Video-igre kao alati za bolje razumevanje

Jedna od najboljih stvari u vezi sa video igrama jeste što neko iskustvo koje je nepoznato, te pripada drugoj osobi, može da se doživi makar delimično, i da se na taj način razume onaj koji je drugačiji. Još je bolje kada se igraču ponude različiti scenariji koji to iskustvo upotpunjuju, te mu omogućavaju ne samo da shvati kakav sve svet može da bude za nekoga ko je drugačiji, već i da odigrano iskustvo makar delom implementira u sebe.

Jedna od takvih igara je i One Night, Hot Springs, vizuelna priča koja igraču omogućava da proživi iskustvo Haru, devetnaestogodišnje trans žene iz Japana. Priča počinje tako što Haru iznenada primi poziv od prijateljice Manami koja puni 20 godina, što u Japanu znači da postaje odrasla osoba, te njeni roditelji tim povodom plaćaju put u tradicionalno japansko odmaralište na koji može da povede dve prijateljice.

Haru okleva da se odazove pozivu, budući da su gosti u ovakvim odmaralištima odvojeni po polovima, što joj predstavlja problem jer je pravno gledano još uvek muškarac. Naime, Haru još uvek nije završila tranziciju, što znači da nije imala operaciju prilagođavanja pola, ali već neko vreme živi kao žena. Priča se dalje odvija kao i u većini igara ovog tipa, te se igraču ostavlja da donekle samostalno razvija iskustvo, a tako što bira jednu od više ponuđenih mogućnosti u svakoj situaciji.

Izbori se svrstavaju u dve kategorije: prvu u kojoj je Haru previše uplašena i anksiozna da bi nešto preduzela, te drugu u kojoj pravi izbore na osnovu hrabrosti i poverenja u druge. Najbolji primer ovog izbora je prva situacija, koja uključuje poziv prijateljice Manami, u kojoj Haru može da izabere da krene na put, ili da podlegne strahu i ostane kod kuće. Ako igrač izabere da ostane kod kuće igra se „loše završava“.

Ova i slične video-igre dobar su primer za interaktivnu edukaciju, budući da proživljavanje iskustava i diskriminacije pruža najbolji način za razumevanje svih prepreka sa kojima se suočavaju oni koji se ne u klapaju u heteronormativne sisteme. Tako bi nove generacije mogle da se vaspitavaju na drugačijim sistemima vrednosti, te da se uče kako je za kvalitetan život neophodna ne samo tolerancija, već i suštinsko razumevanje drugog koji se sticajem okolnosti nije rodio u okvirima koji obezbeđuju sve privilegije.