Virus odjednom više nije bio smešan

Nepoznati virus koji na hiljade ljudi lomi, melje, mnoge i samelje, u Kinu je stigao u decembru. Tamo je dobio i ime, a i nadimak: korona-kineski virus.

U Italiju, korona je stigla u januaru.

Kažu.

A i gledali smo i čitali.

Kod nas, stigla korona 1. marta.*

Dočekana sprdnjom stručnjaka, ovlašćenih da govore sa tv ekrana - i da se kikoću. Istina, jedan je bio vrlo, vrlo  ozbiljan, samo se jednom nasmešio ( nisam sigurna da li kiselo), ali kikotanju se nije usprotivio. Ni objašnjenju  da je virus smešan, da se više umire od gripe i od mnogih drugih bolesti, da se leči i rakijom, da je dovoljno redovno sapunom prati ruke, da je naš mentalitet drugačiji, da žene mogu biti bez brige, jer čuvaju ih hormoni, mogu komotno u šoping u Italiju, sada tamo nije gužva, škole i obdaništa ne treba zatvarati...

Gledajući stravične slike iz Kine i Italije, posebno iz pustog Milana i opustošenih prodavnica, zdrava i prava, a bolno svesna da će korona zakucati i na naša vrata, svesna da sam bez auta, a da je za bicikl, zbog zime, prerano, od 9. do 15. III, svaki dan, a to je  od ponedeljka do petka – išla sam u šoping. Ne u Italiju, već u somborske dućane. Svesna da će kad-tad u dućanima biti stampedo, a još svesnija da u svojim godinama i sa svojim (hm) hormonima, nemam snage da stampedo podnesem.

Malo po malo, a pravilno rasporedjeno u dve torbe, da nijedna ne pretegne, i ne izbaci me  iz ravnoteže, kao dvonožni magarac, s torbama umesto samara, donosila sam kući namirnice koje se ne kvare, slagala ih u špajz, a sve što je za higijenu, zna se, u kupatilo.

Svoje potomke, da pomognu, nisam mogla zvati. U drugom gradu su.

I nisam opustošila rafove. Ni pijačne tezge. Nisam kupovala na džakove, već na kilograme.

Viku - jesam slušala. Ne, kupujući. Vikali su na mene u kući, dok sam odmarala, glasovi sa ekrana televizora, više ne znam, da li već 14. III, ali u nedelju: 15. III, sigurno jesu. Vikali su žestoko, da žešće, mislila sam, ne može biti, jer virus odjednom više nije bio smešan.

Narodu je saopšteno da je u Srbiji, zbog širenja koronavirusa proglašeno vanredno stanje na teritoriji cele zemlje. Proglašen je i prestanak rada svih škola. I viših i nižih. Proglašena je i bitka za  stare i za  bolesne, jer oni su meta korone.

U ponedeljak, 16.III*, jer tada me elektronski recept priznaje (7 dana pre i 7 dana posle 22. u mesecu)  otišla sam u apoteku po uobičajenu dozu lekova. (Očin sam zdrava, ali prava jesam.)

Tog istog ponedeljka, a bogme i utorka, somborske prodavnice su opustošene, jer u utorak, ako se ne varam, opet u, ma nemam pojma u koliko sati, mojih sedamdeset godina ipak rade svoje, narodu je saopšteno više zabrana, ali i ona najvažnija: od l8. III, od 10 h, znači vrlo precizne satnice, svi stariji od šezdeset i pet godina – ne smeju iz kuće. Osim do kapije, ako imaju i dvorište.*

Zabranom izlaska, mi stari, u bici, zauzeli smo prvo mesto.

More drugih zabrana, stiglo je posle.

Neću da ih nabrajam.

Ali savete, tudje, kako da komandu „Ostani kod kuće“, sebi da olakšam, moram. Ne, sve po spisku. Po sećanju: „Spremajte kuću, i ono što nikako niste stizali; čitajte knjige, sad imate vremena da pročitate sve što ste odavno planirali; gledajte tv, pozovite telefonom prijatelje, dopisujte se imejlovima, pričajte preko skajpa, vajbera..."

U ocov!

Kao da do sada nisam spremala, prala, peglala, kuvala, čitala, gledala tv, telefonirala, slala mejlove, esemesove, ali i svako pre podne, kada odlapim uz jutarnju kafu i vratim mozak kući – išla u grad, u šetnju i razne kupovine.

I vidjala decu.

I prijatelje.

Sada, pod ključem, mogu samo da strepim za sve nas.

I, čas uspešno, čas ne, bežim u ono, po sećanju, gore nabrojano. Kao pas u svoju kućicu.*

A mogu i u dućan. Odredjen. Nedeljom, od 4 do 7 sati.*

A i ne moram. Moja divna komšinica Mira, srećom mladja od mene, nije pod katancem i uvek je spremna da mi donese sve što mi vanredno zatreba.

Prijatelji, ne. Matori kao i ja („Konj matori, ljudi stare“, uvek me ljuto ispravlja Dako) -  imaju svoje Mire. I nemire.

*Omaklo se stručnjaku sa tv-a. Kažu, lapsus. Nije nas virus zveknuo 1. III već 6. III

*Zašto uporno pišem datume? Zato što kažu da pametan piše, a lud pamti. A ja sam sve ludja.

*Živela sam i u stanovima, i u kući, ali kada god sam se odnekud vraćala, uvek sam govorila - Idem kući.

*Da mi je, da sam pas. Pa da me izvode u šetnju od 20 do 21h. (Zakonom odobreno)

*Divne li satnice! Zakonom odredjene. Kao da smo svi pevci, pa zorom ranom kukuričemo!? Stvarno, da mi je, da sam pas.