"Bardo: False Chronicle of a Handful of Truths"
Bardo: False Chronicle of a Handful of Truths 2

Photo: Netflix

Više ego trip nego film

Bardo: False Chronicle of a Handful of Truths / Bardo, falsa crónica de unas cuantas verdades

2022.

režija: Alejandro G. Inárritu

scenario: Alejandro G. Inárritu, Nicolás Giacobone

uloge: Daniel Giménez Cacho, Griselda Siciliani, Ximena Lamadrid, Íker Sánchez Solano, Francisco Rubio

Iako bioskop neće nestati, Netflixov model će ostati, verovatno čak i prevladati. To posebno važi za filmove usmerene ka festivalima i nagradama, bilo da ih je neki „streaming“ servis svojeručno producirao, ili da je gotov proizvod pokupio nakon festivalske premijere. Filmskim autorima je takav tip dogovora višestruko privlačan, ne samo finansijski, već i u smislu dostupa da šire publike i minimizacije rizika da nešto pođe po zlu u distribuciji.

Najnoviji dokaz za to je i Alejandro G. Inárritu, najomiljeniji među omiljenim rediteljima u poslednjih nekoliko sezona nagrada čiji je film Bardo: False Chronicle of a Handful of Truths posredstvom navedenog servisa „sleteo“ na naše kućne ekrane. Inárritu je tako kompletirao meksičko-američko-globalni „triling asova“, zajedno sa zemljacima Alfonsom Cuarónom i Guillermom del Torom čiji su najrecentniji filmovi, Roma (2018) i ovogodišnji animirani Pinocchio distribuirani upravo na ovaj način. Razlika je, međutim, u tome što su oba filma nastala upravo u Netflixovoj produkciji, dok je Inárrituov „pokupljen“ posle premijere u Veneciji, ali i u tome da Bardo zapravo i nije naročito dobar film.

Pođimo od pojma iz prvog dela naslova koji označava budistički koncept, pustaru između smrti i reinkarnacije. Drugi deo naslova je pak naslov doku-fikcijskog uratka protagoniste Inárrituovog filma, zapravo fikcionalizovane verzije samog reditelja, Silverija (Cacho). Pre nego što upoznamo njega samog, videćemo njegovu senku kako se nadvija nad fizičkom peščanom pustinjom, pre nego što se vine u nebesa. Samog protagonistu pak upoznajemo u porodilištu u svojstvu oca koji čeka na porod svoje supruge Lucije (Siciliani), ali njihov plan polazi po zlu, jer beba doktorima i babicama saopšti da je „svet sranje“ i da ne želi da se rodi.

Ono što sledi je kolekcija scena i tek ovlašno povezanih događaja u formi nekakvog magijskog realizma i nadrealizma čija se „pravila“ i „mehanika“ menjaju u hodu, uglavnom po sistemu slobodnih asocijacija, a teme kojih se autor dotiče su emigracija, teret slave i (ne)prihvatanja, odnosi Amerike i Meksika, odnosi u okviru familije, kompleksne lične i nacionalne istorije, kapitalizam i šta sve ne. U dobrom delu viđenog možemo prepoznati obrasce iz Inárrituove stvarne biografije, kao i teme iz njegovih prethodnih ostvarenja. Autor je nakon uspeha s prvim filmom Amores perros (2000) zaista emigrirao u Hollywood, njegova supruga je doista rodila mrtvorođenče, meksičko-američke teme su mu zaista preokupacija, a u novoj domovini je uspešniji, popularniji i cenjeniji nego u staroj koju, čini se, ipak više voli i želi da joj se oduži. Čak su i ezoterične reference koje koristi tipske za njegove filmove, kao i vizuelna poezija kojom se služi kako bi ih utkao u filmsko tkivo.

Bardo je svakako više nalik na nepovezani ego trip nego na film u kojem se autor suštinski preispituje ili makar preispituje neke svoje zaključke, i kao takav odiše pretencioznošću pomoću koje se zaključci, bilo da su u pitanju prava (ali već viđena) zrnca mudrosti, bilo da su posve banalni, publici serviraju kao velika otkrića. Inárritu u tome nije čak ni naročito originalan, jer se elemente od kojih se sastavljen može trasirati u nešto dalju prošlost do Bunuela i Fellinija (od prvog preuzima nadrealizam kao alibi, a od drugog generalni pristup iz filma 8 1/2 i oniričke mehanike), ali i u nešto skoriju, poput Malicka (The Tree of Life i pripadajuća ezoterija u tretmanu autobiografskih momenata) ili Sorentina (sklonost ka prolongiranim „masovkama“ sa zabava i okupljanja).

Ima u filmu elemenata u kojima se može propisno uživati, na primer raskošno osvetljena fotografija Dariusa Khondjija u kojoj su korišteni uglavnom širokougaoni objektivi, često ekstremno, na tragu onoga što je Robbie Ryan radio u filmu The Favourie (2018) Yorgosa Lanthimosa, ili sama režija u zanatskom smislu u nekim od luđih i razigranijih scena „prelaza“ iz jedne realnosti u drugu. Recimo, kada se sastanak s američkim ambasadorom i razgovor s njim pretopi u odlučujuću bitku iz Meksičko-američkog rata, ili kada Inárritu inkorporira scene iz filma njegovog protagoniste, poput masovnog pešačenja kroz pustinju na granici ili razgovora s Hernanom Cortezom na gomili trupala.

Za celu tu seriju slobodnih asocijacija ćemo na kraju dobiti objašnjenje, ali ono će biti uglavnom tipsko, što je takoše u skladu s autorovom poetikom pretencioznosti. Isto se može reći i za vrlo izdašno trajanje filma od  preko dva i po sata, za generalni utisak „težinjanja“ i za autorovu sklonost da se meša u tehničke aspekte filma poput montaže ili izbora muzike i pisanja novih aranžmana za poznate numere. Inárritu je, naime, autor koji sebi retko kada dozvoljava da se zabavlja. To je učinio na svom ponajboljem filmu The Birdman gde se opustio i gde je operisao u zadatom i poznatom prostoru tereta slave i očekivanja. Bardo je film u kojem on pokušava da u određenim trenucima uradi isto to, ali i da održi onaj ozbiljan, sav važan ton, fingirajući da je na prekretnici i da promišlja iskustva koja su ga definisala. Problem nije samo to da je sve to vrlo elaborirani „lažnjak“ u kojem nije jasno zna li autor uopšte o čemu govori i o čemu bi govorio, nego i to da su esenciju toga neki drugi već „uhvatili“ i bolje iskomunicirali.

Oceni 5