Putopis
Komiža 01 S

Komiža

Photo: Milan Živanović/XXZ

Vis, Komiža i bolji čovek

KomižaLuc namye cipati: i charpiti mrixu,

A pach putouati: ch Visu na Chomixu.

(Petar Hektorović, Ribanje i ribarsko prigovaranje, 1555)

Mnogi se slažu da je u čovekovoj prirodi da uvek pomalo očajava, da neguje nemire i odsustvo harmonije. Ipak, čim se nogom kroči u Split, pa na trajekt Petar Hektorović, ti se mali strahovi raspršuju baš kao i morska pena koja uokviruje skoro sve što se nađe u vodi.

Za nešto više od dva sata brod stiže do ostrva Vis, dok sve nelagode ostaju na kopnu, kao zaboravljeni prtljag koji nikome više nije potreban. Iz grada se potom može u Komižu, a za tu avanturu je potrebno oko dvadeset minuta. Ukoliko imate sreće da se tamo nađete van sezone, a opet kad je lepo vreme, skoro je sasvim zagarantovano iskustvo koje teško da bi bilo koja prisebna glava mogla da zaboravi.

„Nalazim se na jadranskim Filipinima“, pisao je Tin Ujević, koji se i sam našao u Komiži daleke 1930. godine – „Američani ne mogu naći ljepšu vedrinu na Havajima nego ja ovdje“. Oni koji su više slušali o dalekim egzotičnim ostrvima, nego o rajskim plažama koje su nam skoro pa na dohvat ruke, mogli bi da pomisle da se u ove dve rečenice pomalo preteruje – možda se i sam Ujević, kao i bilo koja druga poštena smrtna duša, mašio domaće travarice kojom su ribari nekad (a možda to čine i danas)  natapali „komiški hjib“ ili „smokvenjak“.

Kažu da svaki otok svoj smokvenjak ima, a da se na Visu priprema od smokvi, lozovače i komorača. Formira se u okrugle oblike i čuva na lovorovim listovima. Ako je verovati receptima s interneta, za pripremu je potrebno 500 g sušenih smokava, 50 ml rakije lozovače i 1 kašičica sveže naseckanih listova komorača. Smokve se očiste od drvenastih peteljki i narežu na četvrtine. Potom se stave u mešalicu, doda im se lozovača i komorač, pa se sve zajedno dobro izmeša. Smesa se deli na četiri dela i vlažnim rukama se oblikuje u okrugle oblike debljine oko 1 cm. Hlebovi se onda slože na dasku i ostave da se suše 15 dana, a okreću se svaki dan. Kad su spremni, seku se na kriške i služe uz domaću rakiju, te rade kao energetska bomba.

Kad smo već kod hrane, ne bi bilo dobro da se zaboravi komiška (ili viška) pogača. Hvarani i Višani kažu da postoje tri sestre, tri dalmatinske pogače: Hvarska (Forska), Komiška (Kjomiška - pravi se od slanih srdela, umaka (šalše) od luka, paradajza i kosanog peršina) i Viška (puni se proprženim lukom i filetima slanih sardelica, poprska maslinovim uljem i pospe origanom). U modernoj komiškoj je svoje mesto našao i inćun, koji s paradajzom i lukom pravi pun ukus, doduše malo jak onima koji nisu navikli na to da riba nije samo oslić.

Da se vratimo na viške Filipine – ispostaviće se da u tim tvrdnjama nema preterivanja, a svaka sumnja nestaje kad se stigne do Kamenica. Zaklonjena plaža je pokrivena krupnim šljunkom, a nalazi se na samom izlazu iz Komiže. Ime je dobila po kamenim posudama za vodu, jer na plaži postoji izvor slatke vode na kojem su meštani nekad prali odeću. Ujutru je u senci, a poslepodne je pod Suncem – sve dok ne utone u more.

KomižaIznad Kamenica je borova šuma, pa se miris iglica meša s mirisom soli. Dominiraju i krupne agave, čiji se džinovski cvetovi protežu k moru, kao da pokušavaju da ga dohvate. Kad se cvetanje završi, biljka umire, pa nije ni čudo što se svaka od njih trudi da bude što bliže obali, da valjda u poslednjem trenutku, zajedno sa Suncem, uroni u vodu.

Mirisi se danas razlikuju od onih iz vremena kad je Ujević kraljovao na ostrvu – „Cijeli dio mjesta miriše na srdelu i srdelino ulje“. Budući da fabrike ribe odavno ne rade, dobrim delom Komiže dominira miris limunovog cveta, koji slobodno može da uđe na listu najlepših aroma koje je ova planeta iznedrila.

Raj tu ne prestaje – na dvadesetak minuta vožnje brodom se nalazi i ostvo Biševo, koje je ime dobilo po brojnim pećinama koje se u njega usecaju (L ‘ísola dei busi – otok rupa, crvotočina). Ukoliko more nije mirno, vožnja može da bude uzbudljiva, još više za one koji su jedva sišli s kopna. Talasima se sve ipak prašta kad se stigne na ostrvo, posebno do uvale Porat. Sve moguće plave nijanse se tamo mešaju sa smeđom bojom finog peska, a bez turističke euforije je taj doživljaj kao halucinacija.

Biševo još zovu i „tajanstvenim otokom špilja“, a najlepša je sigurno Modra špilja. Nalazi se na severnoj obali otoka, a ime je dobila po boji vode koja se menja u zavisnosti od spoljašnjeg svetla što u pećinu prodire kroz široki podvodni otvor. Ulazi se kroz prolaz koji je odavno proširen uz pomoć eksploziva, ali od posetilaca i dalje traži da se prilikom ulaska sagnu, kao da se klanjaju pećini i plavetnilu koje se u njoj sakrilo (pre se verovalo da u pećini borave morska božanstva i vile)

BiševoNisu plave nijanse jedine koje su tu potražile sklonište – nekad se tu krila i morska medvedica, sisar iz porodice tuljana, koju su još zvali i morski covik, morsko tele, a sasvim je sigurno da je neki mornar davno video nju, ili neko slično biće, pa su kasnije iz toga nastale priče o morskim sirenama. Ribari je nisu voleli jer je kidala mreže, pa ih tako ostavljala bez osnovnih sredstava za život.

To je presudilo ionako retkoj i usamljenoj životinji, pa danas može da se nađe jedino u pričama i u nazivima pećina. Jedna medvedica je 5. maja 1969. godine zalutala među kupače koji su se zatekli na plaži Igalo. Vezali su joj konopac oko vrata i dugo je mrcvarili. Kasnije je pronađena mrtva, polomljenog vrata. Televizija i štampa su o tome izveštavali kao o zanimljivosti, jer se mislilo da je neka foka iz Severnog mora zalutala u topli Jadran. Kažu da je to bila poslednja, ili jedna od poslednjih, jadranskih medvedica.

Nije retko da čovek uništi ono što dotakne, a more je tu da to ispravi koliko može. Komadići stakla se na primer vremenom pretvaraju u fine oblutke mlečnobele ili zagasitozelene boje - izbrušeni su i umekšani tako da više ne predstavljaju opasnost za stopala neopreznih kupača. Možda ta slana vode može i od čoveka da napravi nešto bolje, s finijim ivicama – mekše.

Oceni 5