Životna preporuka za bolju 2019: “SFRJ za ponavljače” (5)
Goblen

Photo: Screenshot/Wiehler Gobelin

Vilerov goblen, likovno blago nacije

Književnost: Kad su deca volela Krležu…

Najpoznatiji jugoslovenski pisac je Erih Kestner. U doba pre nego što su naučnici pronašli Playstation II, njegov roman za decu “Emil i detektivi” bio je najvredniji deo pionirske imovine.

Likovi poput Emila bili su među Jugoslovenskom decom podjednako popularni kao i Hari Poter među današnjom, a knjige kao “Bijeli očnjak” ili “Djed Som” išle su nekad od ruke do ruke kao danas diskovi “Mortal Combat” i “Pet Cemetery”.

Emil međutim nije bio android niti je bio poznat po nekom posebno okrutnom načinu kojim je ubijao protivnike. Naprotiv, bio je običan dečko, u kratkim crnim hlačama, koji je sa svojim drugarima iz ulice jednom pomogao policiji da uhvati nekog sitnog lopova. U svoje vreme to je bio dovoljan razlog za divljenje, pogotovo što je Emil još imao i mesinganu automobilsku trubu kojom je izdaleka najavljivao svoj dolazak i kakvu smo želeli da imamo i mi. Osim ove knjige, Nobelov komitet iz naše ulice visoko je cenio “Dječaka konzula”, “Kroz pustinju i prašumu” i “Decu Kapetana Granta”. I naravno, “Dječake Pavlove ulice”.

Posle Kestnera, jugoslovenska deca najviše vole Miroslava Krležu. On je napisao najuzbudljiviji deo obavezne školske lektire. Generacije se sećaju da su, pored Krležinih romana od sedam kila, posebno napete bile “Balade Petrice Kerempuha” koje je ovaj iz nekog razloga napisao na mongolskom jeziku.

Da bi nam približili Krležu, profesori su govorili da je on bio najbolji prijatelj druga Tita i da će zato možda dobiti Nobelovu nagradu. “Predavali” su Krležu kao naprednog i socijalnog pisca, s čim smo se slagali i sve priznavali, samo da ne širimo temu više nego što je bilo neophodno. Krleža je posle jedno vreme bio u modi zato što je umro, a još posle, zbog otvorenog pisma pukovniku Barutanskom, Krležu su ukinuli i izbacili iz nastave, izdavačkih planova i javnih biblioteka. Zato što je Fric bio čovek debo i sve je znao bog te … Ali, ipak nije dobio Nobelovu nagradu. Dali su je Andriću iako se nije družio s Titom.

Likovne umetnosti: Vilerovi gobleni i Meštrovićevi Srbi

Ono što su za Afrikance afričke maske, to su za Jugoslovene Vilerovi gobleni. Dakle, likovno blago nacije. Vilerov goblen simbolizuje praiskonski estetski napor ljudskog roda da ulepša zid u dnevnoj sobi iznad troseda. Ovaj napor preduzimaju domaćice: prvo se rasprostre šema (iz Bazara ili Burde) pa se nekoliko sati nepomično studira. Zatim se uzme igla i konac pa se dugo bocka i veze. Posle se nategne na okvir i urami. Ram mora da bude spektakularnog oblika i obavezno pozlaćen, ili tako nešto.

Gobleni sadrže različite prizore - počev od reprodukcija poznatih slika (gola Maja za spavaću, obučena za dnevnu), do prizora iz svakodnevnog života (Propast Pompeje, Splav Meduza). Poseban pravac u umetnosti goblena predstavljaju deca koja plaču: na nekim goblenima deca plaču sama, a na nekima zajedno. Ima i goblena na kojima ne plaču samo deca nego i odrasli, na primer Ciganke s gitarama i sl. Zato su Vilerovi gobleni jedna prilično tužna stvar. 

Osim Vilerovih goblena u SFRJ su veoma traženi i tzv. “naivni” slikari. Reč je o slikarima koji nemaju neku tehniku, ali imaju dobru volju i jako su marljivi. Oni najčešće slikaju scene iz seoskog života: poljoprivredne radove, domaće životinje… Zato naivno slikarstvo uživa veliku popularnost među našim radnicima na privremenom radu u inostranstvu, ali samo među intelektualcima, od osnovne škole naviše. Posedovanje “naive” smatralo se za šik, posebno ako kupiš sliku na aukciji u JAT-ovom avionu Beograd - Njujork.

U oblasti vajarstva najbolji je bio Ivan Meštrović, Fidija iz dalamatinske Zagore. U mladosti je Meštrović bio naklonjen telima srpskih junaka, koji su u njegovoj interpretaciji patili kao Mikelanđelovi robovi po turskim kupatilima. Zato je Meštrović daleko zaslužniji za širenje kosovskog kulta nego Milošević, Vasilije Krestić i Kurir Jovica zajedno.

Meštrović je postao poznat po Tutankamonovoj grobnici za izvesne Račiće iz okoline Cavtata, beogradskom "Pobedniku", te poznom reljefu "Krist i Stepinac". Monumenetalnošću se pak izdvaja Njegošev mauzolej na Lovćenu gde je autor prikazao Petra Čelika kako pušta bradu i drži prst na čelu. Iz toga je Zuba, koji je u sedmom pao iz domaćinstva, a u osmom postao punoletan, zaključio da je taj Čelik bio neki mnogo pametan čovek. A kakve to ima veze s karijatidama, Zuba već nije umeo da objasni.

Muzej vaš, ideje naše

Najbolja umetnička dela Jugoslavije izložena su u muzeju “Mimara” u Zagrebu. Muzej je dobio ime po sinu jednog turskog podanika koji se sredinom 80-ih u Esplanadinoj knjizi gostiju potpisivao pseudonimom “Mimara”. Reč je o likovnom patrioti  koji je Zagrebu, Hrvatskoj  i Jugoslaviji poklonio najbogatiju kolekciju umetničkih dela ikada viđenu u istoriji civilizacije. Zahvaljujući Mimari izlečili smo svoje provincijalne komplekse i preko noći dobili muzej koji je tukao Prado, Britiš, Ufići i Luvr zajedno. Rembrante nismo mogli ni da prebrojimo, Matisovih radova smo imali čak i više nego što ih je on sam naslikao, a dobili smo i originalni Zlatni gral u stilu rokoko. Za Mimaru se pričalo da je svojevremeno sarađivao s Rusima oko nekih reversa iz Drezdena i sa Sir Oliverom oko prodaje belog vina onom Poljaku iz Vatikana. Neki kažu da se bavio i filmom, ali da mu je Olja Kodar maznula sinopsis za “Istine i laži” i prodala ga Orsonu Velsu.

Muzička baština

U Beogradu krajem osamdesetih: Aliza Kezeradze  sa svojim suprugom Ivom  Pogorelićem

Ima mnogo dokaza da su Jugosloveni muzikalan narod. Jedan od njih je Glamočko nijemo. Drugi je Ivo Pogorelić.

Ivo Pogorelić je ponos i dika radnih ljudi i građana Jugoslavije. Kad on nastupa, Sava centar se napuni ko da igra mečka. Publika obožava kako Pogorelić mrda glavom i radi ono s rukama i ustima. Svi su ga voleli, osim Jovana Kolundžije koji je bio ljubomoran, pa ga je jednom s balkona gađao zatvaračem od piva. Ivo Pogorelić je bio najveća muzička zvezda Jugoslavije sve do pojave Lučijana Pavarotija za koga je Bane Bambalić u trenutku oduševljena uzviknuo “ala peva, jebem ga u usta!”.

Osim Pogorelića i Pavarotija narod poštuje “Pepel in kri” (Slo: Blood, Sweat & Tears). Ovaj ansambl činilo je puno ljudi s mikrofonima. Bilo ih je toliko da su se držali jedni za druge da ne popadaju sa scene. Pošto ih je bilo teško prebrojati, a kamoli zapamtiti, u prvi red bi izgurali Miru Ungara, jer je za njega publika negde već bila čula. Njihova muzika je bila pod jakim uticajem hotel-wavea i partizanskih pesama. Nakon prvog uspeha na renomiranom festivalu “Slovenska popevka”, Pepel in kri postavljaju standarde estradnog nastupa i elegancije: žene su imale velike frizure i haljine sa šljokicama, a muškarci su, pored sličnih frizura, nosili i velike “zulufe”. Obavezni scenski rekviziti bile su i zvonaste pantalone, karirani sakoi i široke kravate, dok su košulje obavezno bile “strukirane”. A kragne megalomanske.

Zvezda šezdesetih godina: Lola NovakovićLepo je pevao i Ivo Robić, a među pevačima se još izdvajaju Vice Vukov, Lado Leskovar i Džimi Stanić. Od pevačica tu su Lola Novaković, Zdenka Vučković i Ljupka Dimitrovska. Posebno mesto zauzima Tereza Kesovija jer ima lep glas i “Dubrovački trubaduri” jer nose hulahopke.

Opera, balet i Kozaračko kolo

Jugosloveni veoma vole balet i, još više, operu. Operski pevači i pevačice uživaju veliki ugled i poštovanje u narodu. Mladi Jugosloveni i Jugoslovenke skupljaju postere i fotografije Gertrude Munitić i Radmile Bakočević, međusobno ih razmenjuju i pokazuju jedni drugima.

Što se baleta tiče, u Jugoslaviji se ceni sve, a naročito balerine. Zato u Narodnom pozorištu u Beogradu, s treće galerije levo (rezervisano za srednje škole) možete ponekad čuti uzvike tipa “mac, mac” i “tu sam”.  Oni, međutim, koji ne uspeju da dođu do ulaznice za balet idu da gledaju KUD-ove. To su folklorni ansambli  koje država dotira da neguju tradicionalnu muziku i plesove. Oni se jednom godišnje okupljaju u Zagrebu da pevaju i plešu. Posebno vole da igraju “kolo”.    

U SFRJ svaki narod ima svoje kolo - kad se u njega “uhvate”, neki se tresu, drugi ćute, treći se oglašavaju visokim glasovima, itd. Postoje kola koja igraju samo žene, ali i kola koja igraju samo muškarci (“momačko kolo”), i to tako što se muškarci drže za ruke i grle oko pasa. U nekim slučajevima, plesači vitlaju mačevima i skaču na bubanj, a ima i takvih kola u kojima se ljudi jedni drugima penju na glavu. 

Najpoznatije kolo u SFRJ je Kozaračko kolo. Ovo je vrsta ritualnog plasa kojim se veliča ratnička pobeda ili neki drugi značajan uspeh zajednice. Odatle simbolično hvatanje za ruke učesnika u plesu. Kozaračko kolo je i magijski obred u kome se pojedinačna volja podređuje kolektivnoj usled hipnotičkog ritma plesnih koraka i naročitog načina pevanja: plesači padaju u trans i oglašavaju se otegnutim zvucima, zabacujući glavu unazad. 

Upravo je zahvaljujući ovoj magiji bila ugušena pobuna studenata u Parizu 1968. godine. Naime, odmah nakon De Golovog pisma Univerzitetskoj konferenciji Sorbone, Crveni Deni je izvadio maramicu, viknuo “lele” i povukao kolo preko Trga Invalida. Odmah su mu se pridružili francuski i nemački studenti, pa je čak jedan  Andreas Bader (koji je u to vreme studirao šumarstvo) i sam zabacio glavu i viknuo “obori!”. Već sutradan studenti su počeli opet da raznose mleko i novine, kao da ništa nije bilo. Rudi Dučke je na to reagovao polemičkim tekstom u Praxisu pod naslovom “Glamočko nijemo jednog anarholiberala”, a Veljko Vlahović je udario Miloša Minića štapom po glavi. Tek da se zna ko je gazda.

Partizanska škola filma

“Bitka na Neretvi” je najveći jugoslovenski filmski projekt svih vremena. Režiser Veljko Bulajić ovim je delom pomerio granice filmskih žanrova tako što je u realističku naraciju ratne epopeje uveo elemente horora i sci-fi-ja. U svetskim okvirima “Bitka na Neretvi” smatra se začetnikom tzv. “partizanske” škole filma. Pored “Neretve”, najpoznatiji predstavnici ovog pravca  su “Valter brani Sarajevo” (Hajrudin Krvavac) i “Saving Private Ryan” (Steven Spielberg). Nakon premijere “Neretve” (1969), glavni glumci su za kratko vreme stekli  enormnu popularnost, kako u zemlji (Ljubiša Samardžić, Boris Dvornik) tako i u svetu (Jul Briner, Franko Nero).

Maribor, 28. novembar 1960: Gneča pred kinom Partizan

“Nertva” je kultni film. Svi Jugosloveni gledali su ga bar po petnaest puta jer su ih još kao male vodili na specijalne projekcije za učenike osnovnih škola. Pošto deca burno reaguju na masovne scene razaranja i kasapljenja (posebno učenici nižih razreda), učiteljice su ih stalno iznova vodile na utvrđivanje gradiva (“Petroviću, opet žmuriš!”), tako da se naraštaji i danas dobro sećaju Hardi Krigera, četnika, ustaša i Handžar-divizije. I bude se noću.

Nagrade i festivali

Najveća filmska nagrada u Jugoslaviji zove se “Arena”. To je kombinacija Zlatne palme, Olimpijske medalje i Nobelove nagrade. Jednom godišnje u Puli se okupe tzv “filmski radnici” kako bi se kupali, sunčali i međusobno nagrađivali. Gde god da krenu (npr. Milena Dravić i Dragan Nikolić), ispred njih bi trčali pulski pioniri i vikali: “Glumci! Sire, dolaze glumci!”

Arena je inače naziv za lokalni Koloseum gde se održavaju tzv “zvanične” projekcije, za funkcionere i njihove drugarice. Žiri je bio poslovično velikodušan, i svi su na kraju bili zadovoljni, jer je broj “Arena” višestruko premašivao broj prikazanih filmova.

Za razliku od Pulskog, na Beogradskom filmskom festivalu (poznatijem kao FEST) nje bilo nikakvih nagrada. Beograd je u svoje vreme bio daleko značajniji filmski centar od Los Anđelesa, Venecije ili Kana. Režiseri, glumci i majstori rasvete iz čitavog sveta nisu hrlili ovamo zbog novca, već zbog slave. Ne bi li ih neko video kako u foajeu "Sava centra" ćaskaju s Rankom Munitićem ili, još bolje, s Milutinom Čolićem. 

Strancima je bilo lepo u Beogradu, jer ih je lokalno stanovništvo primalo raširenih ruku. Ne postoji ni jedan Beograđanin koji lično nije platio vinjak Pekinpou, Kopoli ili bar Milošu Formanu. Mnogi su vodili Roberta De Nira na burek kod Štajge, ili izvlačili Roberta Mičama ispod stola kod Ive. Ima i onih koji su  primili na prenoćiste Liv Ulman kad je ova bila na početku karijere i nije imala para ni za samački hotel na Dorćolu (- Pa šta ste pričali kad ne znaš ni da bekneš engleski? - A ko kaže da smo uopšte pričali…).

Pozorište: kazalište

Najbolje pozorište u Jugoslaviji zove se BITEF.  To je tipičan primer komunističke represije u oblasti kulture i umetnosti. Pod pretnjama Mire Trailović i Jovana Ćirilova, domaća publika je na silu gledala  strane predstave i pratila savremene pozorišne tokove. Tako da mnogi danas znaju šta je  “scenski minimalizam” i odlično se sećaju Ljubimovljevog  “Majstora” (i gole Ruskinje), Brukovog “Sna” (više golih Engleskinja) i La Maminih “Igračica” (veoma mnogo golih Amerikanki).

Ona je osnovala BITEF: Mira TrailovićPored estetske i edukativne, Bitef ima i socijalnu funkciju - to je odlično mesto za sklapanje poznanstva sa studentkinjama iz unutrašnjosti. Zanimljivo je da se na Bitef najčešće išlo bez karte: funkcioneri su imali svoje pozivnice, a studenti su žicali kod onog što cepka karte dok ih ne pusti da sede u prolazu između redova, što se smatralo veoma ekskluzivnim. U svakom slučaju, BITEF su bile pozorišne igre kakave Balkan nije video još od Periklovog doba, a kako stvari stoje, neće više ni da vidi.

Od pozorišta je još popularno i “Radovan III”. Direktor ovog tetra i tumač glavne uloge bio je dr Zoran Radmilović. On je, kao i svi veliki glumci, patio od treme. Zato je pre predstave uvek išao u Srpsku kafanu da popije koka kolu. Međutim, uoči premijere “Radovana” toliko je bio uzbuđen da je izgubio svesku i potpuno zaboravio svoj tekst. Tako da je morao da ga izmisli.

Ovaj tekst svi Beograđani znaju napamet, jer video-kasetu s Radovanom vuku svuda sa sobom. Oni će kad-tad, u znak posebne naklonosti, predložiti svojim novim prijateljima u Torontu ili Johanesburgu, da zajedno pogledaju “najboljeg glumca iz bivše Jugoslavije”. Novi prijatelji će naivno prihvatiti ovaj predlog i naredna tri sata provesti pred ekranom na kome se ništa ne vidi, slušajući domaćina kako im u uvo viče integralni prevod predstave  (“Stanislav, I fuck your peasant father”,  “who shit out of hole?”). I urla od smeha.

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5