Šta sve možeš u Srbiji ako si radnik iz Azije
Ležaljka

Photo: youtube

Vijetnamski sindrom viška slobodnog vremena

Na Kongresu Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost, održanog 23. novembra, najčešće korišćena sintagma bila je dostojanstvo rada, o tome su govorili programski direktor Inicijative A11 Danilo Ćurčić i Darija Kisić Tepavčević, ministarka rada. Pozdravljen aplauzom delegata, Ćurčić je kazao da su uslovi smeštaja radnika Linglonga, došlih u Srbiju iz Vijetnama, “ispod dostojanstva ljudskog bića”, te da se ne poštuju zakoni Srbije. A ministarka je, manirom koji bi se u ovoj prilici mogao nazvati svečarska diskvalifikacija (samo usputna reakcija, brnabićevsko šamaranje u najavi)  konstatovala da se, eto, Ćurčić “u sve razume”. Tek da se naprednjačka invektiva “odradi”.

Potom je usledila oficijelna faktografija koja užasava, iako ministarka smatra da njome štiti sebe i državni organ na čijem je čelu.

Još od juna, kazaće ministarka, nema težih povreda na radu, a u svih 26 inspekcijskih pregleda i nadzora uočeno je dobro zdravstveno stanje radnika. Što je, verovatno, kontrolisano vrlo savesno, budući da se vijetnamski gastarbajteri žale na česta trovanja. Pola godine piju vodu iz zrenjaniskog vodovoda koja je 17 godina zabranjena za upotrebu. Tu doktorka ne izrazi sumnju.

A smeštaj, pitate? E, to nije u nadležnosti Ministarstva rada. Smeštajni je kapacitet udaljen kilometar i po od gradilišta, “tako nismo ulazili, niti smo smeli da uđemo”, reče ministarka.

“Nije nadležnost Ministarstva, privatni je život to gde ko spava i šta radi, gde provodi slobodno vreme. To je njegova privatna stvar! To je nadležnost, ne znam, sanitarna, vanrednih situacija...”, izgovori ministarka Kisić-Tepavčević.

Stekao se utisak, možda i pogrešan, da nešto više zna. Možda je gledala N1, videlo se da je situacija stvarno vanredna, ali što da im pravi besplatnu reklamu.

Stvarno, šta sve može u slobodno vreme Vijetnamac koji je od aprila dobio samo jednu platu. Može, naravno, da ga koristi u privatne svrhe. I niko mu se u to neće mešati, čak ni Ministarstvo rada. Tu je uistinu izjednačen sa srbijanskim radnicima, ni njima se niko ne meša (osim kad zgubidanišu po ulicama i putevima i smetaju drugima da rade).

“Izvršili smo anketiranje, svi radnici žele da ostanu”, kazala je ministarka.

Ko bi u to sumnjao, mora biti da imaju neku zanimaciju. Možda prave žurke, drogiraju se, daleko bilo, gledaju filmove o Rambu (sigurno negde kriju televizor). U Linglongu, na teritoriji Srbije, ponovo se, kao u vreme samoupravljanja, ostvaruje pravo na tri osmice (zasad se radi malo duže, ali, ko zna šta može da se desi). Dakle, kao u zahtevima čikaških radnika iz 1996, po osam sati rada, odmora i kulturnog obrazovanja.

Da li to specifični pojavni oblici, naprednjačkog iživljavanja i podsmevanja žrtvama - sve što je izustila ministarka - postaju uobičajeni manir komunikacije vlasti sa građanima. Mora li baš tako, neljudski. Da vređa, boli, frustrira.

Mora. To je istina. Kažu da je lekovita. Nema šanse, nema ovde leka. Osveta je ovo. 

Da li su ljudi u Srbiji, vlasnici i korisnici biračkog prava, ovo zaslužili.

 Nisu baš ovo. Verovatno nisu. Možda čak i nisu.

Ili jesu.

(Ponuđeno zaokružimo po savesti).

Oceni 5