Video je ubio radio zvezdu

Kad pesma pronađe svoj grad

„Video killed the radio star“, pevali su The Buggles i tako, što stihovima, što prvim spotom ikada emitovanim na MTV-ju (1981), najavili eru spotova kao najznačajnijeg oružja muzičke promocije. Kod nas se iste godine u režiji Stanka Crnobrnje pojavio program „Beograd noću“, kao još jedan dokaz da su Beograd i Jugoslavija bili svet. Deca '70-ih, '80-ih, pa i '90-ih dobro se sećaju uživanja uz MTV spotove koje je ovde prenosio Treći kanal, a mi ih snimali na video kasete, nastavljajući taj iz nužde nastali lanac piraterije, onda kada nismo mogli da budemo svet. Pokušavao je Dejan Milićević da nam dokaže da jesmo, direktno kopirajući MTV za potrebe narodnjaka (Ana Bekuta u „Kralj ponoći“ kao Toni Braxton u „Un-Break My Heart“), ne shvatajući da poenta nikad nije bila u kopiji, već u originalnosti i duhu, koji je pak davno ispario.

Želja, a očigledno i potreba za vizuelnim predstavljanjem muzike postojala je još od kraja 19. veka. Od tada, do pojave komercijalnih muzičkih spotova kakve poznajemo poslednjih pedesetak godina, javljale su se različite preteče video clipova, nastale uz pomoć brojnih tada dostupnih tehničkih pomagala i mnogo mašte.

Zahvaljujući napretku tehnologije i komercijalizaciji muzike, spotovi postaju neizostavan deo marketinške strategije, da bi se vremenom razvili u poseban fenomen. Za njihovu realizaciju planiraju se ogromni budžeti i pažljivo biraju reditelji. Režirati muzički spot stvar je prestiža, autori neguju sopstvenu prepoznatljivu estetiku, a kvalitetan spot neretko je bio garancija za uspeh singla.

Spot koji je promenio tok muzičke industrije i najavio dolazak MTV-ja kao televizije koja će emitovati spotove 24 sata bio je „Bohemian Rhapsody“ grupe Queen iz 1975. Svakako, treba reći da je industriju promenila i prodrmala sama pesma, prava inovativna rapsodija.

Paradoksalno, što je vizuelni doživljaj značajniji, a tehnologija naprednija i dostupnija, kreativnost opada, originalnost postaje endemska vrsta, a sami spotovi, iako nas sada od njih deli tek klik, gube na značaju. Na YouTubeu su bitni pregledi, a ono što gledamo neretko samo slušamo dok obavljamo neki drugi posao. Takozvani lyric videos (animirani, zgodno dizajnirani i osmišljeni spotovi koji nam donose tekst pesme) postaju sve popularniji, a uz to je i njihova realizacija nemerljivo jeftinija. Možda tako video i streaming platforme ubiju video zvezdu, ko zna.

Kako je za mene spot neodvojiv od muzike, oni koje najviše volim svakako pripadaju nekim od mojih omiljenih zvođača. Ono što me pak tera da zavolim neki spot i iznova ga gledam jeste poseban estetski doživljaj koji nastaje u autentičnom spoju auditivnog i vizuelnog. Spot ne mora (na kraju krajeva - i ne treba) da prati narativ pesme, već da na ekran prenese „ono nešto“ što osećamo dok je slušamo, uz jedinsvenu autorsku viziju.

INXS – Never Tear Us Apart (1988)

Prag ne samo da je poslužio kao fenomenalna kulisa, već je, baš kao i Njujork u brojnim serijama i filmovima, odigrao odlučujuću ulogu. Snimljen je u vreme dok je Čehoslovačka bila iza gvozdene zavese, a frontmen INXS-a Michael Hutchence, bar prema predanju, opčinjen Pragom. Neka neobična toplina zaista se oseća dok se gleda spot, besprekorno usaglašen sa melodijom i svakim stihom. U podeljenom svetu peva se o neraskidivim vezama. Baš takva ostaje i ona između pesme i spota. Australijanci razumeju i, štaviše, osećaju Prag. Snimljene su sve turističke žile kucavice, a ipak se nije otišlo u patetiku, jeftinu prezentaciju i egzotizaciju.

Spot je režirao Richard Lowenstein, koji je sarađivao sa INXS-om na mnogim drugim projektima i spotovima, a uz to je i autor dokumentarnog filma o Michaelu Hutchenceu – Mystify.

INXS, „Never Tear Us Apart“ i Prag prirodan su spoj. Od prvog kadra, preko onih kraj Vltave, na Karlovom mostu ili kod jevrejskog groblja, do poslednjeg na Starogradskom trgu – sve funkcioniše u savršenoj simbiozi. Baš kao kada slušate ili pevušite ovu pesmu šetajući Pragom. Pesma je pronašla svoj grad.

Texas – In Demand (2000)

Dok se nisam podrobno upoznala sa njegovim stvaralaštvom, Alana Rickmana sam uvek znala kao tipa iz onog spota Texasa, a ne kao, recimo, Snapea iz filmova o Harryju Potteru ili Hansa Grubera iz „Umri muški“. Zalud kraljevska pozorišna akademija, uloge u teatru i umetničkim filmovima, Rickman ostaje Snape, Gruber, onaj kreten što vara ženu iz „Love, Actually“ i – partner Sharleen Spiteri u spotu za „In Demand“. No, kad se posao radi kako treba, ništa nije izgubljeno, a svaki komercijalni uradak dobija na vrednosti.

Scena tanga na benzinskoj pumpi ostaje kao najupečatljivija, ona tokom koje prestaje svaki razgovor i koja, uostalom, teče kao i čitav spot – lagano, lepo, s tango-kulminacijom i antiklimaksom na kraju. Poslednja scena otkriva nam pak prirodu odnosa dvoje likova i odnos snaga, pa nam tako priređuje zgodan i neočekivan obrt, dok u potpunosti ostaje u skladu s pesmom. Spot je režirao Vaughan Arnell.

Kylie Minogue – Come Into My World (2002)

Ovog spota seća se svako ko je bar povremeno gledao MTV u poslednjim dobrim danima, dok na toj televiziji reality program nije zamenio muziku. Snimljen je na jednoj raskrsnici u Parizu i sve što Kylie radi jeste da šeta ulicama ukrug. Međutim! Svaki put kad bi završila krug, pojavila bi se nova, isto obučena, street style Kylie i napravila novi krug. Reditelj je Michael Gondry, koji je sličan koncept koristio i u spotu Neneh Chery „Feel It“.

Čak i da se Kylie ne multiplikuje, ovaj spot bi bio odličan samo zbog ulica i atmosfere, zahvaljujući kojima se spaja ono svakodnevno i uobičajeno sa specifičnim i neponovljivim i tako lepota svakodnevice uspešno prenosi na ekran.

Duffy – Warwick Avenue (2008)

Traženje lepote u običnom i jednostavnom odlika je i poslednja dva spota. „Da sam ja slikar, isto ovako bih slikao“, kaže Luka Laban za Savu Šumanovića u „Profesionalcu“. Tako bih i ja, da režiram spotove, režirala kao Daniel Wolfe „Warwick Avenue“: Duffy u jednom kadru, sedi, vozi se, plače i peva. Ne treba ništa više, sve je savršeno – od početnog kadra na stanici metroa, do pogleda na kraju.

Alanis Morissette – Head Over Feet (1996)

Isto to, samo sa osmehom, snimila je Alanis još 1996. za „Head Over Feet“. Režiju potpisuju ona i Michele Laurita. U samo jednom kadru, a s bezbroj autentičnih facijalnih ekspresija, Alanis nam nepogrešivo prenosi svaki stih i emociju pesme, potpuno prirodno, neopterećeno, uz minimalno šminke. Postoje dve verzije spota – „Head“ (ona o kojoj govorim i njene podverzije s više ili manje (o)smeha) i „Feet“, ona koja se, kako tvrdi Internet, prikazivala u Evropi i Aziji, a koju sam ja tek danas otkrila. „Naš“ MTV i VH1 posredovani Trećim kanalom očigledno su više voleli „Head“ verziju. S pravom.

Sandra Dančetović

Triler i horor

Evolucija muzičke video industrije neodvojiva je od kanala MTV koji je 1981. napravio potez koji će ući u anale muzičke istorije – 1. avgusta, minut posle ponoći, rodio se muzički spot. Prvi korak je napravio spot za Video Killed The Radio Star benda The Buggles, a sastav se zahvaljujući toj novotariji preporodio i do danas ostao upamćen kao muzičko čudo koje je imalo samo jedan hit.

Iako se ovaj događaj tumači kao početak muzičkog spota, američki muzičar Tony Bennett tvrdi da je zapravo on taj koji je snimio prvi video, i to još 1953. godine za pesmu Stranger in Paradise. Kasnije je u svojoj autobiografiji zapisao da je napravio ono za šta veruje da je prvi spot, a snimak je u to vreme distribuiran TV stanicama u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama, i mogao je da se vidi u svim popularnim muzičkim emisijama.

Drugi muzički eksperti idu još dalje, te tvrde da su prvi spotovi zapravo muzički filmovi koji su snimani i prikazivani od devedesetih godina 19. veka, pa sve do ranih pedesetih godina 20. veka, a novinari iz magazina Rolling Stone veruju da je rodonačelnik spota grupa Queen, te promo video za pesmu Bohemian Rhapsody, koji je skrenuo pažnju diskografskim kućama, i učinio da video postane važan deo promotivnih kampanja za novu muziku.

Svaki od ovih koraka pripremao je ljubitelje muzike za takozvanu post-MTV eru, u kojoj su pevači postali i performeri, glumci, jednom rečju - zabavljači. Iz pesama se danas rađaju kratki filmovi, pa je audio iskustvo postalo nerazdvojivo od onoga što može i da se vidi.

Mlađe generacije tako ne mogu da zamisle muziku bez spotova, a prvi video koji mi padne na pamet kada pomislim na detinjstvo i rana muzička iskustva jeste spot za pesmu Thriller Michaela Jacksona. Verujem da je ovaj video donekle odgovoran i za to što danas ne mogu da zamislim dan bez horora, a zanimljivo je da na početku spota može da se pročita da njegova svrha nije da osnaži verovanja u natprirodno i okultno. Video se pojavio sada već daleke 1983. godine, te se i danas smatra jednim od najvećih uspeha u okviru muzičke industrije. Pažnja se sa crvene jakne gospodina Jacksona brzo premeštala na zombije koji plešu kao da nisu mrtvi, pa je još tada postalo jasno kolika snaga leži na tački na kojoj se muzičko iskustvo sreće sa vizuelnim. Jackson ovaj spot nikada nije nazivao spotom, već je o njemu uvek govorio kao o kratkom filmu, a ja sam ga doživeo početkom devedesetih, kada je uspeo da se provuče kroz roditeljske kontrolne punktove, koji su formirani da bi nas sačuvali od čudovišta. Na spotove i filmove se u to vreme nije gledalo kao na primarnu opasnost, budući da su pravi monstrumi vrebali iz TV dnevnika.

Druga na mojoj privatnoj listi je svakako Björk, a najpre sa spotom za pesmu I Miss You iz 1995. godine. Režirao ga je John Kricfalusi, najpoznatiji po Ren & Stimpy epizodama, a napravljen je kao kratki crtani film sa pevačicom u glavnoj ulozi. U to vreme je u medijima moglo da se pročita da su roditelji prestravljeni, budući da su se dva najuvrnutija uma u šoubiznisu spojila kako bi napravila ono što opisuju kao najduhovitiji muzički video svih vremena. Spot je i danas nadrealan, te je sigurno da je na dečje umove koji su rasli devedesetih godina prošlog veka uticao još snažnije, a najpre zbog toga što u to vreme nije bilo mimova, i drugih sadržaja koji bi mozgove pripremili za ono što je usledilo.

I to nije sve, budući da se 2001. godine pojavila i jedna od mojih omiljenih pesama svih vremena – Pagan Poetry, a sa njom i spot koji je režirao Nick Knight. Video je opisivan kao prikaz žene koja se sprema za brak i za svog ljubavnika, a sastavljen je od eksplicitnih, ali zamućenih seks-snimaka iz privatne arhive pevačice Björk, pa oštro oko može da vidi i felacio i ejakulaciju koji se kriju između bisera i igala koje ulaze pod kožu. U drugom delu spota može da se doživi i haljina koju je dizajnirao veliki Alexander McQueen – komad odeće koji pokriva samo donji deo tela, dok je gornji deo otkriven i izbušen, a u vreme koje još uvek nije bilo spremno za gole grudi.

Kao pripadnik generacija koje su mlađe od muzičkog spota, danas se videima radujem jednako kao i novim pesmama, a bendovi kao što su The Knife (Pass This On), te umetnici poput Jessie Ware (Selfish Love), Michelle Gurevich (Lovers are Strangers), Florence + The Machine (What Kind Of Man), čine da nestrpljivo čekam njihove sledeće korake, čak i kada je jasno da su se rasturili (The Knife) i da nove muzike neće biti.

Linkovi:

Na kraju bi valjalo spomenuti i entuzijaste koji prave spotove za svoje omiljene numere, a jedan od boljih je i nezvanični spot za pesmu Porno benda Arcade Fire.

Milan Živanović