beogradske općine Voždovac. I ja i djeca bili smo oduševljeni susretom, pa sam ga ponovio prošle godine, kad su me djeca u pratnji nastavnika već na pristaništu dočekala s cvijećem. Nakon dvije godine netko se sjetio tog vica i radi njega me prijavio. Što se može, čovjek koji se bavi javnom djelatnošću izložen je kritici, a ponekad i napadima. Dobro je dok su ti napadi verbalne prirode. Ima i daleko neugodnijih. Kad sam, na primjer, u listopadu prošle godine s Maruškom Šinković nastupao u Australiji, tamošnji su me proustaški elementi napadali. U Pertu su mi čak u dvoranu postavili bombu.

- Kad sam se pak vratio, saznao sam kako se s druge strane iznosi da sam istomišljenik onih koji su me u Australiji napadali. Kažu mi da sam šoven. Vrijeđa me ovakva tvrdnja. Šovinizam smatram degradacijom istinskog patriotizma i, što više, njegovom suprotnošću. Šovinistički osjećaji su oblik mržnje, a mržnja mi je strana kao čovjeku. Možda bih dodao nešto što sam već jednom rekao: nisam svojim radom nikad sijao mržnju i razdor među našim narodima, a kad mi se pružila čast da u granicama svojih skromnih mogućnosti u svom pozivu zastupam svoju zemlju, nastojao sam to učiniti što dostojnije i bolje.

Sredinom jula 1969. godine, zbog nedostatka dokaza, povučena je optužnica protiv Vice Vukova. Lola Novaković odbila je da svedoči, jer u ponašanju Vice Vukova nije zapazila ništa od onoga što piše u optužnici. Đorđe Marjanović očigledno nije hteo da se povlači po sudskim raspravama, Arsen Dedić je negirao da se Vukov nad njim šovinistički iživljavao i da je izjavljivao da je Dedić „ipak samo Srbin iz Šibenika".

Alenka Pintarič je videla da je Vukov bio ljut u Baškom Polju zbog pobede Đorđa Marjanovića, ali nije primetila nikakav nacionalistički ispad. Šefovi obezbeđenja na „Pesmi leta" stajali su iza navoda optužnice, priznajući da tim događajima nisu lično prisustvovali, već su za njih čuli od drugih…

U IDUĆEM NASTAVKU: VICE VUKOV – HAJKA SE NASTAVLJA